Margo: „Ne mogu da verujem da smo roknuli zmaja.“
Predstava Velika očekivanja u režiji Dušana Mamule, inspirisana istoimenom pripovetkom Đorđa Pisareva, deo je projekta Novosadski omnibus Srpskog narodnog pozorišta u okviru kojeg su mladi autori koji su Akademiju umetnosti završili u Novom Sadu radili predstave inspirisane delima novosadskih pisaca. Tako smo imali prilike da vidimo predstavu Pojačalo i gitara nastalu prema pripoveci Slobodana Tišme u režiji i dramatizaciji Ivane Janošev i predstavu Gramatika poremećaja po delu Franje Petrinovića u dramatizaciji i režiji Davida Alića (v. „Vreme“ br. 1524). Premijera treće predstave Velika očekivanja planirana je za mart prošle godine, ali je zbog pandemijskih okolnosti premijerno izvedena ovog februara u Srpskom narodnom pozorištu.
Režiju predstave potpisuje Dušan Mamula, a dramatizaciju čitav autorski tim. Predstava nastaje po motivima priče Đorđa Pisareva, glavni junaci su Pikar i Margo, zatim se volšebno na jednom nivou značenja pojavljuje Selindžer, koji se pojavljuje i kod Pisareva kao deo lozinke za ulazak na internet platformu. Dalje autorski tim kreira tekst, reditelj postavlja siže i svako od glumaca piše svoju ulogu da bi ona potom bila skladno uklopljena u narativnu celinu.
U čitavu priču uvodi nas glas Atme koji označava sopstvo, ona je naš pripovedač i ona će nam predstaviti našeg junaka kojeg zove ČOM – Čovek od Mesa, dvadesetogodišnjak čiji je život preseljen na internet platformu. Njegov avatar se zove Pikar i život mu prolazi u zavodljivoj i bezbednoj rutini sveta gejminga, sveta platforme, dok naravno, kako to već mora biti, na platformu ne ušeta Margo. Ona je došla da pozajmi knjigu iz biblioteke i to Selindžerovu novelu Podignite visoko krovnu gredu, tesari. Jednako prirodno, ispostaviće se da je i Pikaru Selindžer omiljeni pisac. Margo nema pojma o platformi i gejmingu, ona prvi put ulazi u taj svet radi knjige… ( Visoko podignite krovnu gredu, tesari, jer kao Ares dolazi mladoženja mnogo viši od visokog čoveka). Oni se prepuštaju bezbednoj i vrlo privlačnoj avanturi u virtuelnom svetu: „Uz zvuke pesme ‘Bebo, bebo’, Margo i Pikar u stealthu pljačkaju Kriperu naočare. Plove na brodu. Plešu. Pikar uči Margo da baca magije. Margo zamrzne Pikara i smeju se. Veslaju..“
U ovoj predstavi se grupa mladih autora (slično se dogodilo, mada u drugom diskursu, u predstavi Smrt gospodina Goluže Pozorišta mladih u Novom Sadu, a u režiji Patrika Lazića) bavi uvidom u činjenicu da nam virtuelni životi omogućavaju privid bitisanja, odnosno sa avatarima se možete poistovetiti, a da pritom zapravo ne snosite posledice njegovog ponašanja, postoji snažan doživljaj da u nečemu učestvujete a da zapravo to ne činite. Život se odvija samo na platformi, ne uzemljuje se, ne izlazi se, hjustonovski rečeno, na dvoboj.
Osim toga vidimo još dva plana koja imaju značajno mesto u predstavi: jedan je plan na koji je uveden Selindžer i to kroz čitav njegov opus koji upućuje kako na izolovanost našeg junaka koji je u nekom smislu poput pisca, jednako podseća da je dominantan Selindžerov princip ići sam protiv svih (najpre u Lovcu u žitu), a strast i potreba za tim principom odgovaraju svakako dobu naših junaka, njihovoj mladosti.
