Psihoslatkiši sada

The Jesus and Mary Chain se na svaki način kvalifikuju za mesto jednog od onih presudnih bendova koji su svojevremeno sa uspehom promenili tok muzike. Ovaj sastav koji su, inspirisani pankom na svaki način, osnovala divlja braća Jim i William Reid početkom osamdesetih u Škotskoj, postao je opštepoznat kad je godine 1985. izmislio novi rokenrol zvuk, i to tako ubedljivo da su kritičari morali zbog njih da nađu novu opisnu kategoriju – nezavisni rok (indie). Njihov debi album Psychocandy je remek-delo ukrštanja neodoljivo slatkih melodija iz šezdesetih sa do kraja odvrnutom bukom gitarskog fidbeka, koja kao da ih negira – ova estetika u sebi je krila novi, postmoderni kontrakulturni pogled na svet, sa ambivalentnim odnosom prema nasleđu rok muzike u svojoj DNK. Zato su ih budući važni bendovi koji su tek dolazili, sa obe strane Okeana, od Dinosaur Jr i My Bloody Valentine pa sve do danas, doživljavali ne samo kao definiciju žanra, nego i stava prema životu. Za JAMC su potom usledile godine vladanja alternativnom kulturom iz pozadine, u kojoj su opstajali kao neka vrsta standarda pravovernosti, da bi se sredinom devedesetih povukli, a braća pomalo posvađala. Pre jednu deceniju su se vratili koncertnim aktivnostima velikim nastupom na ključnom američkom nezavisnom festivalu – Coachelli – gde su dočekani kao mesije, sa sve Scarlett Johansson kao počasnim gostom, pa nije ni čudo da su posle višegodišnje pauze 2017. konačno objavili i novu ploču Damage and Joy.

Andergraund ikone, uticajni arbitri rokenrol ‘coola’ sada, kao i uvek, predstaviće se prvi put uživo u našim krajevima na EXIT-u, u četvrtak 6. juna 2017.

„VREME„: Kako je bilo vaše odrastanje u Ist Kilbrajdu i Glazgovu tokom šezdesetih?

JAMC: Rođeni smo u Glazgovu, pa smo se preselili u obližnje mesto po imenu Ist Kilbrajd, kada je Vilijamu bilo sedam godina, a meni tek četiri. Iskreno, tamo niste imali baš mnogo čime da se bavite – posebno je za tinejdžere bilo dosadno. Verovatno smo zbog toga i osnovali bend, prosto zato što nismo imali šta drugo da radimo.

Da li ste se onda možda mnogo tukli sa svojim bratom kad ste bili mali, prosto iz te dosade? Ili je on ipak brinuo o vama, pošto je stariji?

Istina, nismo se baš previše slagali kao braća kad smo bili mali, i te kako smo se tukli. Kasnije smo se zbližili, kad se pojavio pank rok, a mi onda postali najbolji prijatelji, i tako je ostalo još dugo vremena… Ali negde tokom devedesetih, stvari su postale veoma čudne – oko 1998, kad nam se bend raspao, više nismo mogli da podnosimo jedan drugog do te mere da čak nismo hteli ni da budemo u istoj sobi. Nešto je jednostavno krenulo potpuno naopako. Sad je drugačije, imamo svoje dobre i loše dane, ali nam mnogo bolje ide zajedno, haha.

Kako ste se uopšte zainteresovali za sviranje nekog instrumenta? Da li je neko iz vaše porodice svirao gitaru ili nešto drugo?

Čudno je to, ali u našoj porodici baš zapravo i nema mnogo muzike – tatu i mamu ona recimo apsolutno nije zanimala. Niko nije svirao ni jedan jedini instrument. Uopšte mi nije jasno kako smo nas dvojica do te mere uleteli u muziku… ali kao mali, bilo smo veliki obožavaoci Bitlsa i potom ‘glam’ roka, koji je tad postao veoma popularan, pa je i nas strašno zainteresovao. Ali, ponavljam, jedino je nas dvojicu u celoj familiji zanimala muzika od najranijih nogu.

Da li ste pratili neku posebnu emisiju na televiziji ili radiju ili neki muzički magazin koji vam je bio važan?

