„U životu treba težiti da dođemo do najvišeg nivoa šta god radili a u uz najmanji napor. Mene zadirkuju: Živan kada peva, kao da sadi luk. Sve treba raditi sa lakoćom“, priča Živan Saramandić dok sedimo u bifeu Narodnog pozorišta. Ovaj prvak Beogradske opere je u Narodnom pozorištu prvi put nastupio 1966. godine u ulozi kralja Egipta u operi Aida Đuzepea Verdija.
Iako se više od pola veka bavi operskom umetnošću, savršeno dobro se seća svojih početaka, za koje se čini da ga više karakterišu nego svi kasniji ogromni uspesi na pozornicama kod nas i u svetu.
DETINJSTVO: Rođen je 2. aprila 1939. godine. „Rođen sam u Beogradu“, priča Saramandić. „Nakon bombardovanja Beograda preselio sam se sa porodicom u Aranđelovac. Prilikom bombardovanja moj otac je ostao potpuni invalid. Jedva je mogao i da govori i samo sam ja mogao da komuniciram s njim. Pretpostavljam da sam već tada imao istančan sluh. Živeo je taman toliko da dočeka slobodu i umro 1945. godine. Ja sam živeo sa majkom i sestrom. I tako sam ja postao ‘žrtva fašizma’, a tada to skoro da je bilo u modi. Bilo je to neko drugo vreme. Svi smo bili isti. Siromašni. Upisao sam gimnaziju i bio jedan od onih đaka koji nikada ništa ne uče a uvek sve znaju. Moji ‘učitelji-mučitelji’ su uvek očekivali od mene da budem tri puta uspešniji od ostalih s obzirom na teško stanje u kome se zadesila moja porodica. Moj deda Živan Saramandić je imao osam sinova i svi su bili muzikalni. Od mojih stričeva naučio sam da sviram gitaru i ubrzo sam ih premašio. Mislim da sam talenat za muziku ipak nasledio od moje babe Anke.“ Priseća se Živan Saramandić kako su njegovi stričevi, iako su živeli u palanci, u to vreme pevali operske arije i napolitanske pesme podjednako kao i narodne, onako, za svoju dušu. „Odrastao sam u muzici. Sećam se da kada sam u dvanaestoj godini poželeo da pevam u dečjem horu u Aranđelovcu, nisu hteli da me prime jer sam bio sitan i anemičan. A pogledaj me sad (smeh). Kasnije su me primili, ali me je bilo sramota da pevam jer sam mislio da će se čuti samo moj glas. Bio sam nesiguran.“
KOMUNIZAM: Kada je završio gimnaziju, Živan je došao u Beograd i upisao ekonomiju. Druga opcija je bila arhitektura. Postao je jedan od retkih svetskih pevača koji nisu imali „ni dana“ Akademije. Završio je Ekonomski fakultet u Beogradu. „Moja pevačka karijera je počela tako što sam pobedio na takmičenju pevača u Aranđelovcu nakon čega su po mene došli ljudi iz tada vrlo poznatog beogradskog ‘Orfema’ i pozvali me da pevam tamo. Sećam se da sam taj dan, kada su došli, učio neki važan ispit na ekonomiji i da sam se spremao da idem na neku utakmicu. Da me ne bi ometali u tome, slagao sam ih da ja nisam taj Saramandić. Kada sam im konačno odao svoj identitet, otišao sam sa njima i počeo da pevam u ‘Orfemu’. Već tada je moja jednodnevna zarada bila kao mesečna plata moje majke. Ubrzo je ta suma počela sve više da raste. Ipak, moja majka je uvek više volela da joj sin bude računovođa nego neki tamo pevač.“
Živan je još u gimnaziji postao član Komunističke partije a nakon završenog fakulteta počeo je da radi u Centralnom komitetu. „Tamo sam radio četiri godine. Bio sam vrlo ponosan na to jer sam bio pravi komunista. Moram da priznam da sam i sada komunista u duši i da od svih zemalja najviše volim Španiju i Italiju, ali ljubav prema Rusiji je za mene nešto instinktivno. Ja sam zaista verovao u celu tu ideologiju. Ne verujem ja baš u ovu današnju demokratiju.