Na ulazu u hol Narodnog pozorišta nedavno je istaknut Kućni red gledališta u kome Uprava ove kuće, u šesnaest tačaka, obaveštava publiku o „posebnom načinu ponašanja“ koje se očekuje od svakog ko uđe na predstavu „jedne od najznačajnijih kulturnih ustanova u Republici Srbiji“. Od publike se traži da na predstave ulazi samo sa ulaznicom, da bude „prikladno obučena“, što znači da „nije dozvoljen ulazak u pocepanoj i prljavoj odeći, šorcevima, trenerkama, patikama“, da u gledalište ne unosi veće pakete, kofere, vatreno i hladno oružje, zapaljiva i omamljujuća sredstva; zabranjuje se ulazak „osobama pod dejstvom alkohola, opojnih droga i psihički neuračunljivim osobama“, nije dozvoljeno „uvođenje životinja i ptica“, glasno pričanje, vikanje i upotreba mobilnog telefona, nemoralno ponašanje – da citiramo samo glavne odrednice ovog po nekim podacima jedinstvenog, a svakako neubičajenog akta.
OMETANJE IZVOĐAČA: Jedna od prvih asocijacija povodom Kućnog reda Narodnog pozorišta mogla bi da bude: sada umetnici, dakle oni čiji je svaki pokret na sceni i van scene neprestano vrednovan i ocenjivan, procenjuju svoju publiku, mada Ljubivoje Tadić, upravnik Narodnog pozorišta i inicijator Kućnog reda, tokom razgovora za „Vreme“ to negira: „Ako umetnici mesecima vežbaju ulogu i ako su ceo život uneli u tu ulogu da bi je prikazali u predstavi, osećamo potrebu da pozovemo publiku da to prati sa dužnim poštovanjem.“ Ljubivoje Tadić smatra da „publika ima prava na razne reakcije ali da ne može da ometa izvođenje predstave“.
Kao najrasprostranjenije ometanje koje najviše iritira Ljubivoje Tadić navodi zvuk mobilnog telefona. On podseća da je zajedno s Ružicom Sokić prekinuo izvođenje Virusa u Zvezdara teatru zato što je jedna mlada gledateljka, u drugom redu, razgovarala mobilnim telefonom. „Rekli smo publici da ćemo sačekati kraj razgovora. Devojka je pričala kao da se ne nalazi u pozorištu, kao da ne čuje negodovanje publike i ne vidi da smo zbog nje zaustavili scenu.“ Glumac Sergej Trifunović je zbog zvonjave mobilnog prekinuo dve predstave – Porodične priče u Ateljeu 212 i Prokletu avliju u Beogradskom dramskom pozorištu, a pre njih, zbog buke srednjoškolaca, Ukroćenu goropad u Narodnom pozorištu što je do tada bila skoro nezamisliva reakcija. „Zvanično to je bila moja greška, jer tako misle moje kolege, ali ja mislim da nije. Dugo sam razmišljao o tome“, kaže Sergej Trifunović. Ako je za utehu, ometanje mobilnim telefonom nije ekskluzivnost beogradskog pozorišnog života. Dejan Savić, dirigent i direktor Beogradske opere, priča da je na nedavnom gostovanju Milanske skale u Bukureštu tokom Verdijevog Rekvijema zazvonio telefon u momentu kad je čuveni dirigent Rikardo Muti podigao ruke da označi početak izvođenja kompozicije. „Muti sačeka sekundu-dve, opet podigne ruke, opet mobilni. Posle trećeg puta je izašao, mada je u sali bilo četiri i po hiljade ljudi. Vratio se tek posle desetak minuta i počeo Rekvijem.“ Nebojša Bradić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, smatra da se „to događa na svim kulturnim manifestacijama i spada u izazove savremenog života. U većini pozorišta postoji zvučno upozorenje pred početak predstave, molba gledaocima koji svoje lične obaveze stavljaju ispred pozorišnog čina, da isključe telefone. Mislim da je sve manje i manje zaboravnih.“ U Narodnom pozorištu jedan gledalac želeo je na predstavu u društvu svog papagaja, a drugi je odlučio da psa, povodom njegovog rođendana, odvede na predstavu. „Pitaju nas šta će nam u Kućnom redu zabrana uvođenja životinja i ptica. Eto zašto, ima i takvih slučajeva“, kaže Ljubivoje Tadić.
NEGATIVNE REAKCIJE: Najviše negativnih reakcija izazvala je tačka Kućnog reda koja se odnosi na odevanje. Ljubivoje Tadić objašnjava da niko ne brani ljudima da džogiraju oko zgrade Narodnog pozorišta „ali da ne mogu posle trčanja, znojavi, u trenerci i patikama, da uđu u zgradu“. Glumica Danica Maksimović, predsednica Saveza udruženja dramskih umetnika Srbije, smatra da je stav o odeći neumesan. „Ne možemo da tražimo frak ako neko nema ni odelo. A što se patika tiče, prvo, one su stvar modnog trenda, a drugo, često su skupocenije od cipela. Ne znači da ako neko nije u odelu ne zna da prati predstavu, da ne uživa u njoj ili je ne poštuje. Mislim da odeća nije ogledalo duše.“ Ljubivoje Tadić insistira da Kućni red nije naredba „već predlog, poziv gledaocima na pristojnost i uljudnost“, jer misija pozorišta „nije da samo prikazuje predstavu već i da vaspitava društvo. Možda je ta misija nemoguća, ali pokušavamo. Mislim da će nam se i drugi priključiti.“
Druga pozorišta za sada nemaju nameru da uvode ovu vrstu edukacije. „Publika vrlo dobro zna šta je to što gleda, pa ako u tome ne prepozna ono što očekuje, tako i reaguje, glasno govori, dobacuje ili već na neki drugi način ometa predstavu. U tom slučaju, dakle, ne treba vaspitavati publiku već nas“, stav je Nebojše Bradića.