Priznajem – ja sam kriv!

Na moje kratko javno pismo od nepuna dva stupca (v. NIN br. 3134), direktno i isključivo upućeno vama, gospodine glavni uredniče, vi u prethodnom broju – u duhu dobrih profesionalnih običaja, valjda? – na skoro cele dve strane objavljujete „Odgovor Vase Pavkovića Tihomiru Brajoviću“. Priznajem da sam bio pomalo iznenađen i zatečen. Znači li to, pomislio sam, da ste pomenuto ime iz šale uzeli kao pseudonim, ili se pak dotični prikazuje trilično, pa posle uloge urednika nagrađene knjige i predsednika žirija sada najzad uzima i obličje NIN-ovog glodura? Treba li, poželeo sam takođe da upitam, shodno tome da vam se dalje obraćam kao Spaić-Pavkoviću, gospodine uredniče? Ili je za vas normalno da na moje pismo vama odgovori drugi, a da vi meni u dodatku „replicirate“ onako „an pasan“, kratkom beleškom, i to u „paketu“ s trećim (g. Ugričićem)?

foto: goranka matić

Biće ipak da moja plitkoumnost nije bila kadra da dopre do dubljih razloga vaše osvedočene sažetosti. Priznajem, morao sam više puta da iščitam vaš jezgrovit odgovor pod naslovom „Činjenice“, da bih razumeo ono što me potom razoružalo i ostavilo bez odbrane. „Pravilnik predviđa da glavni urednik imenuje, ali ne predviđa pod kojim uslovima smenjuje članove žirija“, beležite vi, afirmišući potom rezolutno „princip da niko sa strane ne sme da se meša u rad žirija, počev od glavnog i odgovornog urednika“. Ah, konačno sam – čini mi se – posle dužeg dumanja shvatio, gospodine glavni. Taknuto maknuto! – to je vrhovno načelo kojim su se rukovodile vaša pravednost i principijelnost, a koje ja, bedno piskaralo, nisam uvažio, spekulišući o moralu, kredibilitetu i ostalim praznim apstrakcijama. Kad je jednom imenovano kanonsko telo zvano žiri, niko, dakle, ne sme da mu „pljuje u čorbu“, ma šta se zbivalo unutra, pogotovo stoga što Pravilnik o dodeljivanju nagrade ne predviđa, tj. ograničava uslove pod kojima bi to bilo moguće, a to po gvozdenim zakonima logike znači da su vam ruke bile vezane, jer, kako ono beše, „sve što nije zabranjeno, dozvoljeno je“, je li tako?

U svetlu ovog krajnje liberalnog i demokratskog tumačenja, nema mi druge nego da priznam da sam grdno pogrešio. Jeste, kriv sam, pobogu, jer sam naivno i budalasto, a pri tom tako uskogrudo, mislio da je nemoralno da potpišete knjigu a onda joj još i žirirate, i da se to zove sukob interesa koji šteti ugledu nagrade i njenog osnivača! Kriv sam, dakako, i zato što sam pomislio da je jedini valjan način da se preduprede nevolje i da se održi „lepa tradicija srpske književnosti“ to da se (samo)izuzme onaj ko je u koliziji interesa, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga da se otklone cepidlački prigovori pakosnika kakav sam ja, a rad žirija i učešće određene knjige (ili knjiga) oslobodi bilo kakve prethodne ili naknadne sumnje u presedan koji bi potom mogao da postane pogubno pravilo. No ono što se desilo nakon mog trapavog pamfleta ipak me je, hvala bogu, u najvećoj meri otreznilo. Pokorno priznajem, nisam bio u pravu, jer da jesam, čuli bi se i drugi slični glasovi u javnosti, a ne bi usledilo gromoglasno ćutanje, zar ne, zaglušeno tek medijskim fanfarama i šampanjskim čepovima sa svečane dodele NIN-ove nagrade? Da sam kojim slučajem bio u pravu, ne bi valjda posle svega zagrmeli ni pravednički gnevni glasovi nekih članova žirija, jer bi to onda zapravo bilo besramno i nečuveno, je li tako, g. Spaić-Pavkoviću?

