Gabriela Abrasovič, Poljakinja, poznaje srpsko, hrvatsko i ostala regionalna pozorišta i dramu bolje od većine domaćih teatarskih poslenika. Upravo pokušava da uspostavi saradnju sa našim Ministarstvom kulture i informisanja u nameri da u Poljskoj objavi antologiju srpske nove drame. Inače, na Univerzitetu u Katovicama radi naučni projekat o savremenoj hrvatskoj i srpskoj drami i pozorištu koji finansira poljski Nacionalni centar za nauku, prošle godine je bila koorganizator međunarodne naučno-umetničke konferencije o jugoslovenskom pozorištu i produkcijama u zemljama ex-Yu prostora, autorka je monografije o savremenom ženskom dramskom pismu u Srbiji i Hrvatskoj i više naučnih radova kojima predstavlja transkulturne prakse u postjugoslovenskoj drami i pozorištu. Bavi se prevođenjem dramskih tekstova sa SH/B/CG jezika, priprema zbirku savremene hrvatske drame na poljskom jeziku, i nada se da će objaviti pomenutu antologiju srpske drame. Ima 37 godina.
„VREME„: Verovatno vas svi pitaju šta vas je privuklo ex–Yu drami i pozorištu, što je i razumljivo s obzirom da su retki strani stručnjaci tog usmerenja.
GABRIJELA ABRASOVIČ: Ja sam zapravo počela da studiram novinarstvo. Moja grupa je dobila zadatak da istražuje nešto u vezi sa ratom u Jugoslaviji, pa se ispostavilo da u poljskim medijima ne znaju neke osnovne stvari o Jugoslaviji. Na primer, moglo se pročitati da su Montenegro i Crna Gora dve zasebne države. To istraživanje me je zainteresovalo za Srbiju, pa sam paralelno upisala i Grupu za srpski jezik. Odmah mi se dopalo, baš sam zagrizla, naročito su me privukli filmovi, mislim da nema šta nisam gledala od srpskog filma. Lektorka mi je bila profesorka Gordana Đurđev, rodom iz Zrenjanina, i ona nas je sve zarazila filmom. Prvi film koji nam je pustila bio je Skupljači perja, i ja sam potpuno odlepila. Dobro, svi smo gledali Kusturicu pre toga, ali ovo je bilo nešto posebno, nešto od svega drugačije. I više mi se dopalo. Na tom samom početku nije u našim bioskopima bilo puno ovdašnjih filmova, a ja sam bukvalno sve htela da znam, sve sam upijala kao sunđer. Nisam mnogo birala. Ni u muzici. Sve sam slušala, čak i narodnjake. Kad sam malo porasla (smeh) i imala više znanja, počela sam da pravim i selekciju.
Kako je išlo sa literaturom?
Na početku sam čitala ono što sam morala – klasičnu lektiru. Dosta smo čitali i poeziju, i to zahvaljujući mojoj mentorki, profesorki Magdaleni Koh. A onda sam otkrila i jako zavolela Krležu. Na trećoj godini sam pisala rad u kome sam analizirala Na rubu pameti, pa sam za diplomski odabrala poređenje tog romana i Ferdidurke našeg Vitolda Gombroviča. Bila je to jedna dobra, inspirativna i potentna tema. Htela sam da radim Krležu i za doktorat, iščitavala ga manijački – jer čovek je baš mnogo pisao (smeh) – i onda se moja profesorka vratila sa nekog simpozijuma u Dubrovniku posvećenog savremenoj hrvatskoj drami odakle je donela gomilu tekstova koji su se pokazali izuzetno vrednim i zanimljivim. A u Poljskoj se tada nismo baš bavili tim novim dramama. Profesorka Koh je organizovala seminar srpske i hrvatske savremene drame, i ja sam odlučila da se koncentrišem na savremeno žensko dramsko pismo u Srbiji i Hrvatskoj, što je kasnije bilo i tema moje doktorske disertacije.
Kako je izgledao vaši prvi susret sa Srbijom?
Za jednog studenta stranog jezika, dosta sam kasno doputovala u Srbiju, tek na četvrtoj godini. Konsultovala sam profesorku Gordanu Đurđev da li da izaberem Beograd ili Novi Sad, i ona mi je preporučila Novi Sad, sa obrazloženjem da se u Vojvodini sporije govori pa da će mi biti lakše (smeh). I stvarno sam brzo ušla u štos. Kada sam sledeće godine došla, niko nije provalio da sam strankinja, svi su mislili da sam vaša (smeh).
Poslednjih godina ste veoma često u Srbiji i Hrvatskoj na festivalima i premijerama, što je vezano za jedan značajan projekat na kome radite.
