Prodavci snova

Svake se godine u sezonskoj „književnoj produkciji“ – kao da se radi o urodu mušmula! – pojavi izvestan broj knjiga koje zaslužuju veliki kritički, medijski i tiražni odjek – i takvu količinu i vrsnoću pažnje i dobiju; tu su, potom, one knjige koje nipošto ne zavređuju takvu pompu, ali ih ona ipak prati – dobiju, recimo, neku prestižnu nagradu, izazovu neki skandal ili polemiku, ili tretiraju popularne i škakljive teme na populistički način, ili za njih jako zalegne moćan izdavač etc. Tu je, zatim, po prirodi stvari, nepregledno more one (para)književne makulature koja niti kakvu pažnju izazove, niti bilo kakvu pažnju zaslužuje; njihovi autori, dakako, u tome vide zaveru Mediokriteta protiv vlastite Veličine, vođenu zavišću, nekompetentnošću, korumpiranošću ili političkom omrazom Onih Koji Se Pitaju (može i sve to odjednom); na kraju, tu je i ona apartna sorta skrajnutih knjiga, onih koje prominu „scenom“ – jadna nam „scena“ kojom i dalje prečesto dominiraju ili jurodivci ili gnjavatori! – bez osobitog odjeka, iako svojim kvalitetom nesumnjivo zaslužuju više.

Ne treba, kada govorimo o skrajnutim knjigama, odmah posezati za „teorijom zavere“: ne mora biti da je njih Nepoznat Ne(t)ko namerno skrajnuo; pre će biti da nisu mogle da izazovu veću pažnju zato što oko njih nije nastala čaršijska fama, zato što nije bilo kolektivnog kritičarsko-novinarskog transa, ili pak buke i besa koji bi ih pratili. Roman Nine Živančević Prodavci snova jedna je od takvih proznih knjiga iz prošlogodišnje produkcije.

Knjiga nevelikog obima (169 str.) podeljena je na trideset šest poglavlja koja se nižu naizmenično: sva se neparna poglavlja zovu „prva priča“ i „smeštena“ su u Pariz, a sva parna nose naziv „prethodna priča“, i njihova se radnja odvija u Njujorku; zaključno poglavlje „Kraj prethodne priče ili početak prve“ nudi melanholično razrešenje rastrzane ljubavne priče koja je okosnica knjige, i uistinu zaokružuje celinu romana, uspostavljajući prirodnu kauzalnu vezu „prvih“ sa „prethodnim“ pričama, koje nisu bile drugo do stalni flashback. Tako kraj romana zapravo, elegično ali i efektno, objašnjava naratorkino „bekstvo iz Njujorka“ kojim Prodavci snova zapravo počinju.

Nina Živančević je zaista živela/živi u Njujorku i Parizu, a njena se pripovedačica zove Nina; autorka tako svesno „zavodi“ čitaoca ka čitanju u manje-više klasično autobiografskom ključu, no nije osobito važno hoće li se čitalac upecati na to, kao što nije baš važno ni koliko je „tačno“ ova knjiga autobiografska. Važno je da su i autobiografski materijal i njegova stilizacija i fikcionalna „nadgradnja“ zavidnom veštinom ukomponovani – iako se radi o prvom romanu ove pesnikinje i likovne kritičarke – u proznu celinu (post)modernog liričkog senzibiliteta; Prodavcima snova defiluju mahom likovi iz (polu)sveta umetničke i imigrantske boeme devedesetih (u vremenu, dakle, kada su romantične iluzije te vrste odavno konzumirane, dakle umrle i potom posthumno merkantilizovane…), te njihovi „klasni neprijatelji“, poslodavci, stanodavci, galeristi, urednici i ostale aždahe „surovog kapitalističkog sveta“. Skicirajući rastresiti emotivni inventar Nininog njujorškog i pariskog života, spisateljica svakom open–minded čitaocu ovlašno, a ipak upečatljivo dočarava niz nestalnih i krhkih bezopasnih veza (i jednu opasnu, opasnu…) među ljudima zaglavljenim u privlačnom, ali hladnjikavom svetu sveopšte permisivnosti, s kojom na kraju više ne znaš šta bi započeo: žuđeno „ispunjenje“ ionako uvek izostaje, a ironijska relativizacija potrage za njim ipak nije svespasavajući lek. Ne vodeći mnogo računa o žanrovskoj koherentnosti – kako to obično biva s pesnicima koji „pređu“ na prozu – Nina Živančević u tkivo svog romana mahom uspešno umeće i studiju post-Yu emigrantske populacije devedesetih, i esejističke i putopisne pasaže (neretko sa diskretnom satiričkom oštricom) i politička promišljanja „naše situacije“ i odnosa „sveta“ prema njoj, koja su, nažalost, najslabiji deo knjige, ponekad pravi balast, pošto autorka ne uspeva da se otrgne od tako čestog (i razumljivog) emigrantskog refleksa bolećivosti, koji zamagljuje, pa i onemogućava racionalni(ji) uvid.

Bez obzira na ovakve nesavršenosti i suvišnosti, Prodavci snova su jedna od onih kaobajagi „malih“ knjiga koje čine visok prosek onog vrednog dela jedne književnosti; taj blago zapostavljeni roman svojim vrlinama garantuje da je proza srpskog jezika dobila još jedan važan glas, daleko od lokalnih moda i (pre)teških zaprški ovdašnje slabo provetravane književne kuhinje.