Nedavno, na Strip festivalu u Minhenu, sreo sam Klausa Formana (Voormann), prijatelja Bitlsa iz vremena pre nego što su postali slavni, a zatim i saradnika koji je dizajnirao omot njihovog albuma Revolver, o kome se prošle godine, povodom pola veka od njegovog objavljivanja, pričalo i pisalo svuda po svetu.
Bitlsi su na toj ploči zvučali drukčije, poigravali su se melodijama i zvukovima, ali i jednim novim pristupom temama. Iako su bili najveća svetska komercijalna atrakcija, jasno su stavili do znanja da se neće zadovoljiti rutinskom proizvodnjom hitova, i to je bila novost svoje vrste. Jednako je bilo bitno što je omot ploče bio nešto potpuno čudno za to vreme – bio je to crtež načinjen od portreta članova grupe, uz nešto kolažiranih fotografija, sve u crno-beloj tehnici (nasuprot kolornih studijskih fotografija, što je bila uobičajena praksa). Omot Revolvera je više nalikovao na dizajn korica neke knjige na temu fantazije. Bio je to jedan od prvih rok omota koji je sam po sebi predstavljao – stav.
Danas već u ozbiljnim godinama, Klaus Forman nacrtao je prvi strip (uobličen je u luksuzno izdanje Birth of an Icon – Revolver 50), čija je tema upravo nastanak omota za famozni album Bitlsa. Odbacivši ideju da o tome napiše esej, crtanja stripa se poduhvatio kada je shvatio da će na taj način najbolje predstaviti okolnosti, ali i ikonografiju tog vremena.
Forman, koji danas živi u blizini jezera Stamberg kraj Minhena, sreo je Bitlse pre nego što su postali popularni dok su svirali po klubovima u Hamburgu, i to prijateljstvo se nije prekidalo ni kada su postali svetska senzacija. Na izvestan način, i njegovo bavljenje dizajnom omota za Revolver proizašlo je iz tog senzibilitetskog prepoznavanja, a manje kao poslovna narudžba, pa bi tu trebalo tražiti i razloge za uspeh čitavog poduhvata.
„VREME„: Budući da sam rođen 1963. godine, imao sam samo šest godina kada su se šezdesete završile, pa ipak, sećam se njihove vibracije, i mislim da je to bilo nešto potpuno drugačije od svega što sam iskusio kasnije. Istina je da sve izgleda zanimljivije kada ste dete, ali do danas se u meni uvrežilo verovanje da su šezdesete bile nešto posebno. S obzirom da ste svojim radom, kao dizajner i kao muzičar, povezani sa nekim od bitnih momenata te dekade, šta danas mislite o šezdesetima?
KLAUS FORMAN: Godine 1964. preselio sam se iz Nemačke u London, u nameri da budem u bendu. U to vreme, sve se odvijalo vrlo intenzivno – pojavile su se ploče Boba Diana i mnoga druga izvanredna izdanja, bilo je uzbudljivo čak i slušati radio, medij koji je danas u odumiranju… S obzirom na to da smo osećali kao da smo deo svega što se tada dešavalo, čak i kada su u pitanju svetska zbivanja poput rata u Vijetnamu, činilo nam se da se nalazimo u središtu zbivanja, mi, mladi ljudi – što pre toga nije bio slučaj.
Mislite, dakle, da je to što su mladi ljudi bili u stanju da kroz muziku dopru na širu scenu bilo od prevratničkog značaja?
Da, to je bilo moguće zahvaljujući muzici – protestne pesme, demonstracije, sve je to bilo baš ispred vas. To je bilo sjajno, kao i klupska scena, koja je bila izvanredna, i način oblačenja, sve je to bilo novo i sve su to izneli mladi ljudi.
Izgleda da su se Bitlsi kretali brže od ostalih u svom vremenu. Uvek mi je zanimljivo da posmatram snimke njihovih ranih nastupa kada su svirali ispred egzaltiranih posetilaca u TV studiju: izgledali su drukčije od svoje publike čija su se odela i frizure činili nekako staromodnim u odnosu na momke sa gitarama na bini.
