Evo još jedne razlike između ’90-ih i današnjice u Srbiji: dok je Milošević izbore neretko ’zabadao’ tik do Sv. Nikole, AV nas navikava da su prolećni. Tako se žilavi Guitar Art Festival (GAF) na ulasku u svoje punoletstvo, ni kriv ni dužan opet zatekao u nenormalnosti ovdašnjih dešavanja. Umesto da na godišnjem nivou po zasluzi bude uz rame FEST–BEMUS–BITEF-džez festivala, a ovih dana da razmatramo njegove eventualne podudarnosti sa zbivanjima oko Svetskog dana poezije (osetljivog na muziku i Dilenovog Nobela), strepesmo dal’ će se premijer dosetiti koji instrument (obično) ima 6 žica, pa da upadne u program po svojoj logici ’nisam gitarista, al’ mogu da pogledam…’.
Ponovo, takođe, kratki naslov/slogan GAF nehotično (?) je pogodio u sridu: ne samo rečju, Integracije, nego su završnicu izveli World Guitar Orchestra (masa svih učesnika ovog GAF), i 6 mladih gitarista iz exYU republika s premijerom kompozicije Bel Grado starijeg italijanskog kolege Karla Domenikonija. Ako išta vredi kontrapolitičarskih lupetanja i zveckanja oružjem.
Pre toga, naravno, fuzija latinoameričke klasike, kamerni orkestri, Buzuki 21. veka, Ultra High Flamenco, desetine gitarista s raznih strana sveta – zvezda, pedagoga, starih poznanika, prvi put gostiju… – vodoskoci koncerata, takmičenja, radionica, panela/tribina, predavanja, dokumentaraca, izložbi, promocija itd. u Domu omladine Beograda i malo u Kolarčevoj zadužbini; ulaznice 600 do 1200d. Najveći događaj svakako je bio koncert jednog od sigurno najboljih akustičnih gitarista na svetu, nama bliskog Tomija Emanuela (Tommy Emmanuel) koji je s lakoćom napunio/rasprodao veliku dvoranu Sava centra (ulaznice 1590-3190d.).
Od prvog dolaska u prestonicu Srbije 2006. izaziva oduševljenje – kroz Narodno pozorište, Kolarac, SC… – i već smo prestali da brojimo njegova gostovanja; neka su zabeležena u „Vremenu“ br. 839 (2007) i 1107. (supertrio Kings of Strings, 2012). Sada je na svetskoj turneji s albumom It’s Never Too Late (2015, CGP Sounds), i gle – posle Beograda, ode za žutom patkicom i premijer-kandidatom baš u one ruske gradove gde itd.
Elem, bolje od imati ćerku je samo imati dve ćerke, a Tomi je Rejčel dobio pred svoj 60. rođendan, i još je nadahnut time; kao da mu nije dovoljno Imam gitaru, putovaću pa neumorno nastavlja. Počeo je koncert s malo brzoprstnog vatrometa i omladinom sedećom na bini oko njega, utkao nove numere kao Blood Brother i The Duke i svoje uzdanice poput Somewhere Over The Rainbow i porodične Angelina (prethodna kćer), briljirao standardima poput Blue Moon. Za kraj prvog seta, prirodno, žestoka verzija Johnny B. Goode nedavno preminulog Čaka Berija. (Za mlade: nije rođak telefona BlekBerija, nego tatica rokenrola.) Emanuel je deljao akustičnu i pevao …mogao je da svira gitaru baš k’o da pritisne zvonce, k’o da je za njega napisana.
U drugom krugu, pardon – setu, srdačni Australijanac nije zaobišao Beatles-potpuri, ali izostavio egzibicije s gudalom i bubnjarskom četkicom. Umesto toga, govoreći za nijansku sporije da simpatični Ozi-naglasak ne zasmeta, skromno je objasnio i demonstrirao kako je kao klinac u zabiti s radija ’skidao’ The Shadows ne znajući ni note niti da odjednom radi posao dvojice gitarista; pa kako gradi 1-guitar-band zvuk, šta ima s pijanističkom tehnikom u The Entertainer S. Džoplina… radosna demistifikacija, ubeđivanje da verujete u sebe i budete posvećeni. Dodajte tome vanredan dar, krakate/dugoprste predispozicije, teško zamisliv obim vežbanja i nastupanja od malih nogu…i eto munjevitosti koja nije pobegla harfističkoj eleganciji, eto besprekornog kantri i blugras ’čupkanja’ kojim je osvojio i Elvisovog Četa Etkinsa (1924–2001). Par Etkinsovih kompozicija takođe ne izostaju, uz naglašavanje važnosti pažljivih i pametnih aranžmana; onda čujete i neodsvirano, tzv. alikvotne tonove (parcijalni, harmonici).
Ne zaboravljajući iskustvo el. gitare kojom je baratao u mladosti, Tomi nije unplugged nego amplifikaciju svojih akustičnih povremeno itekako koristi da zvukom i efektima proširi ’sliku’. Iako najbliži belačkom virtuozitetu kantri-roka, Emanuel – već neko vreme nastanjen u Nešvilu, Tenesi – ume i s bluzom, a večeras je iznenadio otvorivši vrata i za tamnu stranu, protivtežu svom urođenom optimizmu: The Hurt trenta Reznora/Nine Inch Nails, via Džoni Keš. Posle više od 2 sata svirke, biseva i stojećih ovacija, otišao je dalje niz put.
Ovakvu energiju valja (samo)obnavljati. Kad god imate izbora, naročito.
