Povratak lista koji nedostaje

Rusija će Srbiji vratiti Petrogradski list, folio 166 Miroslavljevog jevanđelja, a Srbija će Rusiji vratiti sedam slika Nikolaja Reriha – dogovorili su se u Beogradu predsednici ove dve države Vladimir Putin i Aleksandar Vučić.

Pomenuti 166. list Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg sačuvanog srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa koji je 2005. godine upisan na Uneskovu listu Pamćenje sveta (Memory of the World) a koji čuva Narodni muzej u Beogradu, nalazi se u Rusiji od 1846. godine. Sedam Rerihovih slika doneto je u beogradski Narodni muzej između dva svetska rata.

Ministarstva Rusije i Srbije godinama unazad pregovaraju o povratku lista koji nedostaje Miroslavljevom jevanđelju. Uoči dolaska predsednika Putina u Beograd, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević objasnio je „Sputnjiku“ da je slikar Nikolaj Rerih „u Rusiji skoro kultna ličnost i ima veliki značaj. Dobra koincidencija je bila što ruski ministar kulture Vladimir Medinski i njegovo Ministarstvo nameravaju da u toku ove godine otvore muzej Nikolaja Reriha u Moskvi. Te slike koje su u depou Narodnog muzeja nisu naše, nikada nisu ni izlagane. Značaj povratka stranice Miroslavljevog jevanđelja je neprocenjiv jer se na taj način upotpunjuje najstariji dokument na ćiriličnom pismu u srpskoj istoriji.“

Istoričar umetnosti i nekadašnji kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac tvrdi da je ministar Vukosavljević pogrešno informisan. „Rerih je bio deo stalne postavke Narodnog muzeja, znači nije tačno da nikad nije izlagan. Sećam se i gde se nalazio: u sobi između slika strane umetnosti 20. veka i slika srpske umetnosti“, kaže za „Vreme“ Nikola Kusovac. Menjanje sedam Rerihovih slika za jedan list Miroslavljevog jevanđelja, kaže Kusovac, „nije dobro“. Rerihovih sedam slika „sada košta najmanje tri i po miliona dolara, da li vi znate šta smo mogli da kupimo za taj novac.“ Kusovac ne dovodi u pitanje vrednost lista 166 „kome je kao delu Uneskove liste Pamćenje sveta nemoguće definisati vrednost“, niti značaj mogućnosti da Miroslavljevo opet bude kompletno, ali podseća „da je list na nelegalan način dospeo u Rusiju i bilo bi logično da nam ga Rusi vrate bez nadoknade“.

Nikolaj Rerih je bio slikar, filozof i pisac, kaže Kusovac, stvarao je između dva svetska rata većim delom u emigraciji u SAD i Indiji. Svrstan je u prvu kategoriju ruskih umetnika. „Prvi put sam video njegove radove na izložbi u Moskvi 1967. godine. Priznajem, do tada gotovo da nisam ni znao za njega. Sećam se neverovatno dugog reda ljudi koji su čekali da vide njegove slike. Da nisam bio stranac, sumnjam da bi me propustili. Bio sam opčinjen Rerihom! Nisam imao pojma da i mi, u depou Narodnog muzeja, imamo njegove slike. Odmah sam ih postavio u stalnu postavku uz Rjepina. O tome postoje podaci. Šteta što je Narodni muzej pogrešno informisao ministra Vukosavljevića.“ Nikola Kusovac se ne seća kako je Narodni muzej dobio sedam Rerihovih slika, pretpostavlja da su ih između dva svetska rata doneli ruski emigranti među kojima je bilo izvanrednih scenografa „pa su ih, moguće je, zanimale Rerihove slike na kojima su prizori kao iz pozorišnih predstava“.