Bitlsi su bili trendseteri u svakom pogledu, i to nije bio rezultat nekog fabrikovanja, već je dolazilo iznutra, iz njihove želje da eksperimentišu. U svakom slučaju, to nije proizlazilo iz namere da udovolje publici, nego je odražavalo njihove ličnosti. Ponekad su eksperimentisali sa upotrebom pojačala, ili sa dizajnom zvuka u produkciji, a nekada bi samo probali da bubanj oblože papirom, da čuju kako to zvuči… To njihovo eksperimentisanje bilo je nepojmljivo staromodnim muzičarima koji su se uglavnom držali onoga što su ranije naučili. Bili su to inteligentni ljudi, ali su gledali svoju publiku sa visine… Bitlsi su se kretali sa svojom publikom, to je bila velika razlika, to je ono što ih je proslavilo…
Kako je njihov brzi uspon izgledao iz pozicije nekog ko ih je poznavao?
Ja sam ih još uvek video kao iste one momke koji su pristigli iz Liverpula. Razumeo sam koliko se sve izmenilo tek kada me je, nakon što se nismo videli dosta dugo, Džordž Harison pozvao da im se pridružim u njihovom stanu u Londonu. U početku se to pokazalo kao nešto što sam teško prihvatao zato što ih je svuda pratila histerična gomila, ali Bitlsi su me prigrlili kao starog prijatelja, tako da sam ih i dalje video kao iste one drugare koje sam upoznao 1960. godine.
Sedmi studijski album Bitlsa, Revolver, bio je jedan od ključnih momenata u karijeri grupe, a vaš dizajn omota je ikonički označio ovu ploču…
I danas me raduje što ljudi spominju omot kada govore o albumu, jer osećaju da je omot suštinski deo toga. Tako nešto ne dešava se često, i to me čini vrlo ponosnim. Do mog angažmana na izradi omota došlo je tokom pripreme albuma, 1966. godine, u vreme dok sam živeo u malom stanu u Londonu. Umetnički svet je tada živeo skromno, i moje kupatilo je zapravo bilo samo ugao kuhinjske prostorije; jednog dana, dok sam se kupao, zazvonio je telefon, bio je to Džon Lenon koji mi je saopštio da ima posao za mene ukoliko predložim ideju za omot njihovog novog albuma, i oni je prihvate! Ja sam se dobro potrudio da pronađem rešenje. Organizovali su da dođem u studio i preslušam materijale koje su snimili, sve mi je to zvučalo zaista impresivno. Razmišljao sam da su pesme kao Tomorrow Never Knows zvučale potpuno drukčije od svega što su do tada snimili, ali je to koncepcijski trebalo uklopiti sa pesmama klasičnije strukture poput Yellow Submarine. Činilo mi se da će me sve to izludeti. Dok sam razmišljao, shvatio sam da bi mi bile potrebne fotografije grupe, ali i prikazi njihovog lica, i kosa – u to vreme, njihove frizure su bile prava senzacija.
Da li ste poznavali rad američkih autora kao što je Robert Kramb, i andergraund strip koji je bio prilično u dosluhu sa onim što se dešavalo na tamošnjoj rok sceni?
O tome nisam znao, jednostavno zato što strip nisam pratio. Čak su i storije o Paji Patku za mene bile nepoznanica.
Da li ste nacrtali više skica za album? Da li smo mogli da neki drugi koncept ili crtež upamtimo kao dizajn albuma Revolver?
Da, bilo je više skica koje sam razrađivao, ali ne mogu svih da se setim. Jedan od nacrta je prikazivao grupu kako sedi u čamcu, drugi u balonu… Ali sećam se da, kada se pojavila ideja sa kosom, bio sam uveren da to treba da razradim. Tako da sam nacrtao skice za nekoliko varijanti, sa njihovim portretima u više pozicija, I između petnaestak verzija jedna mi se najviše dopala. Nju sam spakovao i odneo u EMI, i svi su se složili da je to prava stvar. Za otkupljeni dizajn bio sam plaćen 40 funti, s obzirom da je diskografska kompanija imala već fiksiranu cenu za tu vrstu posla!
Sećate li se nekih ranih reakcija na rešenje omota albuma?
