Potrebno je misliti

I veliki engleski režiser Ken Louč i sjajni francuski pisac Eduar Luj levičari su, i to prilično ubeđeni, što njihov razgovor unapred čini neprivlačnim jer levičari, u poslednje vreme – ima tom poslednjem vremenu tridesetak godina, barem – nemaju šta da kažu ni jedni drugima ni onima koji bi, po njihovom sudu (obespravljeni, siromašni, oni koji pate zbog raznih nejednakosti) trebalo da ih čuju i, potom, podrže. Ipak, u ovoj knjižici malog formata od nepunih sedamdesetak stranica nađe se više pametnih stvari nego što ih je Noam Čomski, na primer, uspeo proizvesti za čitavog svog dugog levičarskog života. Zapravo, da budemo još precizniji, Eduar Luj daje ton ovom razgovoru i, s ne previše reči, često ubada baš tamo gde treba, dok se Kenu Louču može oprostiti što se, uglavnom, vrti oko opštih mesta levičarskog diskursa: šta ima reći on to uradi filmskim rečnikom, a u tome je, čak i uza sva klizava mesta njegovih poslednjih filmova, đavolski dobar.

Umesto da se zgražava nad neoliberalizmom i njegovim nepodopštinama (u ovom se razgovoru, ako nešto nije promaklo potpisniku teksta, neoliberalizam ne pominje ni jedanput), to jest, umesto da se bavi apstrakcijama i poziva na marksističke ideje iz vremena koja su davno minula, Eduar Luj je vrlo konkretan i vrlo precizan i to ne samo zato što je duboko proživeo ono o čemu govori, već, pre svega, zato što je u svojim romanima (Gotovo je s Edijem Belgelom (Vreme br. 1488), Istorija nasilja i Ko je ubio moga oca) duboko promislio bedu i nasilje koji su ga, u detinjstvu i mladosti, najdublje oblikovali. Luj potiče iz siromašne porodice natopljene tradicionalizmom, njegovog oca ubija težak fabrički rad za malo novca, a majku, pak, ubija otac svojim držanjem, sredina je izrazito homofobna i netrpeljiva prema svemu što je nepoznato, a posle prelaska u Pariz Luj živi na svojevrsnoj margini i veoma dobro upoznaje sve strane tog pretećeg drugog u vidu ljudi arapskog porekla i izbeglica, ali za razliku od impresivnog broja svojih zemljaka, računajući i sopstvenu porodicu, on neće da pohita u zagrljaj desničarskom lažljivom trabunjanju koje neopreznom uhu ume da zazvuči tako razborito i zdravorazumski uverljivo, već će nastojati da pronikne u uzroke tog i takvog života, čak i kada se bude suočavao s dubokim strahovima i pretnjama po život.

U razgovoru s Loučom Luj istiskuje esenciju sopstvenog iskustva koje naziva „znanje o patnji“, te se pita kako to znanje preneti, kako ga načiniti „pokretačem delovanja“ (str. 14). Njegov odgovor, koji će Louč podržati, počinje konstatacijom da savremena levica koja bi, po svom tradicionalnom mestu u podeli društvenih uloga, morala da bude osetljiva prema patnji izazvanoj društvenim nejednakostima, naprosto ne razume šta se dešava, ne promišlja probleme koji su joj pred očima (nego, dodajemo mi, ganja sablasti neoliberalizma) i samo ponavlja stare, nedelotvorne formule. Recimo – i tu je naprosto briljantan – Luj, koji je sopstvenim očima gledao kako težak rad mrvi njegovog oca, ni malo nije fasciniran radom na način tradicionalnih levičara („drugarska se pesma ori / pesma koja slaaavi rad / srce gromko nek nam zbori / da nam živi, živi rad“), te je zato vrlo odsečan: „Zar ne možemo osmisliti projekt društva koje bi raskinulo s vrednovanjem rada?“ (str. 17). S gledišta tradicionalnog levičara, to je skandalozan predlog, te se na Luja obrušava sva sila isterivača neoliberalnih duhova. Ali on ne popušta jer vodi ga promišljeno iskustvo, a ne marksističko mudrovanje. Kada Louč, uza sva opšta levičarska mesta, s poštovanjem počne da govori o Korbinu, vođi britanskih liberala koji je popio ubedljiv poraz od Borisa Džonsona (Louč se, naravno, ne zadržava na ključnom pitanju a zašto je Korbin izgubio?), Luj – koji, inače, izražava divljenje prema Louču – uopšte se ne osvrće na hvalospev nego, pozivajući se upravo na poslednji film Kena Louča Izvinite, nismo vas našli, pokazuje u kojoj meri je paradigma rada izgubila smisao.

Prvi problem, dakle, koji Luj uočava jeste da levica ne misli. Nema teoriju. Nema filozofiju, osim prevaziđenog marksizma, koja bi joj pomogla da prepozna problem i obuhvati celinu.

Drugi problem levice Luj vidi u tome što se prima na desničarske koještarije, te ispada da fašističke budalaštine nameću društvene teme, da je levica, zapravo, samo reaktivna (ne i aktivna), te da ne ume da artikuliše sopstvene teme jer ih, da skratimo, ni nema. Bez sopstvene filozofije i sopstvenog jezika nema pomaka. Ili, drugim rečima, levica treba ponovo da izume veliku priču, priču o patnji koja nas razara, te da kopa po uzrocima.

Treći važan momenat je sukob na kojem Luj insistira, kako u politici tako i u umetnosti. On nije fasciniran nikakvim jedinstvom, pa ni klasnim, jer, primetiće barem na jednom mestu, i same klase su u sebi samima toliko raznorodne da bi svaki pokušaj da se stvori nekakvo čvrsto jedinstvo bio naprosto samo još jedan vid nasilja. Ali, i to je od neprocenjive važnosti, ovde nije toliko reč o sukobu s ideološkim neprijateljem – taj sukob se podrazumeva, politika na takvom sukobu živi, on je nužan za svako živo društvo (tamo gde sukoba nema, gde ne postoji prostor za susret sukobljenih projekata, društvo je propalo, crvljivo, mrtvo… evo Srbije) – koliko o sukobu s tradicijom, s nasleđenim oblicima života i umetnosti. Zato Luj upotrebljava jaku reč, bes: „Umjetnost se stvara kao oblik bijesa protiv umjetnosti, a ne kada služi kao instrument samozadovoljstva vladajućih klasa“ (str. 62).

Najzad, potpuno je revolucionarno za jednog levičara što Luj ne traži artikulisanje zajedničkog dobra (str. 67) pre nego što se uspostavi prostor za takvu artikulaciju, pre nego što se uspostavi poredak u kojem se slobodno može izražavati mišljenje: republika, odnosno demokratija. Uostalom, upravo su komunističke tiranije pokazale šta se dešava kada se zajedničko dobro ne artikuliše u slobodnom javnom prostoru, nego se nameće. Kada zajedničko dobro određuje jedan, ili taj jedan zajedno s klikom oko sebe, prodajući, kako vidimo na primeru Srbije, muda za bubrege, tvrdeći, dakle, da je ono što je dobro za njega dobro i za građane, katastrofa je već nastupila. Umesto zajedničkog dobra, prema tome, Luju su važni prelomi, suprotnosti, napetosti u kojima će i zahvaljujući kojima će oni koji pate biti u stanju da se suprotstave onima koji su za patnju odgovorni. Potrebno je (nikada nije suvišno ponoviti) misliti.