Početkom devedesetih, poznati crnogorski istoričar rekao je kako u Crnoj Gori sve više postaje aktuelna ideja da istovremeno s odborom za podizanje spomenika treba osnivati i odbore protiv rušenja spomenika. Istorija rušenja spomenika u Crnoj Gori je i duga i burna. Prema istorijskim svedočanstvima, prvi spomenik u Crnoj Gori podigao je knjaz Nikola 1862. godine u slavu jednog odreda Vasojevića. Taj spomenik je i prvi porušen, za vreme vladavine kralja Nikole.
Kasnije, tokom narodnooslobodilačke borbe, na Cetinju je srušen i spomenik kralju Aleksandru, unuku kralja Nikole. Pod novom ideološkom svešću, kao simbol kraljeve vladavine, posečen je i čuveni brest pod kojim je kralj Nikola donosio važne odluke. Posle Drugog svetskog rata, od svih spomenika narodnim herojima najveći ikada podignut u Crnoj Gori bio je posvećen Josipu Brozu i nalazio se na brdu Možur kod Ulcinja. Na ogromnom prostoru, 120×45 metara nalazio se Titov lik, odnosno njegova kapa urađena od borova i lice od belog kamenja. Planove da na ostalih 7000 m² bude urađena cela Titova figura pokvario je požar koji je uništio borovu šumu, pa je tako najveći spomenik nestao.
Novo vreme donelo je novo tumačenje istorije, i novo rušenje spomenika. Početkom devedesetih, posle miniranja Titovog spomenika ispred njegove rodne kuće u Kumrovcu, celom Jugoslavijom u koncentričnim krugovima širile su se „eksplozije“ i „sakaćenja“ spomenika herojima palim u antifašističkom ratu. U Podgorici su tada rušene biste partizanskih narodnih heroja. Biste su u početku rušene a onda sve češće i kradene, pretpostavlja se zbog skupe bronze. Pod izgovorom da su „komunisti podigli na hiljade spomenika onima koji su pobili svoju braću, očeve, rođake, kumove“, jačala je neočetnička spomenička kamarila. Za razliku od Srbije, u kojoj su se od devedesetih naovamo sazidali i spomenik i crkva Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, pa još jedan u Ivanjici, i još jedan u Lapovu, u Crnoj Gori ni 2003. godine vlasti nisu dozvolile postavljanje spomenika četničkom vojvodi Pavlu Đurišiću. Tom odlukom trebalo je da bude završen rat između neočetnika i neopartizana u Vasojevićima, započet godinu dana ranije, kada je i najavljeno podizanje spomenika četničkom vojvodi.
Iz burnog spomeničkog života u Crnoj Gori izdvaja se spomenik krajputaš koji su crnogorski vojnici podigli 1916. godine u Mojkovcu, i to neprijateljskom oficiru. Crnogorska vojska je komandanta austrougarske vojske sahranila uz najveće vojne počasti, a na njegovom spomeniku piše: „Majoru Francu Kornugi za časnu smrt. Crnogorska vojska na Mojkovcu.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Želim da verujem da je teza koju često čujemo o tome kako je naše društvo u terminalnoj fazi propadanja, ovoga puta zaista tačna. Nadam se da je ovo poslednji ne:Bitef pre nego što se pravi Bitef vrati kući“, kaže Anja Suša, učesnica ne:Bitefa
Pred četvrto ročište u slučaju Generalštab, Udruženje arhitekata Srbije pismom je obavestilo Džareda Kušnera i o pritisku koji se vrši na svedokinju u procesu Estelu Radonjić Živkov
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
