Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
"Mladi donose novo, sve znaju unapred, osećaju sadašnje vreme, preko mladog sveta moguće je čitati savremenost"
Nina Karnauhova je četrnaesta uloga Milene Pavlović za pet godina koliko je član Beograskog dramskog pozorišta. „Nije to tako mnogo“, kaže. Karnauhova je jedna od glavnih likova u Konkursu Aleksandra Galina (praizvedba 20. april), profesor estetike u šnajderskoj školi (jedna od njenih replika je „Ruska intelektualka nikome nije potrebna“), koja se nada da će, ako bude primljena na audiciji za radno mesto u Japanu, stići u obećanu zemlju i život.
„Kao da posmatramo deset godina našeg života. Reditelj Radoslav Milenković rekao je da je ovo komad o nadi da će se preživeti kapitalizam. Jer ovo je trenutak kada kapitalizam zamenjuje komunizam. Karnauhova i ostale žene koje su se pojavile na audiciji u potpunom su neskladu s vremenom. Kod njih nema razmišljanja, postoji samo brza odluka, prihvatanje i snalaženje u životu, nema patetike, sve je efikasno. Kroz njih je prikazan nov stil života. Upravo čitam Flogiston mog oca (Živojin Pavlović), objašnjava XX vek i postavlja pitanje šta je sledeće, šta je XXI vek, i nema odgovor. Mislim da tehnologija preuzima vlast nad svim, da je to novo doba koje nastupa, a za koje mi još nemamo odgovor.“
Milena Pavlović je razmišljala da potraži obećanu zemlju ali u suštini nikad nije htela da ode. „Uvek sam htela da pobedim ovo ovde… Toliko dugo se boriti unutar zatvora sa sobom, sa drugima, sa mukama, iskušenjima… I sad mi je jako drago što se sve okrenulo. Znam da će nam trebati vremena, i demokratija nikad neće biti onakva kako je zamišljamo i mnogi će više voleti onih deset godina iako im je tada bilo najstrašnije. Mislim da Srbi ne vole promene, ne samo političke; boje se novog jer u onom starom barem znaju kako je.“
To je i odgovor Milene Pavlović na pitanje zašto nije otišla u neko drugo pozorište. „Mislim da se nazire neki novi oblik Beogradskog dramskog. Nebojša Bradić je tome mnogo doprineo, ali mislim i ljudi u kući koji su ga prihvatili. A kad je obostrano, nema boljeg. To je dijalog, partnertsvo, komunikacija. Tačno se zna šta ko treba da radi. Zbog toga se dobro osećam, stalno smo se bavili tuđim poslovima. Kad bi svako imao svoje mesto, mesto koje raste, menja se, onda bi sve bilo idealno.“
Neformalna grupa Torpedo, u čijem je osnivanju učestvovala, već duže vreme ne radi. „To nije ništa strašno, ali mislim da bi sada trebalo napraviti novi lik Torpeda, novi oblik. Mislim da bi u principu trebalo da primenimo princip novog: ako ne valja, odmah dalje, da se menja. I to bi trebalo da urade ljudi sa novim iskustvom koji imaju tu potrebu, kao što je i Torpedo imao potrebu da se izrazi, da izađe sa stavom. Mladi donose novo, sve znaju unapred, osećaju sadašnje vreme, preko mladog sveta je moguće čitati savremenost. Zato mislim da im treba stalno pružati šansu.“ Popularnost joj je doneo film (Mi nismo anđeli). Snimila ih je desetak, poslednji pre četiri godine, Državu mrtvih u režiji Živojina Pavlovića. „Željna sam filma. Možda nisam ništa snimala i zbog kvaliteta i kvantiteta produkcije. Prošle godine, na Festivalu u Vrnjačkoj banji, odgledala sam sve filmove i nijedan mi se nije dopao. Ali, nije ni to razlog. Ja sam glumac individualac, tako da mogu da igram i u lošem filmu, a da me se to ne dotiče.“
Igrala je u dva filma koja je režirao njen otac. „U Dezerteru je bio odnos prepucavanja, moje godine i neiskustvo, njegova želja da pomogne, htela sam da mu pariram, to je neminovno… U Državi mrtvih ja sam već bila ja, imala sam iskustvo, renome, i mogli smo da upletemo i odnos oca i ćerke i reditelja i glumice, i da to štima i da oboje uživamo u tome.“
Ovog marta Milena Pavlović režirala je monodramu Pijanista (igra Dragiša Milojković). „Pitaju me zašto. Pa verovatno to čuči, verovatno je neminovno da se izrazim i na taj način. Bilo mi je nedovoljno što sam samo glumica… Režirala sam zato što mi je bilo neophodno da se stalno izražavam, neophodna mi je stalna produkcija, moja lična.“
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve