Predatorska kompeticija

Entoni Bardžis Paklenu pomorandžu piše pre pedeset godina, inspirisan nasiljem koje se dogodilo njegovoj prvoj ženi dok je bila trudna – napala ju je grupa vojnika dezertera. Inspirisan je i naletom maloletničkog nasilja u Britaniji toga doba. Glavni lik je Aleks de Lardž, vođa maloletničke bande koja uživa u nasilju koje čini.

Deca_paklene_pomorandze_01

Na samom početku sedamdesetih godina Kjubrik snima istoimeni kultni film, u kom njegov prepoznatljiv perfekcionizam naglašava užas nasilja te supkulture društva. Dva ključna plana Paklene pomorandže jesu nasilje, koje je sociopatsko, karakterno, i poreklo klasne podeljenosti društva (što britansko jeste do same srži, a i naše je već izvesno vreme) koje derivira nasilnike iz socijalnog taloga.

U novosadskom Pozorištu mladih Kokan Mladenović postavlja predstavu Deca Paklene pomorandže inspirisanu Bardžisovim romanom. Marija Kalabić (scenografija) na scenu postavlja sivu ploču pod nagibom. Nju gradi više kvadratnih otvora, čineći svojevrsnu betonsku rešetku iz koje svi akteri drame izlaze na scenu, bez obzira na to kojoj klasi pripadaju. Stiče se utisak da se scenografijom poručuje da svi živimo u istom kavezu ma kojoj klasi pripadali, sve je sivo, klaustrofobično, nepodnošljivo. Reditelj sledi Bardžisov roman (dramaturška obrada: Kokan Mladenović i Nina Plavanjac), naglašava strukturu narativa koji postaje snažna struja, poput velike reke koja vas proguta. Mladenović uvodi tri Aleksa de Lardža (Darko Radojević, Miloš Macura i Aleksandar Milković). Ovim dramaturškim elementom reditelj naglašava da je reč o arhetipu nasilnika i da De Lardž može biti bilo koji mladi čovek. Ansambl u kojem su i Aleksa Ilić, Anica Petrović, Danilo Milovanović, Kristina Savkov, Nenad J. Popović, Nikolina Vujević i Stefan Ostojić igra ne samo likove nego čitavo društvo, i to čini u hektičnom tempu, živo slikajući nasilnost društva koje guta i drobi jednako sve, pa i one koji misle da nisu dotaknuti, kao i nedodirljive (predstavnike vlasti, zakona, bogate…). Hommo homini lupus est – govorimo (opet) o hobsovskom umu koji je u permanentnom stanju rata i o distopiji koja je postala stvarnost. Kostim (Marina Sremac) citat je filmskog odevnog izraza. Odluka da su svi sve vreme u istim kostimima, u “uniformi” bande (sjajan kostimografski izraz arhetipa), ističe uniformnost nasilničkog izraza dece Paklene pomorandže. Muzika Marka Grubića je poput muzičkog pandana tekstualne dramaturgije, veoma bliske filmskoj sintaksi, organizuje tempo igre.

Društvo koje slikaju Kokan Mladenović i autorski tim predstave organizovano je oko klasne segregacije, kompeticije kroz agresiju koja ne poznaje empatiju, čovek je u uverenju i ponašanju uvežban da je predator koji opslužuje društveni sistem, reflektuje naše društvo koje je devedesetih godina prošlog veka živelo pervertiranu stvarnost.
Dramaturškinja Nina Plavanjac u Reči dramaturga kaže: “U trenutku kada stvaramo Decu Paklene pomorandže, trulež je odavno ispunila celo bure, budućnost od koje je Baržis strepeo je sadašnjost koju živimo, a patologija nije pretnja za sistem – patologija jeste sistem. Aleksova banda je brojnija nego ikad. Ona nije proizvod izolovanih slučajeva psihopatije, već je direktan proizvod izopačenosti svih institucija koje decu podižu i okružuju – raspadnute porodice, neposvećene škole, nezainteresovanih socijalnih ustanova, okrutne policije, nepravednog sudstva, nepostojećih ustanova za rehabilitaciju. Iz ovog surovog sveta potekla su surova deca, koja zapravo nikad nisu ni imala priliku da budu deca. Odlučili su da u svoje ruke uzmu svoju budućnost, koja im je još na rođenju oduzeta. Ispod njihove prividne anarhije krije se pažljivo razređen osvetnički sistem onih koji su od malih nogu zakinuti i ugnjetavani.”

Deca paklene pomorandže u prvi plan ističu circulus viciosus, nasilje koje rađa nasilje. Širok objektiv ove predstave daje nam bolji uvid u razumevanje tog kruga. Poziva nas da indolentnost i pohlepu zamenimo pravim interesovanjem za prave potrebe naše dece kako bismo taj začarani krug prekinuli.