Zaslepljen „fantomom osvete“, kojega sam – po suptilnom i terapeutski blagorodnom zapažanju iz prošlog broja NIN-a – u svom „plemenskom shvatanju“ tako samopotkazujuće primitivno „izbačio u javnost“, u potpunosti sam prevideo mogućnost da stvari stoje upravo obrnuto! Tek sada, kad mi je egzorcistički lucidno ukazano na moju boljku, uviđam jednostavnu i neporecivu istinu: krivac sam ja, i samo ja! Shvatajući najzad šta se zaista odigralo, a da olakšam sopstveno grizodušje, priznaću zato sve, bez ostatka. Ako bi, naime, neko lakouman ipak i dalje mogao da pita zašto niko ne odgovara na kritičarevo tvrdoglavo pitanje: Šta je, zaboga, držalo i sprečavalo predsednika žirija da se jednostavno povuče i tako zauvek otkloni zlomislene prigovore? – evo mu odgovora: Bio sam to ja! Jeste, pobogu, ja sam – i niko drugi – atavistički sklon i dobro obučen parapsihološkim veštinama u eks-jugoslovenskim i drugim centrima mračnih moći, u svojoj osvetničkoj obnevidelosti ekstremnim naporima blokirao sposobnost dotičnoga da se povuče. Koristeći iste „fantomske“ veštine ja sam, štaviše, bio taj koji je primorao i tri člana žirija da glasaju za nagrađenu knjigu, ne bih li blokiranoga doveo u krajnju nelagodu. Priznajem, međutim, i to da je ovaj pokazao neočekivanu mentalnu čvrstinu i u pomenutim „komplikovanim okolnostima“, kako sam svedoči, smogao dovoljno snage i „od prvog dana rada žirija, upozoravao… ostale članove“ da docnije nagrađenu knjigu neće „uzimati u obzir ni govoriti o njoj“. Bilo je to, naravno, simbolično kodirano upozorenje, koje je, u ovom malom književnom „Matriksu“, u ovoj tipično metafizičkoj borbi dobra i zla, upornim prizivanjem inkriminisane knjige „od prvog dana rada žirija“ valjalo da zavedenima sugestivno skrene pažnju na to šta ne treba da urade. Ali oni to, avaj, nisu dokučili i pod potmulim uplivom mog manihejski nepomirljivog „fantoma osvete“ učinili su suprotno, čime je njegova (fantomova, da ne bude zabune!) đavolja rabota ipak došla do kakvog-takvog rezultata!

Sad, kada je sve ipak okončano na opštu dobrobit i olakšanje, preostaje mi tek da snosim svoju pokoru. Ozvaničavajući je, priznajem da sada kristalno jasno uviđam da ovogodišnja odluka žirija ne može biti najspornija, kako sam prvobitno ustvrdio, nego je, obratno, možda najsmelija uopšte!! Jer kako drugačije nego krajnjom smelošću nazvati to kao suza „časno i pošteno“ delovanje u opisanim, više nego „komplikovanim okolnostima“, i to inovatorsko prevladavanje rđavih običaja i sputavajućih konvencija za kojima do sada nije posegao niko u dugom istorijatu NIN-ove nagrade, a koje ubuduće otvara neslućene mogućnosti i maštovito atraktivne kombinacije u profilisanju ovog popularnog priznanja? I zato, evo, obećavam da ću, da bih pokazao dubinu svoje gluposti i svoga srama, kao i svoju spremnost na ozdravljenje, u dogledno vreme pred lice mudrački ćutljive javnosti izneti „Ispovesti književnog štetočine“ u kojima ću posvedočiti o svim svojim ostalim literarnim nepočinstvima u poslednjih dvadeset godina.

A ako još uvek ima takvih koji bi mogli pomisliti da štetočinstva ima i drugde te da, primerice, zlokobno-preteće pominjanje „talibana EU“, „nove vrste crvenih Kmera“ i „gebelsovskih manira“ u tekstovima članova žirija u prošlom broju NIN-a zapravo predstavlja simptomatično i beščasno širenje netrpeljivosti, govora mržnje i totalitarističkih manira, ja im odlučno kažem da ne treba da misle tako – jedino sam ja, pobogu, u ovoj priči bio totalitarista i beščastan, svi ostali su časni i nemaju čega da se postide! Neka zato živi i na nepomućeno zadovoljstvo još dugo cveta naša lepa intelektualna Stradija! U to ime, a u znak potpune skrušenosti, predlažem naposletku da mi se na čelo utisne trajni žig na kojem će izdaleka vidljivo skerletnim slovima da piše

Tihomir Brajović,
„budala koja je mislila
da je bolje kazati nego prećutati
i izdajnik koji je verovao da će
proći nekažnjeno“