Jedina stvar o kojoj se radilo u našem slučaju bio je pank rok. Morate da shvatite da je to bilo vreme pre interneta, kada su postojala samo dva muzička programa nedeljno na televiziji, tako da bismo ih mi gledali bez obzira koga su prikazivali. Ista stvar je bila i sa magazinima. „Top of the Pops“ je bio veoma popularan muzički šou-program u to vreme – ako si bio uspešan ili ako si bio važan, onda bi se svakako pojavio na „Top of the Pops“. Mogao si tamo da vidiš i Dejvida Bouvija i sve druge sjajne bendove. Svi su hteli da budu tamo. I mi smo to hteli, takođe. A kad smo se konačno pojavili – bio je to stvarno sjajan osećaj – jedino što smo došli mrtvi pijani i izvređali sve na koje smo naišli.

To je verovatno ta vaša veza sa pankom … Kada ste pravili svoj bend, da li ste bili više inspirisani američkim ili britanskim pank grupama? Od očiglednijih uticaja, čiju muziku ste prvo otkrili: Velvet Underground, The Stooges ili Beach Boys?

Rekao bih da smo bili inspirisani obema stranama. Lično volim i Ramones i The Clash, i jedni i drugi su veoma važni. Ako ste veliki bend, u stvari nije uopšte važno odakle ste! Što se ključnih uticaja na nas tiče: verovatno smo najpre saznali za Beach Boys, njih su puštali na radiju, ali čak ni oni nisu postali stvarno veliki dok nisu malo ostarili. Osim njih, mislim da su The Stooges prvi bend koji smo obožavali. Kad je reč o Velvet Underground, bilo je u stvari veoma teško naći njihovu legendarnu prvu ploču u ono vreme, sve dok se nije pojavilo reizdanje 1980. To je bila apsolutna revolucija i odjednom je sve dobilo smisao – za nas je otkriće te ploče bilo definitvna prekretnica.

Kako je nastalo ime benda – da li je tačna ijedna verzija koju pominje Wikipedija?

Bilo je mnogo priča koje smo izmislili na tu temu, ali smo zapravo Vilijam i ja izabrali to neko ime koje stvarno ne znači ništa, a baš dobro zvuči. Prosto nam je trebao naziv za bend i, jednog dana, on ga je samo izgovorio… pošto smo inače imali gomilu užasnih ideja, u prvi mah smo i za ovo ime pomislili da je grozno, a već kroz pet sekundi – da je najbolje koje je moglo da nam padne na um. I tako je ostalo.

Na koji način ste došli do svog unikatnog imidža – tamne naočare, hipnotički vokali i veoma bučne gitare?

Jednostavno, nismo mogli da priuštimo sebi skupu odeću, a osim toga, bili smo u to vreme veoma duboko fascinirani kulturom šezdesetih – odatle je došao taj stil.

Vaš Psychocandy i dalje zvuči vrlo sveže i revolucionarno, mada vam je debi album izašao još 1985. Šta sad mislite, koji su glavni kvaliteti ove jedinstvene ploče, koja je tako prevratnički uticala na alternativnu kulturu?

Meni je malo teško da sagledam sve to – u tom trenutku, mi nismo imali nikakvog iskustva u studiju za snimanje, a lik koji je bio vlasnik nas je ostavio same u njemu, i pustio nas da radimo šta god smo hteli. Zapravo nismo uopšte imali ideju šta to izvodimo, i zato je celo iskustvo bilo tako jedinstveno – gurali smo reglere, pritiskali dugmiće, proizvodili čudne zvuke i povremeno bismo zastali, oduševljeni nekim novim efektom i zaključili da on treba da ostane. Tako smo napravili tu ploču.

Posle mnogo vremena ste objavili novi album, skoro dvadeset godina. Gde vidite vašu ploču Damage and Joy u ovogodišnjoj ponudi različite muzike? I šta naša publika može očekivati od vas kad konačno izađete na binu EXIT festivala?

Nemam pojma gde pripada, ali taj album je nešto što JAMC vole da rade – to je obična rokenrol ploča. Shvatite je kako hoćete i radite s njom šta god želite, to je sve. Što se EXIT festival tiče, sto posto sam siguran da uživo nećemo razočarati, sviraćemo stare pesme koje svi znaju i par novih, ali će koncert uglavnom biti baziran na stvarima koje su dobro znane. Bićemo najbolji što možemo, toliko da će čak i ljudi koji ne poznaju našu muziku naći u tome nešto za sebe.