Sledeći plan koji nam predstava Velika očekivanja otvara jeste na jedan način arhetipski, jungovski s obzirom na to da je puno simbola unutar predstave koji deluju na naše junake, zato nas kroz priču vodi Atma koja sama za sebe kaže da je vrsta božanstva i avatar našeg junaka. Pošto će naš junak simbolički ubiti Pikara, svog avatara u digitalnom svetu, da bi upoznao pravu ljubav. Atma će mu u jednom trenutku reći: „Obrni matricu, ne razmišljaj linearno…“
Glumački tim Aleksandar Petković, Vukašin Ranđelović, Alisa Lacko, Milica Grujičić, Fedor Đorović, Nikola Davić, igra sigurno, sa puno zadovoljstva, usredsređeno kreiraju predstavu lucidnu, veoma duhovitu, intenzivnog tempa. Komedija svakako razvija strategije za život.
Reditelj Dušan Mamula uspeva da stvori uzbudljiv svet koji sa svojom publikom otvara niz zanimljivih pitanja na koja ne daje, ni ne nudi odgovore, ali ih vrlo živo postavlja. Zahvaljujući tome vi ste startno i protagonisti, rampe praktično nema između gledališta i scene.
Scenografija Andreje Rondović i kostim Senke Ranosavljević za svet Velikih očkivanja kreiraju kontekst u kojem naša priča na pravi način nalazi svoje mesto… Posebno je lepo što se naš junak sa devojkom susreće u kafeu Dogma za koji se navodi da je bivši kafe Arap koji se pojavljuje u drugim predstavama Novosadskog omnibusa, povezujući tako narativ Omnibusa u vrstu celine.
Na jedan samo naizgled jednostavan i zabavan način predstava Velika očekivanja govori o granicama identiteta, potrebi za uzemljenjem i želji da život bude proživljen na autentičan način, svako spram sopstvene mere. U tome je njena snaga i svežina.
KUBLAJ–KAN, ŽAK BREL I KOVČEZI SA BLAGOM
„Kada se čoveku, kao što je to bio slučaj sa mnom recimo, desi da mu pukne krvni sud u mozgu, potrebna mu je velika sreća da poživi narednih nekoliko sati… No, krenimo od kraja. Možda smo mi deca svojih snova, ali i robovi svojih detinjstava…“ – Saša Radonjić Čaj sa Kublaj– kanom.
„Šta je stvarnost? Ono što vidimo svojim očima ili ono što prepoznajemo svojim duhom? I ko nam može tvrditi da ono što konstatujemo svojim unutrašnjim vidom nije isto toliko realno (stvarno) kao i ono što vidimo svojim očima. Pogotovo je to relativno u slučaju spisateljevog doživljaja ‘stvarnosti’“ – Aleksandar Milosavljević, Pismo piscu, programska knjižica predstave Čaj sa Kublaj–kanom.
Predstava Čaj sa Kublaj–kanom novosadsku premijeru je imala ovog februara u Pozorištu mladih (beogradska premijera je odigrana u Bitef teatru). Predstava je nastala u produkciji trupe „Upalimo reflektore“, po monodrami Saše Radonjića u adaptaciji i dramatizaciji Aleksandra Milosavljevića, a u predstavi igra Jugoslav Krajnov.
Čaj sa Kublaj–kanom je monodrama koju je Saša Radonjić napisao nakon iskustva moždanog udara, što doznajemo neposredno iz teksta; sam je pisac, u programskoj knjižici, naziva intimnom enciklopedijom svojih iskustava koje nosi iz višemesečne borbe za život. Iskustva koje vas vodi sa druge strane. Osim toga, to je put sa kojeg se mnogi ne vrate. Postoji potreba svakako da priča bude ispričana, i to je jedna od najstarijih ljudskih potreba, a sa druge strane ta je potreba i u samom srcu pozorišta.
Osim toga, reč je o teatru pripovedanja, odličnoj igri Jugoslava Krajnova koja vas, budući sabrana i pažljiva, lako vraća umetnosti pričanja priče, a i podseća na svest o fatumu.
