Propadanje u seljacizam

Proteklog vikenda, u subotu 29. maja, u Modernoj galeriji Valjevo, koja je jedna od najprestižnijih i najdoslednijih u zemlji, otvorena je Izložba crteža (1952–1962) našeg slikara Ljube Popovića (1934), koji od 1963. živi i stvara u Parizu. Govoreći o senzacijama pri susretu sa crtežima iz najranijeg perioda, Popović kaže: „To je bilo kao da sam vremenskom mašinom otputovao u jedno drugo vreme. Kad sam to video, imao sam utisak povratka u prošlost, i to je izazvalo refleks na mladost, kada se radilo sa više emocija nabijenih u crtež i slikanje. Te emocije su bile tako snažne da su napravile neku vrstu putokaza za buduće slikarstvo, jer sam iz tog sveta koji sam crtao i precrtavao stvorio podlogu za jednu filozofiju umetnosti i života.

Sve je to uticalo na formiranje vizije koja se odrazila kroz čitav opus, bez obzira na razne izme u slikarstvu, uticaje, promene, sve je to za mene bilo sa strane, ja sam to pratio, ali se ništa nije lepilo. To me je očuvalo u vremenima koja su kontroverzna u smislu umetnosti i slikarstva.“

„VREME„: Praktično ste se formirali na Akademiji, većina izloženih crteža je iz školskog perioda?

LJUBA POPOVIĆ: Valjda je odlučujući bio susret sa modelima na Akademiji, treba da se zna da su to bili ljudi bez posla, koji su preživljavali pozirajući. Nisu to bile neke lepotice, nego sasušene mučenice ili starci. To je kod nekih izazvalo otpor pa su se okrenuli apstraktnom slikarstvu, dok je na mene uticalo drugačije poklapajući se sa nutricom. Slično je bilo i sa Žikom Pavlovićem, jer je i on bio takav, on bi taj „crni talas“ snimio i da je živeo u Njujorku.

Tu ste, što se kaže, ispekli zanat?

To je neprocenjivo. Ja sam prvo bio na Primenjenoj umetnosti, gde mi je profesor bio i Vasa Pomorišac, odakle sam izbačen zbog „zagađenja okoline“, slikanja raspadnutih i iskeženih tela. U stvari, ja nisam imao nameru da postanem slikar, teško se živelo, iz Valjeva sam otišao u Beograd sa dečjim dodatkom, upisao Primenjenu akademiju sa namerom da se usavršim u plakatu, da od toga živim. Međutim, ostajao sam po podne u klasi, počeo da crtam, uglavnom neke žene sa deformacijama, to je raslo, izbačen sam, upisao Likovnu akademiju, i to je napravilo prekretnicu.

Ali i Primenjena je ostavila dubok trag, naročito profesor Pomorišac, koji je bio đak Minhenske akademije. Recimo, tehnika podslikavanja, koja je obeležila celo moje slikarstvo. Naučio sam da slika ima i podlogu, radiš sa belom i nežnoplavom, tamo gde je brada, onda sve to okupaš bojom koja je u boji kože, i ta plava prelazi u brijano zelenu.

Iz tog perioda su i poznanstva i prijateljstva za ceo život?

Da, Nikola Rudić, Miša Martinović, poznanstvo sa Živojinom Pavlovićem, koje je bilo značajno za mene. On je na našu klasu došao sa lečenja na Golniku, i bio je prvi čovek koji je obratio pažnju na moje crteže, rekao je da su izvanredni, dok su drugi smatrali da se iživljavam. On mi je skrenuo pažnju na Tomasa Mana i druge pisce koje valja čitati. Žika mi se pohvalio da je, kao đak Šabačke gimnazije, dobio drugu nagradu na novinskom konkursu koji je organizovao Zira Adamović, na temu „Koji vam se film najviše dopada i zašto“. Napisao je rad o filmu Bakonja fra Brne, nije se mogao setiti ko je dobio prvu nagradu, a to sam bio ja, pisao sam o filmu Džona Hjustona Blago Sijera Madre…

Još radite crteže, ilustrovali ste i neke knjige, Mamuze za njene sapi Milana Komnenića?

Retko sam ilustrovao knjige, jer je crtež delikatna priča. To je kao ljubavno pismo, toliko intimno, da teško može da se izloži. Ne volim da izlažem crteže, mislim da sam to uradio samo dva puta, ovo je izuzetan slučaj, naterale su me dve stvari, to što sam preko njih otišao u drugo vreme, i što Valjevo to treba da vidi u povodu 25 godina Galerije. Izložba je za mene svojevrstan inventar, da vidim šta sam radio, jer drugačije je kad je crtež u fioci, a drugačije kad je izložen kao objekat. Crteži su podeljeni po tehnici, crteži masnom kredom, tankim perom, crteži gustim linijama, i oni sa razblaženim tušem, koji su vazdušasti i najbliži slikama. Imam jednog kolekcionara u Belgiji koji skuplja moje crteže, ima ih preko 400.

