Povratak knjizi

Kada dobijem ili kupim knjigu (mada ništa lepše nego kada ti neko bez razloga pokloni knjigu, a još ako te taj neko i poznaje pa nasluti kakav će susret između tebe i baš te knjige biti, onda je to pravi mali praznik) započinjem ritual koji se sastoji od: mirisanja knjige – zabodem nos među stranice i duboko udahnem nekoliko puta, nasumičnog otvaranja na pojedinim mestima da vidim koje će mi se rečenice ukazati, hitrog prelistavanja i, konačno, jer strpljivost mi nikada nije bila vrlina, bacanja ovlaš pogled na poslednju stranu-dve, da se uhvati atmosfera kraja. Ako je knjiga već generacijski u vlasništvu, ništa mi nije draže nego da zateknem rukopis nekog svog na ivicama ili da vidim koju su rečenicu, pre četrdesetak godina, podvukli. Naša Jeca (iz foto-arhive) mi je, pre koji dan, vraćajući knjigu koju je nešto ranije pozajmila kazala da ima običaj da na poslednjoj strani pročitanog napiše „Knjigu čitala Jelena Mrđa“.

Drugim rečima, elektronska knjiga – ako nije reč o naučnoj, gde čuvena funkcija CTRL plus F ume da bude od velike koristi – dođe mi nešto kao knjigohuljenje. Facebook propovedi i duhovni chat, čiji su autori Nenad Ilić i prijatelji, posebna je za početak baš zbog tog povratka iz virtuelnog u opipljivi svet. Naime, đakon Nenad Ilić, reditelj, pisac, dramaturg, već dugo vremena na Fejsbuku postavlja objave na različite teme, najpre one koje se tiču Crkve i uopšte vere, pa zatim i o društvu, kulturi, nacionalnim pitanjima… Fejsbuk prijatelji su objave komentarisali, slagali se i raspravljali, i malo-pomalo, uz vešto Ilićevo administriranje, pretvorilo se to u plodan dijalog o mnogo čemu, gde, kako pravi razgovor i nalaže, ne morate da klimate glavom i uz to se možda mnogo puta nećete složiti sa izloženim, ali morate da uvažavate i bivate uvaženi. I tako je nastala knjiga – izabrane objave i izabrani komentari iz prethodne dve godine, jer je bilo nemoguće da stanu svi, odštampani su i sada tako na papiru mogu da se podvlače i čitaju kao deo celine. Mnoge teme koje se pominju nemoguće je staviti u posebnu ladicu, već se u njima prepliću i sadašnji društveni trenutak i prošlost i odnos pravoslavlja prema njima…

Ugao gledanja, odnosno pisanja Nenada Ilića je, naravno, „ugao pravoslavno verujućeg i nacionalno jasno opredeljenog čoveka“. Šta, između ostalog, taj ugao podrazumeva? Nenad Ilić piše o potrebi da se tradicija doživljava kao „obaveza kreativnog iščitavanja nasleđenog i pronalaženja savremenih rešenja na odavno postavljenom putu“; piše o dijagnozi savremenog društva u kojem preovladavaju egoizam, fluidnost u onom Baumovskom smislu, otuđenost i apatija („Idealno je kada su JA i MI u određenoj ravnoteži, a kada ili jednina ili množina drastično prevlada – znak je da nešto nije kako treba“); o današnjoj vlasti i političarima koji stalno pokušavaju da prebace odgovornost, pa im je kao u Bibliji, uvek kriva zmija, a nikada oni sami (reč rejting je tu potpuno istisnula reči kao što su odgovornost, ozbiljnost, saosećanje…); o savremenim tehnologijama i koristi virtuelnog za komunikaciju, ali i opasnosti da ljude uvuče u iluziju dovoljnosti virtuelnog; a najpre o Kosovu i važnosti kosovskog mita, crkvenoj jerarhiji koja je mahom pasivna i anemična, kao i tome da Crkva mora da pruži model i putokaze, a ne da bude korporacija u senci; konačno, o vernicima koji ne smeju da se ponašaju kao pasivni primaoci crkvenih usluga, već treba da delaju, vole i razumeju, da drugog stave ispred sebe i da prepoznaju Boga u sebi i drugome (dešava se, stoji u knjizi, da neko ko ne voli ljude oko sebe, problem pokuša da reši tako što će proglasiti svoju ljubav jedino prema Bogu, međutim to tako ne ide)… Objave se najpre tiču crkvenog življenja, značaja crkvenih praznika, posta, pitanja kalendara, (izgubljenog) zajedništva te neophodnosti obnove crkvenog života (sve ono o čemu vernici i inače razgovaraju), ali i obnovi društvenih i ekonomskih odnosa. Na momente su Nenad Ilić i prijatelji vrlo poetični, na momente opet konkretni i oštri.

Ova knjiga se može gledati i kao most između virtuelnog i opipljivog, a i čitati kao razgovor između grupe ljudi koji mahom dele iste vrednosti, ali se povremeno i razilaze. Kao učesnik u tom razgovoru, moguće je da se sa određenim stavovima nećete složiti, ali makar imate s kim polemisati.