Čaj sa Kublaj–kanom je monodrama fragmentarne strukture, otvorene forme, ona govori o sećanju, kao i o vrsti redefinisanja identiteta nakon iskustva traume, pokušaju da se iskustvo integriše na najbolji mogući način, deleći ga sa drugima i to u formi umetničkog dela koje, kako navodi pisac, možda nekome može i pomoći.
Aleksandar Milosavljević je radio adaptaciju i dramatizaciju komada, u podnaslovu, po njegovoj intervenciji, stoji da je to monodrama sa dva lika, tu su: Pisac i Piščev glas, koji mahom čujemo iz offa. Pisac i njegov alter ego. Originalno Radonjić kao naratora postavlja Glumca, Milosavljević uvodi Pisca naglašavajući intimni ton same priče, čineći je bližom gledaocu. Dva lika svakako daju specifičnu dinamiku predstavi. Adaptacija Radonjićevog teksta osvetljava neuralgične tačke monodrame i daje joj ritam u koji lako ulazi i sam gledalac. U programskoj knjižici u Pismu piscu, Milosavljević kaže: „Stižemo do naredne intervencije: preraspodele, dislociranja pojedinih segmenata dramske strukture… Sve intervencije imaju funkcionalni, ne literarni karakter, a reorganizacija materijala (epizoda), posledica su uspostavljanja čvršće dramaturške strukture.“ Dramaturške intervencije na polju strukture, kao i podela na dva lika, služe da gledaoca izravno uvedu u pripovest čineći je snažnijom u uzajamnoj razmeni sa gledaocem.
U tekstu Saše Radonjića, a monodrama je intimna forma, u ovom slučaju nastala nakon neposrednog susreta sa smrću i zahtevnog oporavka, svet je viđen očima koje vide poznato i novo, lišen patetike, samosažaljenja, uz meru duhovitosti i, kad smo kod Kublaj-kana, transcendentnog. Granične egzistencijalne situacije neretko prizivaju prisustvo začudnog koje ih osmišljava. Takva je i muzika koja prati priču a čiji je autor Radonjić, koja asocira na vrstu bitničkog lutanja u potrazi za stanjem koje se naziva satori.
Čitava se naša priča transcendira u poslednjoj sceni u čeķanom susretu sa Kanom, kojeg naš junak nalazi u predsoblju sopstvenog stana kako je zaspao u ormaru. Svet je, ipak, otvoren za nadnaravno, poručuju nam sa scene. U duhu istočnjačkih priča nadnaravno prati duhovito koje relaksira pripovest, lišava je patosa, tako Kublaj-kan spava u piščevom predsoblju, a muva zunzara se sprema da mu sleti na nos.
Posebno mesto zauzima igra Jugoslava Krajnova koja je jezgrovita, neposredna, Krajnov ispovest Pisca izgovara u najboljem maniru Šeherezade, tako da priču pratite budno, puni saosećanja. U jednom trenutku me asocirao na snimke nastupa Žaka Brela, na čoveka koji se pod snopom svetla na sceni predaje artikulisano i bez ostatka.
Scenografija je jednostavna, na sceni je jedan kovčeg, a u kovčegu je piščeva stolica i sto. To je vrsta sigurnog prostora, a i mesto na kojem je pohranjeno blago.
Ova nas predstava vraća veštini pripovedanja i igre. Pozorište je naposletku izniklo iz potrebe da se ožive mentalne slike i prošla iskustva. Čaj sa Kublaj–kanom poziva da sopstveni doživljaj transcendiramo, podseća da imamo tu mogućnost – a to se na samom kraju i dešava: Pisac postaje Kublaj-kan i u svilenom penjoaru sa Kanovom kapom na glavi ulazi u kovčeg sa blagom. A ako govorimo o Kublaj-kanu, tu je sigurno i Marko Polo i svet se svakako otvara za osvajanje. Predstava Čaj sa Kublaj–kanom vrlo jasno i spretno govori o nužnosti otvaranja za iskustva koja prelaze granice koje su nam poznate.
