Preci pod istragom potomaka

Dvadeset i sedmi Jugoslovenski pozorišni festival održan je u Užicu od 1. do 7. novembra pod sloganom “Parče hleba, parče neba”. U selekciji je bilo sedam predstava: Rolerkoster Ateljea 212, Čudo u Šarganu JDP-a, Ajhman u Jeruzalemu Zagrebačkog kazališta mladih – ZKM, Mesec (dana) na selu NP Užice, Jugoslavija, moja otadžbina koprodukcija Pozorišta Prijedor, Gledališča Koper i Fondacije “Fridrih Ebert”, Bez portfelja Gradskog pozorišta Podgorica i festivala Barski ljetopis i Rat i mir Narodnog pozorišta Beograd. Selektor Bojan Munjin je u obrazloženju selekcije napisao sledeće: “Ako je svet doveden do granice opstanka, onda ne možemo samo da se u očaju tešimo kako su za taj rub odgovorni samo neki, nego i svako od nas mora da preispita svoja dela, misli, reči i propuste”. I zaista, ta stalna borba koja formira naš identitet, a koja se sastoji u tome da smo sa jedne strane svesni da moramo živeti odgovorno, ali da istovremeno život želi ići dalje po svaku cenu jeste problem kojim se bave sve predstave na festivalu. Predstava Rolerkoster prikazuje kako savremeni čovek lako menja identitet kad god mu se učini da ta promena može da dovede do povećanja komfora. Čudo u Šarganu nas suočava sa idejom da je naš bol takođe deo našeg identiteta. Rat i mir govori o sudbini pojedinca u ratnim vremenima i pokušaju da se izbavljenje od zla nađe kroz ljubav. Predstava Jugoslavija, moja otadžbina spojila je glumce koji imaju veoma različita iskustva o ratu devedesetih. Deo glumaca je iz Prijedora i Banjaluke (Bosna i Hercegovina), a deo je iz Kopra koji je na granici Slovenije i Italije. Radeći na osnovu romana Gorana Vojnovića (reditelj je Marko Misirača), oni su našli tačku spajanja koja im je omogućila da naprave predstavu o tome kako se i zašto raspala zajednička domovina. Glumci Gradskog pozorišta iz Podgorice su u predstavi Bez portfelja (tekst Stevan Koprivica, režija Branislav Mićunović) progovorili o borbi različitih partija za vlast i kako u toj borbi moralne vrednosti i društva i pojedinaca praktično nestaju. O gotovo svim ovim predstavama pozorišni kritičari “Vremena” (Teofil Pančić, Nataša Gvozdenović i ja) već su pisali. Međutim, festival nije isto što i pojedinačno izvođenje.

Festivalska izvođenja su pokazala u kojoj meri recepcija predstave zavisi od konteksta u kome se gleda i koliko publika utiče na način igre glumaca. Beogradska pozorišta su u Užicu “igrala na publiku”. Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta su se jako trudili da budu duhoviti u Čudu u Šarganu. Glumci Narodnog pozorišta su u Ratu i miru smanjili na minimum sva propitivanja publike (i zahteve da se izjasni o stavovima likova), koji su doprinosili živosti predstave u Beogradu. Predstava Bez portfelja je u Užicu “čitana” kao iskrena i vrlo gorka satira o vlasti. U Podgorici je ovaj pristup bio posmatran sa skepsom zbog rediteljevog prethodnog političkog angažmana. Jugoslavija, moja otadžbina je u Užicu shvaćena kao “ruka pomirenja”, ali je pitanje da li bi tako bila razumevana ako bi se našla u drugačijem okruženju. Posebno zanimljivu transformaciju imala je predstava Ajhman u Jeruzalemu. Na stranu šta ekstremna desnica u Zagrebu (a šta naša) misli o Andriji Artukoviću. Fascinantno je kako ista predstava gledana od istih ljudi na dva različita festivala može imati različite recepcije! Ipak, tome se može čuditi samo onaj ko ne razume da je pozorište umetnost trenutka i da upravo trenutak boji svako izvođenje, te nijedno nije identično. Međutim, imajući u vidu da prostor u štampanim medijima nije beskrajan, odlučili smo da ne pišemo detaljno o svim predstavama već samo o dvema – o predstavi Mesec (dana) na selu jer o njoj u “Vremenu” do sada niko pisao, i o Ajhmanu u Jeruzalemu zato što se ova predstava nametnula kao ključna za razumevanje selekcije (iako se u programu festivala našla u poslednjem trenutku kao zamena za jednu drugu predstavu).