Ha, jedan novinar, kojem sam objašnjavao preko telefona kako izgleda rešenje albuma, pre nego što je imao prilike da to vidi rekao je da mu to zvuči „zastrašujuće i jezivo“. Desilo se da je on kasnije objavio vrlo pozitivnu recenziju albuma, ali na osnovu mog nemuštog objašnjenja on nije mogao da stekne sliku o tome šta taj omot predstavlja. Sredinom šezdesetih, ljudi još nisu navikli na sofisticirane vizuelne sadržaje na omotima ploča. (Hiper)produkcija muzičke industrije u današnje vreme takođe bi takav omot smatrala za nešto van pameti. Ipak, danas možete i da pronađete zaista kvalitetna grafička rešenja, ali je potrebno da se potrudite da ih otkrijete.
Kako je nastao strip o albumu Revolver?
Nisam znao kako da uobličim priču o omotu Revolvera. Činilo mi se da bi bilo dobro, ako neko bude želeo da zna više o tome, da može da vidi kako su lokacije i ljudi tada izgledali, da stekne uvid u njihove reakcije. Bio sam uveren da je priča zanimljiva i da će publiku zanimati kako je omot za album Revolver zapravo nastao. Činilo mi se da bi to bilo lakše izraziti kroz crtež, i na kraju sam odlučio da sve pretočim u strip. Materijal za knjigu je najpre bio predstavljen na mom veb-sajtu, a zatim je objavljen u Nemačkoj 2016. godine. Bilo je zanimljivo, zato što nikada pre toga nisam radio na stripu, morao sam da naučim osnove. Potrebno je da postavite radnju tako da sve bude jasno, da naučite kako da se krećete od jedne stranice ka drugoj.
Takođe ste kreirali omot za prvi album grupe Bi Džiz, a zatim i njihov album Idea iz 1968. godine – po meni jedna od najboljih ploča šezdesetih.
U to vreme, Robert Stigvud, osim što je bio menadžer grupe Bi Džiz, takođe je sa menadžerom Bitlsa Brajanom Epstajnom vodio NEMS Enterprajsis. Stigvud me je zamolio da uradim omot za album Idea, i ja sam nacrtao lice koje je predstavljalo spoj pet lica, pet članova grupe. Ta verzija omota pojavila se na američkom izdanju albuma, dok je evropska varijanta, takođe dobra, prikazivala sijalicu unutar koje je bila fotografija grupe. Razlog zbog kojeg je za moj omot bila pronađena alternativa je to što su Bi Džiz, nakon što su dva člana napustila grupu, postali trio…
Međutim, vaš doprinos šezdesetima nije samo u dizajniranju omota nekih važnih ploča, već ste bili i muzičar, basista grupe Manfred Men, baš u njihovom zlatnom periodu. Kao umetnik, sedeli ste u tišini ispred crtaćeg stola, a kao muzičar ste nastupali pred brojnom i verovatno bučnom publikom.
Da, to je zaista bio slučaj podvojenosti, zato što se situacija kada ste nadvijeni, u samoći, nad listom papira, ne može porediti sa izlaskom na binu. Ne mogu uopšte da poredim muziciranje i likovni rad. Kada želim da „vidim“ muziku, ja zatvorim oči.
Takođe ste bili i studijski muzičar, svirajući ne samo na solo projektima bivših članova Bitlsa, već i sa Lu Ridom, Houlin’ Volf, Kejt Mun i brojnim drugim, a 2009. ste snimili solo album (kao Voormann and Friends), a među gostujućim muzičarima bili su Pol Makartni, Ringo Star, Jusuf Islam (prethodno poznat kao Ket Stivens), da imenujemo samo neke.
Kada sam slavio sedamdeseti rođendan, moja supruga je predložila da pozovem ljude sa kojima sam nekada sarađivao i da snimimo neki materijal zajedno. Tako sam počeo sve da ih srećem i da razgovaram s njima, i na kraju je nastao simpatičan mali album, bez pretenzija da to bude iskorak u novom pravcu ili bilo kakva novost.
Čini se da je popularna muzika našeg vremena izgubila svoj žar. Većina mejnstrim produkcije zvuči repetativno, ideje se recikliraju u beskraj, i ne postoji ništa što bi bilo novo i izbudljivo kao što je u svom vremenu bila pojava Bitlsa. Kao da je sve već viđeno.
Umetnici kao što je Tom Vejts (sjajan, ali tek polupopularan) još uvek su u stanju da kreiraju izuzetan materijal. Ali većinu toga što nastaje u okviru mejnstrima možete odmah da zaboravite.