List 166 doneo je u Rusiju arhimandrit Porfirije Uspenski, naučnik, istraživač, teolog i kasnije vladika kijevski, nakon posete Hilandaru januara 1846. godine. Po ruskoj verziji, hilandarski monasi su gostu poklonili list iz Miroslavljevog jevanđelja, a po srpskoj – Uspenski je list isekao iz Miroslavljevog jevanđelja i sakrivenog u širokom džepu mantije prokrijumčario u Kijev. Dušan Mrđenović, glavni i odgovorni urednik Autorsko-izdavačke zadruge „Dosije“ koja je 1998. godine sa „Službenim listom SRJ“ objavila reprint Miroslavljevog jevanđelja, a čemu je prethodilo sedmogodišnje izučavanje i istraživanje, smatra da je ta priča malo verovatna. „Uspenski je bio izuzetno važna ličnost zbog angažovanja na uspostavljanju Ruske crkvene misije u Jerusalimu, pa su se srpski monasi, ali i bugarski kojih je tada bilo u Hilandaru, izuzetno potrudili da se dodvore visokom gostu. Prvi ne bi li im pomogao u uspostavljanju boljeg položaja bratstva, a drugi u nastojanju da Hilandar pređe u bugarske ruke“, objašnjava Dušan Mrđenović. „Uz sumnju da je neko kao Porfirije Uspenski, ko je ruske biblioteke i Dvor snabdevao značajnim knjigama iz sveta i trudio se da se sačuvaju pre svega hrišćanske a posebno pravoslavne knjige, mogao da izvrši takav vandalski čin sečenja i čerupanja jedne očigledno vredne i stare knjige, a nemoguće je da bi srpski monasi dirali u svoju svetu knjigu, ostaje da se zapitamo ima li osnova za pretpostavku da su bugarski monasi, u znak poštovanja i budućih dobrih odnosa, Uspenskom poklonili jedan list u znak sećanja na ovu posetu? Na njemu je čitanje za 20. januar (7. januar po starom kalendaru), a to je datum koji se uklapa u pretpostavljeno vreme boravka ruske misije u Hilandaru. Možda je Uspenski u Hilandarskoj biblioteci boravio baš tog dana, na dan Svetog Jovana, kada se čitalo kako je ovaj svetac krstio Hrista i kako je predat caru Irodu? Možda je inicijal ukrašen likom i telom Vavilonske bludnice koja jaše na zveri, metaforom za ženu cara Iroda koja je tražila od muža glavu Svetog Jovana, ujedno i jedini nag ženski lik u jevanđelistaru, pobudio želju arhimandrita, kako kažu cinici, da ga ponese sa sobom? Šta god da se desilo te zime, ostaće prekriveno tajnom drevnog manastira. Zna se samo da je Uspenski prepisao zapis Grigorija dijaka sa kraja knjige. U svakom slučaju, jedan vandalski čin kakav je cepanje knjige, ko god da ga je počinio, skrenuo je pažnju sveta na ovu dragocenu knjigu.“

Na arheološkoj izložbi u Kijevu 1874. godine, list 166 video je Stojan Novaković, tada upravnik Narodne biblioteke, prekopirao je obe strane lista na žućkastom providnom papiru i prepisao zapis u kome Grigorije dijak kaže da je ukrašavao „ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu“. Po tom zapisu Stojan Novaković je nazvao knjigu Miroslavljevo jevanđelje, što je od tada njen zvanični naziv.

Nakon što ga je Uspenski odneo iz Hilandara, list 166 se još jednom sreo sa svojom matičnom knjigom, kaže Dušan Mrđenović. Bilo je to 1897. godine, kada je iz Petrograda poslat u Beč kako bi Ljubomir Stojanović (vidi okvir) završio njegovo fototipsko izdanje. Stojanović je uspeo da uradi izdanje sa samo četrdeset strana u punom koloru a ostale u dve boje, i to u duplo manjem formatu od originalnog. Tiraž je bio 300 primeraka. U istom tiražu, ali prvo pravo i potpuno fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja urađeno je tek posle sto godina.

List 166 nalazio se u Kijevu do 1883. godine, a zatim je prenet u današnju Nacionalnu biblioteku Rusije u Sankt Peterburgu gde je zaveden u zbirci Porfirija Uspenskog. Osim lista iz Miroslavljevog, u ovoj biblioteci nalazi se 370 srpskih srednjovekovnih spisa a među njima i Vukanovo jevanđelje iz 1202. godine i Radoslavljevo jevanđelje iz 15. veka.

Prema rečima ministra Vukosavljevića, povratak lista 166 očekuje se ove godine. Biće to njegov drugi dolazak u Beograd. Pre četiri godine, bio je glavni eksponat izložbe „Putevima Miroslavljevog jevanđelja“ u Muzeju Vuka i Dositeja. Izložba je trajala mesec dana, protekla je tiho i bez odgovarajućeg odjeka u javnosti.

U zaista gustom rasporedu nedavne posete predsednika Vladimira Putina Srbiji, organizovano je da u Palati Srbija, na putu do sale za sastanak, gost obiđe u društvu svog domaćina predsednika Vučića izložbu „Srpsko-ruske veze u dokumentima Arhiva Srbije od 1804. do 1918“. Kamere direktnog televizijskog prenosa beležile su izdaleka razgledanje, pa se samo pretpostavlja da je bilo vremena da u nekoliko minuta razgledanja eksponata izložbe predsednik Putin vidi i Miroslavljevo jevanđelje – jednu od tema svoje posete.

