Dvadeset godina od smrti Miće Popovića obeležava se izložbom, novom knjigom i filmskom retrospektivom, reprezentima njegovog stvaralaštva. U Jugoslovenskoj kinoteci (22–27. decembar) izložene su četiri slike Miće Popovića – Bavarska varijanta iz 1978, Nedelja 5 popodne u septembru iz 1977, Manipulacija iz 1979, i Otkrivanje Brojgela iz 1974. godine, nakon konzervacije i restauracije Centralnog zavoda za konzervaciju, a na retrospektivi su filmovi koje je režirao ili za koje je pisao scenario Mića Popović – Čovek iz hrastove šume (1964), Roj (1966), Hasanaginica (1967), Delije (1968) i Burduš (1970). Prve večeri ovog programa (četvrtak) je promocija knjige Sveti Antun, Ratni dnevnik iz zatvora, koju je priredio Jovan Popović, sin Miće Popovića, a objavila Geopoetika. Tekstovi i crteži u ovoj knjizi do sada nisu viđeni. Ljubaznošću Geopoetike i Jovana Popovića, "Vreme" objavljuje uvodni tekst priređivača, deo dnevnika Miće Popovića i njegova dva crteža
Pred kim se ja pravdam
(odlomak iz knjige Sveti Antun, Ratni dnevnik iz zatvora Miće Popovića)
Beograd 29. 11. (1945)
Neću biti demobilisan, izbačen sam iz Partije, i pozvan na isleđenje u Beli Manastir. Stole mi je poručio da budem spreman na najgore. Znači, još jedna propuštena godina na Akademiji; peta po redu.
Sredio sam sa bolom, boje, platna, beleške, četke, bočice, poslednje studije sa večernjeg akta. Ostavljam ih. Ko zna za koliko meseci i dana!
Gospode Bože, da li ću se uopšte izraziti?
Mojima sam rekao da putujem zbog dokumenata i karakteristika, i da ću se za dva-tri dana vratiti natrag.
Tata kaže da donesem kilo ljute paprike. – Zabeleži da ne zaboraviš! – Ja beležim i dođe mi da plačem. Dokle ću morati da zavaravam svoje najbliže, i da od njih krijem bolno saznanje: Miodrag Popović, to je jedan nesrećnik, ukleti bednik, stalna i bljutava tragedija.
Beli Manastir 1. 12.
Došao sam u jedinicu. Drugovi su me dočekali hladno. Samo me doktor Arsić poljubio iskreno kao brata i prijatelja. On nije partijac, zato je u stanju da bude čovek. Stole je bolestan. Odoh u bolnicu da ga posetim. Primio me je još jedino kao slikara. Inače, strani smo. Poslata je patrola po mene. Uhapšen sam… Osećanja, koja imam tog trenutka, adekvatna su onima kad me je hapsio lagerfirer Lentzen u Borskom rudniku. Ova osećanja su nešto između bezumnog straha, i krajnje klonulosti koja liči na ravnodušnost.
Saslušao me je komesar brigade i neki major iz divizije. Žulj nema razloga da me ne nazove pokvarenjakom. To me je iskreno ožalostilo.
O, kad bi znali! Kad bi nekako osetili i doživeli?
Drugi major ima nešto snažno i pošteno u očima. Da nisam u ovakvom stanju, silno bih ga zavoleo. On mene direktno mrzi. Reče mi da veruje kako sam ja u Partiju ušao sa željom da napravim karijeru. A ja sam čitav život do sada, skoro žmureći pretrčao, samo da bih slikao, da bih našao izraza. Ne sećam se, da sam i jedanput, makar i jednim delom sebe mislio na karijeru; izuzimajući one strasne i nevine ambicije da pošteno slikam i uspem. Uostalom čemu ova priča? Pred kim se ja pravdam?
Prva posledica: zatvor. To je soba osam stopa dugačka i isto toliko široka. Nema nijednog prozora, nijedne, ma i najmanje rupe da propusti svetlo. Hladna je, hladna. Moje meditacije prestaju da budu određena razmišljanja, one su, u stvari, neki mlazevi maglovitih sećanja i straha. Doživljavam onu jezu, što sam je kao dečak predosetio u plaču posle nemirnih snova.
Umor, užasan umor. Borio sam se dugo da li da legnem na goli beton ili ne.
Nisam izdržao… Zaspah.
B. M. 2. 12.
Uveli su me u toplu sobu. Sećam se svega. Kroz glavu tutnji istina da još godinu dana neću slikati. Godinu dana u „Ozni“ i u vojsci. 365, tri stotine šezdeset i pet dana kao ovaj današnji, siv i surovo prazan. U rudniku su me držali šest meseci, pa sam jedva izdržao. Trebalo mi je posle isto toliko dok sam bio u stanju da radim. I još sam tada bio hranjen najsnažnijom hranom koju može da ima jedan osuđenik – mrzeo sam Nemce i verovao u njihov odlazak.
A sad? Šta će sad da me spase, da ne postanem isceđena krpa? Da, sa mnom je kraj! Imam jednu snagu – mogao bih da se ubijem; i imam jednu volju – živeti, životariti zbog oca, majke i brata.
Noć između 2. i 3. 12.
U sobi električna svetlost. Pišem i crtam.
Dragi prijatelju Francisko Goja,
Razumem tvoje halucinacije, ali te uveravam: Tvoje ime ne bi bilo tako veliko, da su te halucinacije počele progoniti u dvadesetoj godini. Ti si onda slikao sa entuzijazmom obe Maje i onaj krajnje suptilni portret Izabele Korbo di Porsel.
U sobu su doveli nekog zastavnika. Kada se istreznio, bio je veseo i odvratan.
Ove noći ne spavah ni trenutka. Smenjuju mi se dva bola; jedan oštar u zubu, i jedan tup u slepoočnici. Kad duvanjem u kaput zagrejem jedno mesto, bol se prenosi na drugo.
Do juče sam imao sve – atelje i velika, novopreparirana platna. Uveče je kod nas, kod kuće, topla kujna. Topli su mamini pogledi. Topla su savetovanja sa ocem. Topao je Sašin poljubac pred spavanje. Pre pola sata, misao o samoubistvu ličila mi je na rešenje, sada mi liči na zločin.
Stražar kaže: „Tri sata“. U ovo doba kod kuće, moj mačak grebe da ga primim pod jorgan. Onda nam je prijatno obojici. Ovde je soba hladna. Duša je hladna.
Jednoga momenta dobijem želju da izgazim zastavnika koji još hrče.
4. 12.
Prošao je jedan mučan dan bez događaja i razgovora, i najzad jedna prespavana noć. Znam da će mi noći sa snom biti jedino okrepljenje za nerve, i jedini ne nesrećni sati za buduću godinu.
Između 4. i 5. 12.
Bolestan sam. Trese mi groznica ionako već istrošeno telo. Pogledam na ogledalo – džak bez sadržine. Ponekad, usred očajanja prosvira, prozviždi jedna nada kao metak: Ako sam mnogo bolestan, mogu dobiti dva, tri, četiri meseca bolovanja kod kuće… Onda sam jedno vreme bez misli. Najzad me prožme odvratnost prema sebi samome.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
