Sava centar, Beograd, četvrtak 01. XII 2011.
Dok teoretičarima tzv. Arapsko proleće još traje u mudrovanju kako ‘društveni mediji’ (a koji su pa nedruštveni?) utiču na ideološke promene feat. rušenje diktatura, u svakojako zaostaloj Srbiji demonstracija sile tih (pravilnije nazvanih) virtuelnih mreža dokazala je kako se znatno mogu umanjiti troškovi (oglašavanja) koncerta. I usput rasprodala oko 3.500 ulaznica (po skromnim cenama 500-1.000d.) za Sava centar, par nedelja unapred. Za domaću atrakciju. Kojoj to prvi put, u tolikoj sali.
Omladinski mešoviti hor Viva Vox nastao je zlih `90-ih kao školski, u Zemunskoj gimnaziji, pod vođstvom tadašnje profesorke muzičke kulture, Jasmine Lovren. Manje-više uporedo s lukom njene prosvetne karijere (bila direktor, a sada bibliotekar), i hor je menjao status – 2002. postao hor lokalnog KUD ‘Branko Radičević’, a 2005. udruženje građana ‘Viva Vox’ (dalje: VV). Ti mladi građani, uglavnom do 27 godina ‘starosti’/studenti, neštedimice su nastupali: školske svečanosti u prestonici, horske po unutrašnjosti, redovno na Reviji beogradskih horova i na ‘Velikom prolećnom koncertu’ u glavnogradskom Domu omladine i po domovima kulture drugde, na ‘Ulici otvorenog srca’ i festivalu ‘Supernatural’, u predstavi ‘Brod plovi za Beograd’ i na Palilulskoj olimpijadi (1. mesto!) po Beogradu…Februara 2010. audicije su dovele nove članove, broj pevača na pozornici porastao je i do 30, a VV u međuvremenu se otisnuo od rukoveti, rukohvata i konja s hvataljkama.
Razlog napuštanja uštogljenog horskog repertoara – iako još znaju da otpevaju Lacrimosa, Mokranjca… – nije što nemaju svi formalno muzičko obrazovanje, niti jer podležu nostalgiji za hitovima preuveličanih ’80ih (kao Africa Toto). I ranije su, mada retko kod nas, horovi dodavali pompu na pop kao sada VV na superiornu (Sound Of Silence Simon & Garfunkel), bezazlenu (Mamma Mia ABBA) ili očiglednu podlogu (Don’t Worry, Be Happy Bobi MekFerina, doo-wop Rama Lama Ding Dong The Edsels u hit-prepevu Vampira). Onda, šta to VV čini tako drugačijim, tako modernim? Pre svega, ubedljiv i oštar povratak ljudskom glasu/pevanju, prvobitnom sredstvu muzičkog izražavanja našeg roda (ponekad i broja). Nesputani predrasudama, VV potpuno raskrinkavaju mnoge do otuđenja odavno zabludele pravce, okoštalih sviračkih postavki – teškometalni rok, pank, tehno maštovitim horskim tumačenjem postaju detinjasto dopadljivi. Dodajte tome ‘bitboksera’ (eng. beatboxer, ‘ljudska ritam-mašina’, uličarska tekovina repa i hip-hopa) ozvučenog da Vam svako malo nameće sumnju u elektroniku umesto perkusivnih dometa čovečijeg glasa, i znaćete šta je privuklo milione posetilaca sajta/kanala YouTube na Voksov live-snimak, obradu Du Hast Rammstein. U VV-verziji čak bi i Laibach mogli zvučati sveže i zabavno.
I, bar jednako važno, kako je došlo do ovog ogromnog (od)skoka od KUDovsko-akademski utabanog pristupa, od dosadnih i uobraženo važnih horova tipa Krsmanović-udato-Obilić s teškom Darinkom M-M o vratu, iz slepe ulice gde je često bilo više ljudi na bini nego u publici? VV naravno nije elitistički, ali jeste samohodan – samofinansirajući, samo-odeven, itd. Dakle, ne radi se tu samo o harmoniji (stara srpska reč za nemoguće – sloga), nego i o obuhvatnom timskom naporu i van/iza pevanja. Više nego hvale vredno u doba ekstremnog individualizma, koji je i kod nas vulgarno metastazirao u bahatlook i samoživost. Nije loša alternativa – hor, umesto kolektivnih tela kao stranka, banda, vojska, nacija?
Onda su najnovije tehnologije masovnog komuniciranja došle kao poručene: VV praktično nikad i ne pominje prvi album/CD jer mu nije ni potreban, toliko su prisutni u virtuelnom svetu (otud i ovaj tekst samo u Internet-izdanju ‘Vremena’). Jesenja sezona donela im je i neočekivanu izloženost u novoj špici popularne TV-emisije ‘Utisak nedelje’ na B92, gde su sebi prilagodili staru/novotalasnu pesmu Utisci konceptualne grupe Kozmetika. Umesto da po svojoj tradiciji godinu dokrajče nastupom u zemunskom Domu vazduhopolovstva, skrenuli su u ‘Sava centar’ i dokazali da se ne precenjuju. I do 4.000 prisutnih natiskalo je silom prilika i nesuđeni stajaći prostor, pa je počelo neformalnim verskim blokom: ekumenski a neopterećeno Oče naš pevan čak i na svahiliju, Kleptonov neo-gospel Tears In Heaven sledila odzviždana tema, pa prešli na ne-klapski ugođenog Đibonija, potom sterilizovani i vakuumirani zborovi glasova populističkih kandidata tipa Era/Enigma.
VV elegantno zvuče i u navijačkim himnama, njihovo osvetljenje/light show razbilo je oveštalo lamparenje Sava centra kao retko kad (i iskoristilo pouke Gregorian), a presvlačenja jednostavnih toaleta ‘pokrivena’ su tačkom zanimljive plesne grupe, i prigodnom teniskom pantomimom članova hora, uz pripadajuće zvučne (naravno vokalne) efekte; potonjeg se ne bi postideo ni Teatar levo iz svojih najboljih dana. Najslabiji momenti su međutim kad se ispred i dalje odličnih horskih aranžmana izdvaja solista koji uz to donekle i imitira neku zvezdu (npr. baba-Tinu Tarner, ili žrtvu doktorskog nemara M. Džeksona), ne prebacivši nivo prosečnih žurskih bendova omasovljenih po beogradskim klubovima. Više su nego dovoljne nepretenciozne obrade s humorom, kao ‘proto-disko’ Lady Marmalade Labelle, da i ne govorimo o maestralnim preradama ‘maturskih pitanja’ poput Bohemian Rhapsody Queen. Što bi rekli dobronamerni ali ne baš upućeni hvalospevi VVu, ‘imitirajući glasovima instrumente’ kad se upuste u vokalizu gitarskog sola, ruše svaki rokistički ego-trip, star-sujetu i naduvanu pretencioznost. Furiozni vrhunac su, zna se, Du Hast i (Prodigy) Firestarter, i posle 100-minutnog programa uz ovacije kreću bisevi/ponavljanja.
Opet je vreme za glasove. Očito i glasanje i oglašavanje može i drugačije nego dosad. Ne dajte da Vam o tome popuju oni koji od Vaših glasova zavise. Bolje ćete o tome odlučiti sami.
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
S obzirom na uslove u kojima živi, može se reći da je učešće 23 filma na Sarajevskom festivalu veliki uspeh ovdašnje kinematografije
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