Zanimljiva je definicija Milenka Radovića, koji je napisao tekst za katalog izložbe: „Ljuba je slikar profesionalac koji je u duši amater„?

Reč amater može imati pežorativno značenje, međutim, amater je ljubav, žar za egzekucijom. Milenko je to dobro primetio, ja sam sačuvao taj žar koji sam imao kao dete prema stripovima i knjigama. Nikad nisam smatrao da sam umetnik, ta reč me je izbezumljivala, smatram da sam majstor svog zanata. Na Akademiji sam se trudio da naučim što više od toga, od Vase Pomorišca, Marka Čelebonovića, Mile Milunovića…

Sačuvao sam ljubav za svaki komadić platna, kad mu prilaziš da ga opipaš, kao telo žene. Recimo, ja boje uzimam kao pastu za zube, ne treskam po paleti, nije reč o štednji, nego o tome da poštujem boje. Ne mogu da kažem da plava ide sa žutom, nemam pojma o tome, ja radim instinktivno, na paleti sam kao slepac, znam u kom kraju palete je boja koju želim, platno je udaljeno 50 metara, i ja stalno šetam, zato što boja na platnu mora da bude kontrolisana kao ton u muzici. Dok idem prema platnu, ako primetim da ta siva na četki nije dovoljno siva, ja se vratim da joj vratim tonalitet, tako da ja praktično slikam iz daljine.

Na vaše slikarstvo su uticali i stripovi, knjige, filmovi…

To nije imalo direktan uticaj, to se taložilo u nekom mom podzemnom svetu. Posle mnogo godina u Parizu pravim neku veliku glavu, lobanju, ispred koje su neke spodobe, i slučajno, u pauzi, pregledam stripove Mikija Miša i otvori mi se da sam kao klinac bio fasciniran lobanjom u džungli sa Fantomom… Ja sam gutao literaturu, avanturističke romane, nema šta nisam pročitao, imao sam u Valjevu tzv. Zečinjak u kome su bile knjige biblioteke „Plava ptica“, stripovi Andrije Maurovića koji su izlazili u Zagrebu, to je talog koji se godinama stvarao, na to su se nakalemili filmovi, Valjevo je imalo četiri bioskopa, bilo je drugi grad po gledanosti filmova…

Slikarstvo je kompleksna priča, nije za svakog, to traži kompletnu predaju, kao da si kaluđer koji ne izlazi iz ćelije.

Znate da kažete da ste „u nesporazumu sa državom„…

To imam pravo da kažem, jer za razliku od raznih drkoša, koji drže četku i imaju atelje, meni niko nikad nije ponudio atelje, naprotiv, uzeli su mi atelje u Beogradu, i spalili šta je bilo u njemu, tridesetak velikih aktova, druge za mene dragocene stvari, stripove, male formate „Mikijevog carstva“, neke Šejkine slike koje ovaj nije imao gde da drži…

Bez obzira na to da li nešto vredim, ili ne, ne zaslužujem taj status kod države. A nikad ništa nisam tražio od države, ni stipendiju nisam imao, nisam dobio nikakvu nagradu, niti bih hteo da je uzmem, nagrade su za književnike, da povećaju tiraže, a slikari nemaju pravo da primaju nagrade, jer ne mogu ja da budem bolji od Vlade Veličkovića, ili on od mene, nismo mi fudbalski timovi, zbog toga sam, kad su mi Karić i drugi nuduli nagradu, to odbio. Mi smo majstori svog posla, i to je kraj.

Neke moje slike se nalaze u muzejima, u najvećim svetskim kolekcijama slika nadrealizma, kao što je Mesečarka, zajedno sa Dalijem, Maksom Ernstom, De Kirikom, niko nikad iz Srbije nije upao u takvu kolekciju, i to je neka nagrada koja je veća od novca. Ali u našim muzejima je samo jedna moja slika, država od mene nije otkupila nijednu sliku, to je katastrofa po državu, ne po mene.

Jedino je, davno, Aleksa Čelebonović radio na tome, zato i ta jedna slika u muzeju. Ja nisam gorak na to, znam šta radim, koliko imam monografija u svetu. Nisam imao podršku srpske države i srpskih tajkuna, ali sam na tržištu opstao zahvaljujući čoveku koji vodi vodu „Perije“, ima dvadesetak mojih slika, kupovao je i Dadu, i on je na tržištu stvorio moju cenu, posle njega se pojavio čovek iz Normandije, koji kupuje samo velike formate, i on me je održao na tržištu, ja sam zahvaljujući Francuzima opstao i dobio međunarodnu reputaciju…

Bez obzira na sve ne nosim gorčinu, nikad nisam rekao lošu reč o svojoj državi, čuvao sam se toga kao otrova, naravno, kad dođem u zemlju, imam pravo da kritikujem, ali tamo ne. Mi imamo krš grešaka, ko zna čega sve na glavi, ali to nije priča za mene, ja poštujem reč „otadžbina“.