Da, pre dve godine sam aplicirala na jedan konkurs našeg Nacionalnog fonda za znanje, sa projektom „Pojava transkulturalizma u srpskom i hrvatskom pozorištu i drami“, ali uzimam u obzir čitav post-Yu region. Istražujem veze, razmenu i umreženost na nivou pozorišne saradnje. Tako sam dobila i novog mentora, profesora Lešeka Malčaka, koji je kroatista na Slavistici i prevodilac, i već je bio urednik jedne zbirke srpske drame i jedne zbirke hrvatske drame. Ovaj projekat mi je finansijski omogućio da dolazim mnogo češće i da prilično redovno pratim pozorište u čitavom regionu. Profesor Malčak i ja upravo pripremamo antologiju najnovije hrvatske drame na poljskom jeziku u kojoj je 15 naslova. Knjiga će na jesen biti objavljena u Poljskoj, a finansijski je potpomognuta od strane Ministarstva kulture Hrvatske.
Šta je sa Srbijom?
To mi je i želja i namera, da čim završimo hrvatsku antologiju uđemo u projekat antologije najnovije srpske drame na poljskom. Za tako nešto moramo da nađemo finansijsku podršku i sa srpske strane, a to za sada deluje dosta komplikovano. Konkurs srpskog Ministarstva kulture podrazumeva i prevođenje drama, ali samo onih drama koje su već objavljene u knjigama. A vi znate kako se retko i teško drame štampaju u obliku knjige, i da se to uglavnom radi sa klasicima. Mi želimo da otkrivamo nova dramska imena. To je, naravno, put i da se te drame nađu na poljskim pozorišnim scenama, što ne može biti nevažno. Tako da se nadam da ćemo ipak naći put do srca Ministarstva kulture Republike Srbije. Pa bi onda na red došla i bosanska drama, crnogorska… (smeh) Šalu na stranu, to mi je najveća želja, da napravimo zbirku post-Yu dramskog pisma, transgranična varijanta, iz svake zemlje.
Koliko je srpsko pozorište zapravo prisutno na savremenoj poljskoj teatarskoj sceni?
Nedovoljno. Dolazilo je Plavo pozorište u Institut Grotovskog. U Olštinu, na Festivalu Demoludi, pre nekoliko godina čitav program je bio posvećen pozorištu bivše Jugoslavije. Ali ima mnogo scenskih čitanja, Biljane Srbljanović, Tanje Šljivar, Ivora Martinića… skoro svake godine nešto malo se dešava. Ali nema poljskih predstava na osnovu vaših tekstova. To bi ovo što sad radim, i što želim ubuduće da radim, moglo umnogome da promeni – gotovi prevodi savremenih drama. Da ne zaboravim da pomenem časopis „Dijalog“, koji kontinuirano promoviše dramske tekstove sa ovih prostora.
Kako ocenjujete naše pozorište?
Najviše volim predstave koje su nastale na nekoj saradnji, prosto su najzanimljivije. Eto, prošle godine na Sterijinom pozorju jako mi je bilo zanimljivo Carstvo nebesko, jer sam očekivala nešto dosadno, već viđeno, Kosovski boj, mitovi… a onda vidim jedan nov pristup, jer radio je slovenački reditelj Jernej Lorenci, i rezultat je bio iznenađujući, odličan. Sjajna predstava. Ili, recimo, srpsko-kosovska saradnja. Jeton Neziraj, kosovski reditelj i pisac, u kombinaciji sa Minjom Bogavac, pa to je bila fantastična predstava. To prekoračenje granica, dokaz da se ipak može, takve stvari me najviše zanimaju, jer rađaju nešto novo. Ono što je primetno, jeste to da veze postoje, uprkos ratu i unatoč raspadu zemlje. A pozorište ipak najbolje poznajem u Novom Sadu… smem da kažem da mi se mađarsko pozorište najviše dopada?
Pa naravno.
Dakle, ja sam potpuno otkinula za Ujvideki sinhazom. Tek sam prošle godine otišla tamo, gledala sam Hasanaginicu, pa ja sam se totalno rasplakala na toj predstavi, nisam znala gde sam. Posle toga sam počela redovno da ih pratim. To je sasvim druga priča, oni su nešto posebno.
A Beograd?
Sticajem okolnosti sada češće idem u Zagreb, ali evo, poslednja predstava koju sam gledala, Režim ljubavi Tanje Šljivar u Ateljeu 212, jedna vrlo simpatična predstava koju bih rado odvela u Poljsku. Pre toga sam gledala Vrat od stakla Biljane Srbljanović, uglavnom mi se dopala predstava. Posebno Dragan Mićanović. Inače, Biljana Srbljanović i Milena Marković, to su dve istinske zvezde u Poljskoj. Možda uz njih još i Maja Pelević. Zato bi bilo važno da proširimo taj krug, u čemu bi planirana antologija odigrala značajnu ulogu. Pritom, uz promociju obavezno idu javna čitanja, pa nekoliko gostovanja ovdašnjih predstava. Jedan istinski pozorišni događaj. Jako mi je stalo da to izvedem.
