Zamislimo klasičnu filmsku scenu. Kamera je postavljena unutar određene prostorije a zatim se polako otvaraju vrata. Prvo nam se ukazuje snop svetla, a ubrzo i crna senka mladića koji ulazi u sobu. Muzički ritam i glas Zorana Bulatovića Baleta dodatno naglašava snimke na kojima vidimo rumunskog diktatora u trenutku njegove apsolutne moći, a zatim i preokret u kojem njegovi bivši sledbenici postaju naoružani pobunjenici. Spot se završava snimkom mrtvog Čaušeskua. Godina je 1990. i spot se emituje na MTV-u (najavljuje ga „najbolja riba“ te televizije Pip Dann, kako se Bale kasnije hvalio). Šok je potpun. Zvezda je rođena.
Aleksandar Davić, autor spota Princ haosa, tada je mladi i talentovani reditelj Televizije Novi Sad. Njegova originalna i autorski veoma prepoznatljiva estetika odmah ga je svrstala u red umetnika sa posebnim statusom na domaćoj alternativnoj filmskoj, muzičkoj i video art sceni. Davić ima nepogrešivi osećaj za ritam kojim otvara put minimalnoj naraciji. Nižu se naslovi njegovih zapaženih dela – TV drama Poslednja dadaistička predstava (TVNS; 1992); video radovi Očevidac (B92; 1996) i Dobro veče (koautor sa Asocijacijom Apsolutno; MagicBox; 1996), koji su potvrdili njegov status talentovanog i originalnog stvaraoca. Međutim, ono što ga je stvarno svrstalo u red velikih umetnika jeste nešto drugo. Da se na trenutak vratimo na scenu sa početka priče jer je ona višestruko simbolična. Naime, Davić je bio jedan od onih reditelja i umetnika koji su imali talenat da među prvima prepoznaju ko je ili šta se krije iza senke. Instinktivno naslućujući velike društvene promene Davić svoje dokumentarne filmove Španija Koste Nađa (TVNS; 1986), Dunafavli marš (Terra film; 1990), Kazna i sloboda (TVNS; 1991) i Ove noge nisu male (B92; 1997.) usmerava ka toj zloslutnoj senci u kojoj prepoznaje dvoglavu (nacional-socijalističku) aždaju. Davić dokumentarista ne može da pobegne od Davića estete i zato se realnost dekodira i posmatra kao što se posmatraju filmski negativi. To propagandno „belo“ oličeno u civilizacijskom otupljivanju i brutalnom guranju ljudi u nacionalističku klanicu, on lako dekonstruiše i vraća im pravu „crnu“ boju. To nije samo dokument vremena. Reč je o jasnoj i hrabroj umetničkoj poruci da se odabrani put završava u ponoru. Zato i ne čudi što je Aleksandar Davić (u saradnji sa novinarom Vladimirom Ješićem) prvi u Srbiji napravio film o transportu leševa Albanaca u hladnjačama Mrtvi putuju (UrbaNS 2001). Dubina tog ponora zaprepastila je sve, čak i njega. Ipak, domaćoj publici Davić će ostati najviše poznat po svom dugometražnom igranom filmu Žurka (Arbos; 2004) sa Sonjom Savić i Goranom Šušljikom u glavnim ulogama. Čudni splet različitih okolnosti doveo je do toga da se većina njegovih rediteljskih kvaliteta pretvorila u mane i to je razlog zašto kritika i publika nisu najbolje prihvatile ovaj film.
Ispostaviće se da je Žurka jedini dugometražni igrani film koji je Davić uradio. Do kraja svog života on se posvetio profesorskom radu sa studentima režije Akademije umetnosti u Novom Sadu i Beogradu, objavljivanju teorijskih radova i te snimanju nekoliko kratkih filmova. Njegov iznenadni odlazak domaću scenu ostavio je bez važnog umetnika koji nepogrešivo prepoznaje ko se priprema da izađe iz senke i kaže – dobro veče. Takvi su nam sada potrebniji nego ikada. Nedostajaće.