“ Nakon odlaska iz Centralnog komiteta Živan je odlučio da se posveti muzici. Napustio je partiju i uz osmeh kaže da je pored Đilasa bio jedan od prvih disidenata. Od svojih početaka posebno mu se urezala u pamćenje noć kada je svojom pesmom „bacio na noge“ Tita, Kardelja i ostale tadašnje visoke funkcionere na jednom okupljanju u Skupštini, gde je on predstavljen kao iznenađenje večeri. Kasnije mu je Kardelj pomogao da uđe u Beogradsku operu, gde nisu hteli da mu daju šansu da dođe na audiciju jer su smatrali da je muzički neobrazovan i „estradista“ jer je već tada počeo da se pojavljuje na televiziji i da pobeđuje na festivalima. Ipak, o karijeri van Beograda nikada nije razmišljao. „Ja sam pevao po mnogim svetskim metropolama i skoro svuda sam imao ponude da ostanem. Uvek sam želeo da se vratim u Beograd. Sećam se da sam posle nastupa u Karnegi holu izdržao samo dva dana u Njujorku, nakon čega sam jedva čekao da se vratim. Ja sam veliki jugonostalgičar i ovo je jedino mesto gde bih želeo da živim.“
SVAKODNEVICA: Naš razgovor prekida „Internacionala“ sa Živanovog mobilnog telefona. Ponosno pušta telefon da zvoni malo duže, sa osmehom ukazujući na melodiju komunističke himne. Poziv je od supruge Milke Stojanović, takođe operske pevačice. Počinje da priča o njoj. „Ja sam u horoskopu Ovan a Milka Jarac, tako da smo nas dvoje ponekad kao rogovi u vreći. Kada sam je upoznao, bila je već zvezda. Bio sam zadivljen njenim glasom. Sećam se te mlade devojke, koja je valjda prvi put stala na štikle i obukla dugačku haljinu, kako peva izuzetno teške arije iz Aide. Kasnije smo zajedno radili Ameliju. U početku smo bili samo prijatelji. Čak me je malo i nervirala jer je uvek kao prava zvezda kasnila na probe. Ali ipak sam odlučio da je ceo život čekam. I danas kad me sretnu prijatelji ispred pozorišta i pitaju šta radim napolju već pola sata, ja im kažem da čekam Milku.“ (smeh) Gleda na sat i uz osmeh dodaje kako je upravo propustio „Slagalicu“ (kviz na RTS-u). „Imam ja tako neke svoje dnevne rituale među kojima je i gledanje ‘Slagalice’. Ali nema veze, gledaću reprizu. Ujutru popijem kafu, odem u svoju baštu da pogledam kako mi napreduju paradajz, kaktusi i ostale moje biljke. Kada sam bio mlađi, voleo sam da vozim bicikl, čak sam i na predstave dolazio njime. Inače, mene zanima milion stvari pored pevanja. Ja se skoro podjednako zanimam i istorijom i hemijom i fizikom i mnogim drugim stvarima. Na primer, kada otvaram pasijans, pošto je to jedna od mojih opsesija, potpuno zaboravljam na sve drugo. Posle podne odem do pozorišta na probu, predstavu ili samo tako, da vidim šta se dešava.“ Živan se u pozorištu oseća kao u drugoj kući. Ljudi iz pozorišta su njegova druga porodica i oni ga doživljavaju tako. Iako je jedan od najistaknutijih umetnika te kuće, ne doživljava sebe kao drugačijeg od ostalih. Kao svoje prijatelje pominje jednako i Dominga i auto-mehaničara i profesora istorije. Jedini kriterijum za ljude mu je njihov karakter. Živan je veliki humanista. „U životu sam uvek pomagao onima kojima je to bilo potrebno, pa i na moju štetu. Volim ljude a ljubav je ono bez čega ne bih mogao. To je valjda slučaj sa svim umetnicima. Ono što može da me izvede iz takta su barabe, ljudi koji podvaljuju i to rade na podmukao način. Ja volim hrabre i iskrene ljude, pa makar oni bili i lopovi. Čak u mojoj ulozi Don Kihota u jednom trenutku pevam da poštujem i razbojnike ako su dovoljno hrabri da rizikuju i budu to što jesu.“
Inače, ni zbog čega se ne kaje. Kaže da je možda neke stvari mogao i drugačije da uradi, ali jednostavno je – tako hteo. Smatra da je u životu najvažnije težiti apsolutu bez obzira na činjenicu da ga je nemoguće dostići. U tome vidi ključ svog uspeha. Ovaj operski as kao i Don Kihot, čiji lik tumači u istoimenoj predstavi, čitav život borio se sa vetrenjačama.