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja koje je pokazano predsedniku Putinu (nigde nije rečeno da mu je pokazan reprint a ne original, ali ne želimo da pomislimo da je specijalna zaštitna komora u kojoj se čuva originalno Miroslavljevo jevanđelje prenošena u Palatu Srbija) u stvari faksimil je koji do tančina odgovara originalu: od pergamenta do svake fleke, poderotine ili oštećenja nastalih za vreme 800 godina života ove knjige. Reprint je štampan u Johanesburgu, u 300 primeraka kompleta u kome su faksimil, i knjige istorije rukopisa i komentara izdanja. Osim Dušana Mrđenovića, priredili su ga Veljko Topalović i Branislav Brkić. Sve je završeno novcem jugoslovenskih i stranih darodavaca bez ijednog državnog dinara. Danas se reprint nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, Britanskoj biblioteci, univerzitetskim bibliotekama Prinston, Harvard, Jejl, Oksford, Lomonosov… ali i na adresama gde se fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja ne bi očekivalo.

Ubrzo nakon objavljivanja, izdavač se sporazumom obavezao da Ministarstvu kulture da 30 primeraka koji će imati sertifikate sa imenom vlasnika i brojem primerka. Međutim, ispostavilo se da umesto ustanovama kulture, Ministarstvo kulture reprinte deli pojedincima po sopstvenom ukusu. U „Vremenu“ od 11. januara 2001. Dušan Mrđenović je tim povodom rekao sledeće: „Malo je reći da nas je iznenadio zahtev Ministarstva da pet sertifikata napišemo na imena Slobodana Miloševića, Mirka Marjanovića, Milana Milutinovića, Dragana Tomića, i samo jedne ustanove – Brandenburške akademije umetnosti. Kad su odmah zatim tražili još dva sertifikata, za Borislava Milačića i Dragana Hadži Antića, shvatili smo da nema ništa od dogovora iz sporazuma, dakle da te knjige neće stići u biblioteke. Poslednja dvojica sa spiska Ministarstva nisu dobili reprinte. Odlučili smo da ubuduće knjige namenjene Ministarstvu sami nosimo u biblioteke, da i one ne završe kao i prvih pet. Razumemo da primerak treba da stoji u kabinetima predsednika Jugoslavije i Srbije, to je normalno, pa da sledeći ko dođe na tu funkciju zatekne knjigu, ali nam nisu bili najjasniji motivi za deljenje te knjige partijskim članovima. Mi čak nismo uspeli da saznamo da li su primerci u kabinetima ili na privatnim policama.“

Setimo se još jedne zloupotrebe Miroslavljevog jevanđelja. U okviru centralne proslave Dani evropske baštine u Srbiji 2007. godine, u Hramu Svetog Save bilo je izloženo Miroslavljevo jevanđelje. Program je nazvan „Knjiga u Hramu 72 sata“. Na otvaranju 20. septembra, Sreten Ugričić, tadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, rekao je: „Naš zadatak na Danima evropske baštine jeste da se predstavimo najdragocenijim primercima kulturnog blaga. Zato smo izabrali da početak centralnog dela programa bude predstavljanje knjige koja se nalazi na listi Uneska.“ Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) je rekao: „I Hram u kojem se nalazimo i knjiga zbog koje smo se okupili u duhu su logosa, slova Hrista. Blagodarim svima koji su doprineli da se svedok našeg viševekovnog postojanja nađe na ovom mestu.“

Naredna 72 sata ljudi su strpljivo, u redovima, čekali da stignu do staklene vitrine u kojoj je, uz nadzor policajca, smešteno Miroslavljevo jevanđelje. Deljene su afiše s informacijom da je u Hramu izložen „najstariji srpski srednjovekovni rukopis“ i da „potiče iz druge polovine 12. veka“. Međutim, ispostavilo se da izložena knjiga ima samo devet godina, a da svi oni ljudi koji su došli na „kulturno hodočašće“, kako je pisalo u afiši, u stvari gledaju fototipsko izdanje. Tatjana Cvjetićanin, tadašnja direktorka Narodnog muzeja, potvrdila je „Vremenu“ (broj 873) da original nijednog trenutka nije bio izvan zgrade Muzeja. Programom „Knjiga u Hramu 72 sata“ Beograd se kandidovao za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine.

Reprint izdanje je bilo od presudne pomoći prilikom kandidature Miroslavljevog jevanđelja na Uneskovu listu Pamćenje sveta. Unesko, naime, pod svoju zaštitu stavlja samo knjige sačuvane u celovitoj verziji, dakle kojima su sačuvani svi listovi. Kako se follio 166 nalazi u Rusiji, priređivači su Unesku poslali primerak kompleta reprint izdanja rukopisa koji sadrži i list koji je odvojen od knjige. To se, kao što znamo, pokazalo delotvornim.