„Nesporazum“ je i što se godinama ne realizuje vaša „pristupna“ izložba u SANU–u?

Imao sam nagoveštaje njihovog pokajanja preko Ljube Simovića, jer je otišao Taj koji se time bavio, zaboravio sam mu ime, jedan koji je imao ogromnu crvenu glavu. Simović mi je preko Danojlića preneo neke signale za tu izložbu, ali ima jedno pitanje koje je teško za rešavanje, Simović je pesnik, i on živi u oblacima, nisam hteo da mu kažem, ali rekao sam da Akademija mora na neki način da mi se izvini, zašto su mi odložili spremljenu izložbu. I postoji taj problem kako skupiti slike, imam tri-četiri slike, od slika živim, kako da skupim 20-30 slika, oni koji su ih kupili hoće osiguranje, a to su pare, ja te pare nemam, niti ih ima Akademija, kako oni misle da naprave izložbu, to ne znam, pitaj Gospoda boga. Ja se držim toga da je moje da pravim slike, nije moje da pravim izložbe, izložbe neka prave oni kojima je to posao.

Svi kažu da je kultura važna za promociju jedne zemlje…

Neka naša priča je kao kad pitaš čoveka „Gde je Nušićeva“, a on kaže „Tu je“, jer zna gde je, ali ti ne znaš, tebi treba da kaže, „Prva desno, druga levo“, da objasni. Isti slučaj je sa našom državom, imamo kvalitetno nasleđe, taj XIX vek, dragocenosti, mi mislimo da to ceo svet zna, ali to treba da se pokaže. Mi samo pričamo priču, hoćemo u Evropu, a kako, oni misle tako što će da usvoje zakone, uhvate Mladića i slične, a u Evropu se ide kulturom, jedna zemlja mora da pokaže svoju fizionomiju, da tamo vide s kim imaju posla. Jer kultura je najjeftinija investicija, živi primer je ova Galerija, ima dva zaposlena i jedan telefon, a najbolja je u Srbiji.

Najveća nesreća, u celom svetu, a pogotovu kod nas, jeste to što je politika prva, što ona diktira celu priču. Čim politika diktira priču, nema napretka, jer ona je uska, ko sad zna ko je bio predsednik opštine za vreme Betovena, ko je bio šef države, niko. Mi moramo da kažemo, i pokažemo šta su naše vrednosti, od kukuruza do muzeja, a ne samo da lunjamo i pričamo o demokratiji, demokratija nije za svaki narod…

Dođosmo i do te politike, u Srbiji udarila neka ravnodušnost…

Moram da budem oprezan u smislu kritike, ne bih hteo da budem zli starac koji samo gunđa, izbistrim svoja razmišljanja, odvojim lični život od života zajednice, jer ja nisam serijski tip. Ali i ja primećujem neku apatiju, močvaru, ljudi su zamoreni politikanstvom i politikom. Imali smo Broza, Miloševića, koga smo oterali i mislili da će se sve rešiti, ali došli su ljudi koji ne znaju šta je država, kojima je vlast udarila u glavu 40 stepeni. Jedina svetla tačka je bio Đinđić, i sad tumaramo, ušli smo u fazu da sve ide nizbrdo.

Neke stvari ne razumem, imamo svet, ljude koji sebe diktiraju medijima, umesto da mediji diktiraju njemu i njima. To je naša nesreća i naš seljacizam koji je prevladao, valjda mediji treba da vaspitavaju ljude, a ne ljudi njih. To je katastrofa, ni etike, ni kulture, ali sve to polazi od glave, od onoga, i onih, koji vode državu.

Da se za kraj manemo politike…

Ja sam ušao u godine kad prikupljam energiju za sliku, radim samo pre podne. Pokušavam da napravim neku vrstu testamenta, zadnja slika koju radim je formata 4 x 2,60, i pretrpela je razne nazive. Poslednji, koji je došao nekim proviđenjem, glasi – „Ima li života posle smrti“. Pošto ne zavisim od sitnih trgovaca, mogu u potpunosti da se posvetim toj slici i slikanju, imam atelje koji je miran, u dobrom kvartu, imam dobro svetlo, sobu gde da se odmorim, žar o kome smo pričali…

RANI RADOVI: Crteži 1952-1962. na izložbi u Valjevu