Dok teoretičarima tzv. Arapsko proleće još traje u mudrovanju kako ‘društveni mediji’ (a koji su pa nedruštveni?) utiču na ideološke promene feat. rušenje diktatura, u svakojako zaostaloj Srbiji demonstracija sile tih (pravilnije nazvanih) virtuelnih mreža dokazala je kako se znatno mogu umanjiti troškovi (oglašavanja) koncerta. I usput rasprodala oko 3.500 ulaznica (po skromnim cenama 500-1.000d.) za Sava centar, par nedelja unapred. Za domaću atrakciju. Kojoj to prvi put, u tolikoj sali.
Omladinski mešoviti hor Viva Vox nastao je zlih `90-ih kao školski, u Zemunskoj gimnaziji, pod vođstvom tadašnje profesorke muzičke kulture, Jasmine Lovren. Manje-više uporedo s lukom njene prosvetne karijere (bila direktor, a sada bibliotekar), i hor je menjao status – 2002. postao hor lokalnog KUD ‘Branko Radičević’, a 2005. udruženje građana ‘Viva Vox’ (dalje: VV). Ti mladi građani, uglavnom do 27 godina ‘starosti’/studenti, neštedimice su nastupali: školske svečanosti u prestonici, horske po unutrašnjosti, redovno na Reviji beogradskih horova i na ‘Velikom prolećnom koncertu’ u glavnogradskom Domu omladine i po domovima kulture drugde, na ‘Ulici otvorenog srca’ i festivalu ‘Supernatural’, u predstavi ‘Brod plovi za Beograd’ i na Palilulskoj olimpijadi (1. mesto!) po Beogradu…Februara 2010. audicije su dovele nove članove, broj pevača na pozornici porastao je i do 30, a VV u međuvremenu se otisnuo od rukoveti, rukohvata i konja s hvataljkama.
Razlog napuštanja uštogljenog horskog repertoara – iako još znaju da otpevaju Lacrimosa, Mokranjca… – nije što nemaju svi formalno muzičko obrazovanje, niti jer podležu nostalgiji za hitovima preuveličanih ’80ih (kao Africa Toto). I ranije su, mada retko kod nas, horovi dodavali pompu na pop kao sada VV na superiornu (Sound Of Silence Simon & Garfunkel), bezazlenu (Mamma Mia ABBA) ili očiglednu podlogu (Don’t Worry, Be Happy Bobi MekFerina, doo-wop Rama Lama Ding Dong The Edsels u hit-prepevu Vampira). Onda, šta to VV čini tako drugačijim, tako modernim? Pre svega, ubedljiv i oštar povratak ljudskom glasu/pevanju, prvobitnom sredstvu muzičkog izražavanja našeg roda (ponekad i broja). Nesputani predrasudama, VV potpuno raskrinkavaju mnoge do otuđenja odavno zabludele pravce, okoštalih sviračkih postavki – teškometalni rok, pank, tehno maštovitim horskim tumačenjem postaju detinjasto dopadljivi. Dodajte tome ‘bitboksera’ (eng. beatboxer, ‘ljudska ritam-mašina’, uličarska tekovina repa i hip-hopa) ozvučenog da Vam svako malo nameće sumnju u elektroniku umesto perkusivnih dometa čovečijeg glasa, i znaćete šta je privuklo milione posetilaca sajta/kanala YouTube na Voksov live-snimak, obradu Du Hast Rammstein. U VV-verziji čak bi i Laibach mogli zvučati sveže i zabavno.
I, bar jednako važno, kako je došlo do ovog ogromnog (od)skoka od KUDovsko-akademski utabanog pristupa, od dosadnih i uobraženo važnih horova tipa Krsmanović-udato-Obilić s teškom Darinkom M-M o vratu, iz slepe ulice gde je često bilo više ljudi na bini nego u publici? VV naravno nije elitistički, ali jeste samohodan – samofinansirajući, samo-odeven, itd. Dakle, ne radi se tu samo o harmoniji (stara srpska reč za nemoguće – sloga), nego i o obuhvatnom timskom naporu i van/iza pevanja. Više nego hvale vredno u doba ekstremnog individualizma, koji je i kod nas vulgarno metastazirao u bahatlook i samoživost. Nije loša alternativa – hor, umesto kolektivnih tela kao stranka, banda, vojska, nacija?
Onda su najnovije tehnologije masovnog komuniciranja došle kao poručene: VV praktično nikad i ne pominje prvi album/CD jer mu nije ni potreban, toliko su prisutni u virtuelnom svetu (otud i ovaj tekst samo u Internet-izdanju ‘Vremena’). Jesenja sezona donela im je i neočekivanu izloženost u novoj špici popularne TV-emisije ‘Utisak nedelje’ na B92, gde su sebi prilagodili staru/novotalasnu pesmu Utisci konceptualne grupe Kozmetika. Umesto da po svojoj tradiciji godinu dokrajče nastupom u zemunskom Domu vazduhopolovstva, skrenuli su u ‘Sava centar’ i dokazali da se ne precenjuju. I do 4.000 prisutnih natiskalo je silom prilika i nesuđeni stajaći prostor, pa je počelo neformalnim verskim blokom: ekumenski a neopterećeno Oče naš pevan čak i na svahiliju, Kleptonov neo-gospel Tears In Heaven sledila odzviždana tema, pa prešli na ne-klapski ugođenog Đibonija, potom sterilizovani i vakuumirani zborovi glasova populističkih kandidata tipa Era/Enigma.
VV elegantno zvuče i u navijačkim himnama, njihovo osvetljenje/light show razbilo je oveštalo lamparenje Sava centra kao retko kad (i iskoristilo pouke Gregorian), a presvlačenja jednostavnih toaleta ‘pokrivena’ su tačkom zanimljive plesne grupe, i prigodnom teniskom pantomimom članova hora, uz pripadajuće zvučne (naravno vokalne) efekte; potonjeg se ne bi postideo ni Teatar levo iz svojih najboljih dana. Najslabiji momenti su međutim kad se ispred i dalje odličnih horskih aranžmana izdvaja solista koji uz to donekle i imitira neku zvezdu (npr. baba-Tinu Tarner, ili žrtvu doktorskog nemara M. Džeksona), ne prebacivši nivo prosečnih žurskih bendova omasovljenih po beogradskim klubovima. Više su nego dovoljne nepretenciozne obrade s humorom, kao ‘proto-disko’ Lady Marmalade Labelle, da i ne govorimo o maestralnim preradama ‘maturskih pitanja’ poput Bohemian Rhapsody Queen. Što bi rekli dobronamerni ali ne baš upućeni hvalospevi VVu, ‘imitirajući glasovima instrumente’ kad se upuste u vokalizu gitarskog sola, ruše svaki rokistički ego-trip, star-sujetu i naduvanu pretencioznost. Furiozni vrhunac su, zna se, Du Hast i (Prodigy) Firestarter, i posle 100-minutnog programa uz ovacije kreću bisevi/ponavljanja.
Opet je vreme za glasove. Očito i glasanje i oglašavanje može i drugačije nego dosad. Ne dajte da Vam o tome popuju oni koji od Vaših glasova zavise. Bolje ćete o tome odlučiti sami.