IMATI I NEMATI

Mesec (dana) na selu je čuvena melodrama Ivana Sergejeviča Turgenjeva. Dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković su uradili dve značajne intervencije. Ozbiljno su štrihovali tekst (u toj meri da su prve scene svedene na tablo) i aktuelizovali odnose među likovima. Melodrama prati suptilnu borbu dve žene za naklonost učitelja i borbu muža i starog ljubavnika da pomenutog učitelja istisnu iz života Natalije Petrovne. Turgenjev je ovaj komad napisao sa jako mnogo razumevanja za Nataliju Petrovnu i predstavnike mlade generacije (Veročka i Beljajev), jer oni traže emotivni izlaz iz letnje seoske čamotinje. Naspram njih su blago komični likovi supruga Arkadija Sergejeviča Islajeva i Mihajla Aleksandroviča Rakitina, njegovog prijatelja i Natalijinog ljubavnika, koji ne dozvoljavaju da im se remeti ustaljeni poredak stvari. Kada se ova melodrama igra danas, problem je objasniti zašto su svi tako fascinirani Natalijom Petrovnom i zašto ona ostaje sa mužem iako ga ne voli. Dramaturg Jelena Mijović i reditelj Milan Nešković su ovu dilemu uspešno razrešili tako što su ljubavni zaplet posmatrali pre svega kao klasni sukob. Naime, čitavu predstavu posmatramo kroz lik služavke Kaće (Tijana Karaičić Radojičić) koja u melodrami Turgenjeva gotovo da i nema teksta. Ovde je ona stalno prisutna na sceni i emotivno prati sva dešavanja, ali se akteri ljubavnih drama ponašaju kao da je ona uređaj čije prisustvo primećuju samo ako treba da ispunjava njihove zahteve. Na taj način mi shvatamo surovost sveta bogatih i kako je čitavo to ljubavno zamešateljstvo tek surova igra koju bogati igraju između sebe koristeći se siromašnima kao šahovskim figurama. Natalija Petrovna glumice Bojane Zečević je lepa, negovana i kapriciozna osoba koju njena razmaženost čini surovom. Svrha klasnog sukoba nije da se čitava predstava bavi ovim problemom, već da se pojača moralni aspekt melodramskog sukoba koji je sa protokom vremena izgubio na oštrini, odnosno da se na taj način pomogne glumcima da naprave likove i odnose u koje bismo danas mogli da poverujemo. Svi glumci (Igor Borojević, Bojana Zečević, Vanja Kovačević, Divna Marić, Ivana Pavićević, Vahidin Prelić, Dejan Maksimović, Hadži Nemanja Jovanović, Tijana Karaičić Radojičić i Janko Radišić) spremno su prihvatili ovakvu koncepciju. Gledali smo predstavu koja se sa interesovanjem prati i tiče se savremenog gledaoca jer on na svojoj koži svakodnevno oseća šta to znači imati ili nemati novac. Povremeno je u tom bojenju likova bilo i preterivanja, ali ta vrsta glume u melodrami može biti prihvatljiva. Muzika u predstavi je naglašavala emocije likova i/ili bila komentar situacije – što je takođe prihvatljivo u ovom žanru. Melodrama može imati socijalni angažman, ali je akcenat pre svega na izazivanju jakih emocija kod publike.

MONSTRUOZNOST I BANALNOST

Ajhamn u Jeruzalemu ZKM.

