Pristrasan, dabome, ali sa najvećom mogućom odgovornošću i obavezom da tu pristrasnost opravdam, ja tvrdim da je Raša Popov – osamdesetdvogodišnje dete! Ne, nije on podetinjio, nego je teškim, a plodonosnim, novinarskim i literarnim radom dorastao do tog dostojanstva!
Radivoj Raša Popov, jedan je od trojice braće Popov iz banatskog sela Mokrina. Najstariji Dušan, enciklopedista, baktao se i politikom i društveno korisnim radom, Laza, pčelar, bio je borac protiv agresivnog hlorofila u Talambasu, nadomak Beograda, i najmlađi, Radivoj, sa imenom koje slavi i rad i radost, i sa nadimkom Raša, dobijenom od milošte, kao majčinski, banatski deminutiv, koji tek kad se izgovara onako malo otegnuto, lalinski, označava pravog Rašu Popova! Trebalo bi ih uvek pominjati zajedno, makar zbog toga što su u detinjstvu, dakle u dobu kada se formira ličnost čoveka, zajedno brojili rode i laste koje doleću sa juga u Mokrin. To mladalačko brojanje vesnika proleća veličanstvena je metafora o bratskoj slozi u Rašinoj knjizi Bio sam srećni konj.
Roditi se u Mokrinu, a baviti se pisanjem, moglo je za Rašu značiti i otežavajuću okolnost, jer je u Mokrinu, godinu dana pre Raše, rođen i Miroslav Mika Antić, takođe omamljen jezikom, takođe hranjen novinarskim hlebom, takođe zainaćen da prvo pobedi sam sebe, i pronađe svoj pesnički jezik, takođe osposobljen maštom i lakokrilim talentom kao i Raša.
Dakle, rođen na onoj strani Banata, na kojoj je rođen i Dimitrije Obradović, u radoznalosti nazvan Dositej, Raša Popov se i kao novinar i kao literarni stvaralac upregao u nimalo gospodske čeze prosvetiteljske i stvaralačke, najpre narodu televizijskom otkrivajući tajne nauke, a onda mladim ljudima – fenomene jezika srpskog, i poezije, koja je cvet jezika, kako kaže Isidora Sekulić. I nauku i poeziju on je učinio dostupnim i dostojnim običnog čoveka, svejedno mladog ili starog. Njegova Zadimljena istorija je recept za lečenje od sklerotične istorije koja se predaje u školama. Njegovi Mali zeleni su prst u oko mistifikatorima koji padaju s Marsa pokušavajući da nas ubede da nismo sami u svemiru. Ali, njegove Vilinske bajke su obrazac, strateški literarni plan i primer, kako se danas takmičiti sa Andersenom, Krilovim i braćom Grim.
Kad se kaže da je pisao bajke, i kad se to uporedi sa stranim velikanima, misao nas neminovno odvede i na našu Grozdanu Olujić, koja opravdano slovi kao naš najuspešniji savremeni bajkopisac. Ali, odmah se zapitamo i šta se to još može izumeti pod nazivom bajke? U dve Rašine knjige, Bajke za 21. vek i Opasne bajke mogu se prepoznati novi izumi. Imena princeza i ostalih ličnosti su savremena srpska imena, njihovo ponašanje je, samim tim, prilagođeno savremenom pričalačkom folkloru, dakle jeziku i manirima. Gotovo sve bajke nose u sebi notu pedagoške ispravnosti, ali izrečenu kolokvijalnim, ponegde šatrovačkim jezikom. Na primer, kada piše o usamljenoj princezi, koju majka carica uči da ne govori, kako govore necarska deca, proste reči, kao recimo „idi u dupe na vašar“, princezi se to dopadne i ona počne da ponavlja te reči. Tako carica majka nauči princezu da govori ružne reči. Raša, bajkopisac, hoće da poruči čitaocima da se deca najubedljivije i najuspešnije vaspitavaju, ne zabranama, grdnjama i batinama, nego ličnim primerenim primerom. Prilika je da se pohvalim da i ja tako mislim. U romanu Vid iz Talambasa ja u budućnosti vidim jednu modernu raskošnu visoku školu, koju sam nazvao „Bezobrazovna ustanova Raša Popov“.
Poezija Raše Popova je odevena u njegov volšebnički jezik, prepoznatljiv uveliko i bez njegovog potpisa, što je znak pesničke zrelosti. Očišćen potpuno od deminutiva i patetike to je „jezik svetlosti, jezik ljudi, nisu li to dva tkiva sunca“, kako sam piše u ciklusu Zemljano. Svest da sve što je stvoreno – može biti i rastvoreno, on definiše u pesmi 1971: „Izgorećemo to znam ko u Pompeji/ Ćutanje strašno ostaće za nama…“
U predgovoru knjizi Peta vizija (izdavač Orfeus, Novi Sad, 2003) recenzent Vujica Rešin Tucić piše: „Lucidni poetski um Raše Popova danas je jedan od najusamljenijih umova srpskog jezika“, pa nastavlja: „Nema te teme koja se ne može opevati u poeziji Raše Popova nezaboravnim i očaravajućim slikama iz najzabitijih suterena srpskog jezika. Sve je to pravi unikatni ručni rad majstora pesmopisca…“
Moja duša je staro vino bez pretakanja
Komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija
Tako peva Raša u pesmi Moja duša.
U njegovim kalamburima, pored proročke dijagnostike, ima ubistvene, urnebesne ironije i satire, koja trezni i najpijanijeg ljubitelja poezije. Evo još primera:
Kad se vlastodršci na banketu nađu
Svi preziru ludu onu što štrajkuje glađu
Medijima rđav primer za fotose dade
Kvari dobru volju svih članova vlade!
A sem toga uzrok šta je gladonjinog bunta?
Opština mu ne da džidžama da munta!
Zbog torbarskog ovog fanatičnog ćefa
Dostići nas može strašni prekor em em efa!
(Iz pesme Pasija sitnog torbara)
Čak i u stvaralaštvu za mlade ljude, (kako Konfućije nazivaše decu), Raša Popov vatreno propagira igru rečima, učeći ih da apstraktno misle, jer ovaj vidljivi svet, koji sa naše tačke gledišta ima četiri strane: istok, zapad, jug i sever, može se posmatrati i sa dve tačke koje nemaju te orijentacione strane. On samouvereno smatra da će mladi ljudi najbolje znati šta je pravo u životu, ako ih naučimo da je pravo – pokvareno krivo!
Popularnost kod mladih ljudi sticao je tridesetogodišnjim kreativnim učešćem u 165 epizoda televizijske serije Fazoni i fore i 46 epizoda serije Šešir bez dna.
Ovih godina, kada se život u Evropi zasniva na gubljenju vremena, čemu se Srbija oduševljeno priklanja, prava je dragocenost imati jednu ovako plemenitu pojavu u liku i obliku Raše Popova, i mogućnost da se taj rad i ta pojava dostojno uvažava i nagrađuje.
Na kraju, jednu od najlepših biografija Raše Popova napisala je Dijana Topolac, Rašina kćerka, potpisujući očev portret koji je sama nacrtala: „Moj otac, pisac pesama i priča za nas, svoju decu, za svoje unuke i za ceo svet!“
