Povratak (posle)ratnika

Zadnje vreme došlo, umiru i mlađi i bolji od nas. U martu naglo i prerano ode i Ante Perković, novinar i manje poznati muzičar, čitaocima „Vremena“ najpoznatiji po odličnoj knjizi Sedma republika (2011, Novi liber/Službeni glasnik). Autor je još nekoliko zanimljivih dela, i originalno strukturirane Rundek, između – knjiga o pjesmama (2013, Menart), prošle godine objavljene i kod nas

Elem, negde između briljantnog novotalasnog hita Apocalypso grupe Motels (‘81) i Mel Gibsonovog okrutnog filma Apocalypto (2006) stoji prvi (kako to starinski zvuči) solo-album Darka Rundeka, Apokalipso (‘96, Jabukaton). Ne samo to izdanje, nego već i Darkov povratak iz Pariza u Zagreb, okupljanje benda i novi nastupi krajem 1995. oživeli su veru da zaostavština jugoslovenskog novog talasa nije nestala raspadom SFRJ. Teško da ima ikog boljeg za taj kontinuitet od Rundeka (r. ‘56, Zagreb), jer je 1990. njegov Haustor obustavio rad, ne dovršivši svoj peti studijski album nesuđenog naslova Dovitljivi mali čudaci, čije su pesme nastavile da se pojavljuju u koncertnom repertoaru i odnedavno u obnovljenim izdanjima Apokalipsa.

Tada fizički teško dostupan publici u Srbiji, CD Apokalipso isprva nije bio naročito zapažen ovde, a pošto je i Darkov sledeći, izvrstan U širokom svijetu (2000, Jabukaton) zapravo dovršio stilsku putanju Haustora, sva nakupljena naklonost sa zadrškom je erupciju imala kad je Rundek među prvima spolja posle Miloševićevog pada došao da održi koncerte u Beogradu (dec. 2000). Gostovanja ovog eksteritorijalnog barda sa raznim postavama u Srbiji „Vreme“ je redovno pratilo (br. 626 -Les Guids, 744 – Cargo Orkestar, 1276 – Cargo Trio), kao i njegove pozorišne radove, knjige itd. Reprezentativno su ušla i u njegovu diskografiju – CD Live u Domu omladine (2008, izdavač: koncertna agencija Long Play). Tako je stigao i trenutak za aluziju na Kopolin Apocalipse Now, radi obeležavanja 20 godina Darkove samostalne karijere/od izlaska njegovog Apokalipsa. U prevodu na beogradske koncertne prostore, umesto serije manjih nastupa, i bez novog izdanja, upriličen je dosad najveći Rundekov (solistički!) koncert, na obnovljenom stadionu malih sportova Tašmajdan, usred našeg glavnog grada, pred oko 10.000 posetilaca (ulaznice 1.000-1.500 d.).

Naravno, vikend-termine zaposeli su Pinkovi (nekad RTS-ovi) dežurni rokeri (nisu stjuardese) i cover-sastavi iz klabinga s neoriginalnim svojim numerama, pa je Darko morao da rasproda karte za četvrtak. U sumrak program je otvorio kvartet Kralj Čačka, nimalo zbunjen otvorenim prostorom i brojem prisutnih, kako i priliči najboljoj prinovi domaće scene poslednjih godina. Rundek se posle sezona s kriznim triom opet pojavio ispred široke postave: naravno Izabel Katala (violina) i Duca Vranić (svestrani), nekadašnji saradnici (Manu Feraz – trombon; delegat iz prošlosti/Haustora Igor Pavlica – truba), učesnici ispisničkih poduhvata (Miro Manojlović/Cul-de-Sac – udaraljke), mlađi naraštaj (Rok Crnić/Porto Morto – bas, Janko sin Novoselić/TBF – bubnjevi), i još mlađa Ana Kovačić (saksofon). Odlično mu dođe za brojne regionalne festivale gde neretko učestvuje, od EXIT-a naniže.

Prijatan ambijent i letnje veče doprineli su da publici izgleda ništa

nije smetalo, ni poduža stanka/tehničke smetnje već posle prve tačke. Uvodni sat su činile uglavnom sporije numere pa su prvu kulminaciju donele tek Ruke, posle Kuba, na kraju službenog dela naravno Apokalipso, za prvi bis Makedo, drugi Šejn – da obraduje haustorčad. Sa ‘slavljeničkog’ albuma, međutim, nije mnogo pesama skrenulo pažnju, kao Grane smo na vjetru. Jednako oduševljeno primljene su narodna Ljubav se ne trži i prepev Ay Carmela – potonja je, kao što smo nagađali, još jedan od Rundekovih štihova koji je kreativno udenut u ovdašnje proteste (Ne mogu nam kule ništa/Ni oluja ni Siniša). Sa smislenim pozadinskim projekcijama i povremenim koreografijama koje su izvodili sami muzičari, celina je bila zaokružena.

Uz ovacije za oko dva i po sata programa, nelogično zvuči, ali ovo jeste bio najmanje ubedljiv koncert Darka Rundeka kom sam prisustvovao: glas ne baš siguran, no srećom ume da peva i ne precenjuje se; svirači razuđeni kao pesme, za nijansu manje kompaktni kao što biva na otvaranju turneje. No, ne sitničarim: i u takvom izdanju je Rundek mnogo iznad ogromne većine, relativni manjkovi primete se tek u poređenju s njegovim vrhunskim dometima. Kojih ima tušta i tma, i biće ih još.