Ako se sada vratimo osnovnoj premisi festivala, a to je pitanje lične odgovornosti, te kako naše činjenje i nečinjenje određuje naš identitet, onda je sasvim jasno da je Ajhman u Jeruzalemu stožerna predstava selekcije. Reč je o autorskom projektu slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija. Reditelj zajedno sa glumcima Zagrebačkog kazališta mladih istražuje nacističko nasleđe i odnos prema tom nasleđu na primeru suđenja Adolfu Otou Ajhmanu, nacističkom oficiru koji je bio zadužen za organizaciju i koordinaciju istrebljenja miliona ljudi u Holokaustu tokom Drugog svetskog rata. Prvi deo predstave je komad proba: pratimo kako glumci prikupljaju materijal o suđenju i vrše pozorišnu rekonstrukciju istorijskih činjenica. Dok igraju rekonstrukcije nacističkih zločina i/ili rekonstrukcije iskaza svedoka, glumci zadržavaju smirenost koja je u kontrapunktu sa užasima o kojima govore te je ukupni utisak još jači. Snažnom utisku doprinosi i to što je prostor očišćen, što su glumci “kostimirani” u radna odela, što su svi rediteljski i scenski postupci svedeni na minimum. Dovoljno je da čujete svedočenja o stradanju nevinih, pa da vam se sledi krv u žilama i da vas užasne istovremena monstruoznost zločina i banalnost zla tzv. malog čoveka – službenika Trećeg rajha. Da je ostalo na tome, publika bi mogla reći da je to strašno, ali da je to bilo nekad. Međutim, u drugom delu predstave, nakon pauze, glumci na način na koji su istraživali nacističke zločine istražuju moguću uključenost njihovih predaka u zločine na prostoru NDH (kao žrtve, svedoci i/ili kao oni koju su imali prilike da se susretnu sa zločincima). Glumci to rade putem prikupljenih svedočenja, fotografija, ispisa iz raznih arhiva. Tek u sadejstvu prvog i drugog dela predstave shvatamo ne samo užas ovih zločina, već i kompleksne posledice koje se provlače iz generacije u generaciju obeležavajući život čak i onima koji o zločinima ništa ne znaju. Na kraju predstave publika ne može a da se ne zapita da li smo i na koji način i mi uključeni u lanac zločina i na koji način to utiče na naš lični identitet i identitet čitavog društva. Predstava je veoma “teška” i kompleksna. Neki su već na pauzi otišli, a oni koji su ostali bili su veoma zainteresovani da nakon predstave ostanu na okruglom stolu i razgovaraju sa glumcima ZKM-a i iznesu svoje viđenje problema kojim se predstava bavi. Takav odnos publike prema izvedenim predstavama je takođe značajan domet ovogodišnjeg festivala u Užicu.

Predstava Ajhman u Jeruzalemu je proglašena najboljom na festivalu, Jernej Lorenci je dobio nagradu za režiju, a glumci i glumice ZKM-a (Katarina Bistrović Darvaš, Dado Ćosić, Frano Mašković, Mia Melcher, Pjer Meničanin, Rakan Rushaidat, Lucija Šerbedžija i Vedran Živolić) podelili su nagrade za najboljeg glumca i glumicu. Nagrada za epizodnu ulogu pripala je Igoru Borojevuću (Islajev u Mesec (dana) na selu), nagradu za scenografiju dobila je Andreja Rondović (Mesec (dana) na selu), nagradu za kostim Bojana Nikitović (Rat i mir). Nagradu za mladog glumca dobio je Teodor Vinčić za ulogu robota Šile u Rolerkosteru. Specijalnu nagradu dobila je dramaturškinja Jelena Mijović (Mesec (dana) na selu). Prema glasovima publike, Narodno pozorište (Rat i mir) je “za prsa” (4,84 naspram 4,8) pobedilo JDP (Čudo u Šarganu). Iako je sve gotovo, ne možemo se oteti razmišljanju šta bi bilo sa festivalom da je umesto Ajhmana u Jeruzualemu došla predstava koja je najavljena ili da je, na primer, bio drugačiji sastav žirija. No, pozorište je stvar trenutka i u tome je njegova jedinstvena čarolija.