Šta će biti sa listom 166 kad stigne u Srbiju, još nije odlučeno. Postoje samo dve opcije: ili da bude izložen posebno, van knjige, ili da joj bude priključen i vraćen na svoje mesto. Ova druga varijanta je neuporedivo rizičnija po rukopis. Međutim, s obzirom da je marketinški atraktivnija, ko zna koju će od dve mogućnosti ovog puta preživeti Miroslavljevo jevanđelje.

Detalji iz života

IZ ALBUMA: Aleksandar i Živojin Mišić ispred crkve u Hilandaru

Miroslavljevo jevanđelje je po sastavu jevanđelistar, bogoslužbena knjiga čiji su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine. Prema zapisu Grigorija dijaka, jednog od pisara na kraju knjige, zna se da je jevanđelje prepisivano za humskog kneza Miroslava, Zavidinog sina i brata velikog župana Nemanje, pa je tako izračunato da je rukopis iz osamdesetih godina 12. veka. Po tadašnjem običaju, Miroslav je želeo da jevanđeljem daruje svoju zadužbinu, Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju.

Smatra se da je Miroslavljevo jevanđelje prepisano najlepšim rukopisom, naročito elegantnim pismom, uskih, vitkih i potpuno pravilnih slova kakvih nema u ćiriličnoj kaligrafiji. U saglasju sa njihovom lepotom su ukrasi, 296 minijatura crtanih perom a zatim bojenih četkicom crvenom, zelenom, žutom i belom bojom i ukrašenih zlatom. Osim Grigorija dijaka koji je ostavio zapis o sebi, ne zna ko su bili drugi pisari i iluminatori knjige niti koliko ih je bilo. Grigorije za sebe kaže da je pozlatio inicijale i da je pisao alilujare. Na poslednjoj strani jevanđelja jedna reč je izazivala nedoumice – varsameleon. Jedni su je tumačili kao potpis još jednog pisara, a drugi kao vežbu nekog pisara iz kasnijeg perioda. Reč varsameleon znači balzamovo ulje, a ono je bilo jedan od mnogih sastojaka za impregnaciju listova pergamenta.

Pretpostavlja se da je rukopis doneo na Hilandar Nemanja 1195. godine posle abdikacije. U Beogradu je od 1896. godine, kad su ga kralju Aleksandru Obrenoviću darovali Hilandarci u znak zahvalnosti za 15.000 dinara u zlatu koje je poklonio manastiru. Čim je rukopis došao u dvor, Ljubomir Stojanović, poznati filolog i izdavač starih rukopisa, izdejstvovao je da kralj Aleksandar finansira fototipsko izdanje, što se i dogodilo 1897. godine u Beču, u štampariji Adolfa Holchauzena. Kada je 29. maja 1903. godine ubijen kralj Aleksandar, ministar prosvete Ljubomir Stojanović je naredio da se rukopis prenese u Narodnu biblioteku, ali rukopisa nije bilo u dvorskom sefu. Tu vest je prvi objavio list „Opozicija“ septembra iduće godine. Počelo je svašta da se priča i piše: da je neko od kraljevih ljudi prodao rukopis nekom velikom svetskom muzeju pod uslovom da se o tome ćuti 50 godina, pa i da je poklonjen kćeri rumunskog ambasadora u Londonu, kraljevoj rođaci.

Rukopis je nađen u oktobru 1915. godine, slučajno. Ispostavilo se da je sve vreme bio na Dvoru. Kao što je „Štampi“ izjavio J. Pavlović, bivši upravnik Dvora kralja Aleksandra, rukopis je po kraljevom naređenju predat na čuvanje njegovom ađutantu generalu Lazi Petroviću. Posle kraljeve i ađutantove pogibije, u metežu, iz generalovog stola su izvučena sva dokumenta i u sanduku predata Petru Prvom Karađorđeviću. Među njima je bilo i Miroslavljevo jevanđelje, neka stara i nevažna knjiga, kako je tada na brzinu procenjeno.

Sanduk je prvi put otvoren 1915. godine u Kruševcu gde je vlada prešla iz Topole. Otvorio ga je Dobra Ružić, kraljev bibliotekar, i ugledao dragoceni rukopis. U Raškoj je Jevanđelje zapakovano u drveni sanduk, zapečaćeno i s velikom pažnjom i brigom preneto preko Albanije na Krf. Tamo je čuvano u državnoj blagajni, a posle oslobođenja preneto je u Beograd. Tokom Drugog svetskog rata skrivano je ispod oltara manastira Rača i u sefu Narodne banke.

U Narodnom muzeju u Beogradu je od 19. juna 1945. godine.