Gde počinje i gde se završava ta famozna Evropa? Gde su joj međe, i kako se one uopšte određuju? Jesu li one prostorne i geografske, ili tek kulturne i duhovne – što nas, opet, može odvesti u zamku evrocentričnog kultur-rasizma? Postoji li uopšte „Evropa“ kao jednina, ili se može smisleno i bez visokoparnog ništa-ne-značećeg-nikoga-ne-obavezujućeg fraziranja i verbalnog heklanja govoriti samo o Evropama, dakle, najmanje dvema: Istočnoj i Zapadnoj, plus sve geografske, kulturne, jezičke, političke, klimatske međuvarijante? Može li se, dakle, uopšte tragati za tom Evropom/Evropama na stari, dobri „šerlokovski“ način – kombinacijom empirijske potrage i (morfijumskog) domišljanja, sve čekajući na (sekularizovanu i racionalističku) alhemiju saznajnog prosvetljenja?
Skoro pola tuceta upitnika za sam početak – na šta li će to da izađe? No, tako vam je to čim krenete s pričom o „Evropi“, tom kontinentu koji to baš i nije, nego je pre jedan religijsko–kulturološki konstrukt – geografski, to je samo najzapadnije parče Azije, zar ne? – u čiji/e je beskrajno polivalentni/e identitet/e ugrađena neka temeljna nesigurnost, večito izmicanje (uzmicanje?). I izmucavanje preterano nesavršenih (samo)definicija. Ipak, grupa nemačkih entuzijasta iz berlinskog Instituta za književnost – evroentuzijazam, oh, koliko je sve to nemačko, kao da bi pitao/konstatovao Volter Ebiš – organizovala je u poslednjoj godini Drugog milenijuma pomalo bizarnu, za učesnike svakako iscrpljujuću, ali i zadivljujuću i neponovljivu „ekskurziju“ čiji bi naziv mogao biti i „Pisci u uzbudljivoj i neizvesnoj potrazi za Evropom“, ali ipak nije: poduhvat se, egzaktnije, praktičnije, pompeznije i istovremeno nekako administrativnije, zvao „Literaturexpress Europa 2000“. Baš kao da je u pitanju putujući rokenrol cirkus „The Rolling Stones“ sa pratećim osobljem i menažerijom u pitanju, čak sto četiri pisca iz (valjda) ama baš svih evropskih zemalja – njih 44-45, uključujući, recimo, i Kneževinu Lihtenštajn, skijašku i bankarsku velesilu – dakle, cca troje po državi, krenulo je specijalnim vozom na šestonedeljnu turneju po Evropi, u pravcu jugozapad-severoistok; okupljalište i polazna tačka bio je melanholični, atlantski Lisabon, pa onda preko Madrida, Bordoa, Pariza, Lila, Brisela, Dortmunda, Hanovera, Malbroka, Kalinjingrada, Vilnusa, Rige, Talina, Sankt Peterburga, Moskve, Minska, Bresta i Varšave sve do – u blagom povratnom luku od Moskve, dakle – Berlina, nove/stare prestonice Ujedinjene Nemačke, usidrene u srcu Poluujedinjene (polu)Evrope, gde je avantura okončana jednonedeljnim literarnim festivalom.
LITVOZ I BEOVOZ: Posmatrano iz žablje perspektive zemlje u kojoj je u proteklih desetak godina vrlo sistematski unižavano i obesmišljavano gotovo sve (a železnica, odnekud, naročito intenzivno, valjda kao iritantni simbol kretanja, slobode, otvorenosti – svega što je išlo uz nos dominantnoj ideologiji Tvrđave Srbije), ovakav vam poduhvat može izgledati ili monumentalnim i suludo hrabrim ili, pak, posve prozaičnim: šta je udobno salonsko kloparanje od Lisabona do Moskve i Berlina u poređenju s biblijsko-tantalovim mukama dvonožno-stočnog mesoprevoženja Beovozom od Batajnice do Pančeva? O „transkontinentalnom“ truckanju od, sačuvajmebože, Bogojeva do Stalaća da i ne govorimo.
Ipak, sve dok Voz nekako ide – ama ne u Aušvic, Jasenovac ili Manjaču, dakako – to znači da Organizovana Smrt nije pobedila, i da Život još pruža delotvoran otpor. Uostalom, nisu li oni veseljaci koji su nehajno, ko da im je od babe ostanulo, preprečili – i, pokazaće se, na niz godina ubili – prugu između Mirkovaca i Vinkovaca (dakle: između Beograda i Zagreba, između Pariza i Stambola, ili kako već hoćete…), u samrtno leto prelomne 1991, i najtvrdokornijim bezrazložnim optimistima „objasnili“ da je Đavo došao po svoje, i da neće otići dok ne naplati danak u punom iznosu? Oni su, naravno, bili epohalni luzeri: misleći da su zaratili protiv jedne novonastajuće države i jednog antipatičnog režima, oni su uistinu zavojštili protiv „Ubistva u Orijent-Ekspresu“ Agate Kristi, a taj je rat po prirodi stvari bio u startu izgubljen; uostalom, i u tom romanu voz se jednom ipak iskobelja iz snežnih nanosa slavonske ravnice… Jer, „Živeti se ne mora, ploviti se mora“ – makar i po šinama. Šta je, ako ćemo pravo, „mir“, i šta je „sloboda“, ako ne Trijumf Slobodnog Kretanja? I po čemu ćeš ne na prvi, nego na nulti pogled prepoznati neslobodnu državu nego po tome da je u nju teško ući (ako si Stranac), a još teže iz nje izaći (ako si Domaći)?
VAVILONSKA POMETNJA: Inicijatori i organizatori „Literaturekspresa 2000“ bili su, čini se, isprovocirani upravo, ‘ajmo reći, „Paradoksom Slobodne Evrope“: osim dva-tri bizarna ostrvceta apsurda – u koja je, tog leta, još spadala i Srbija – Evropa se oslobodila prikaza i nakaza Gore Prošlosti, zvale se one Franko i Salazar ili Staljin i Brežnjev, sasvim svejedno, ali se nije – i neće, divnim utopističkim poduhvatima uprkos! – ratosiljala očajno slabog međusobnog poznavanja tog šarenog mnoštva kvantitativno „malih“ i „srednjih“ kultura, kao one tamne strane te inherentne identitetske polivalentnosti, kao okivajuće nuspojave svoje Vavilonske Pometnje Jezika (i ne samo njih). O teško premostivim suprotnostima iskustava, svetonazora, prakse i – što je daleko najgore – realnih perspektiva Istoka i Zapada, velikih i malih, bogatih i siromašnih etc. već je otužno i govoriti. Otuda je ovo okupljanje pisaca na gomilu, ovo njihovo „sabijanje“ u voz, u hotele i svečane sale Kontinenta, imalo biti kakvim-takvim pokušajem utopijskog zaustavljanja jedne zakonite Entropije, kroz međusobno upoznavanje i, posledično, buduću kulturnu razmenu, dakle kroz neposredno i partnersko kulturno zbližavanje mimo već uhodanih – na svojoj ravni neophodnih i logičnih, ali pojednostavljujućih i nivelišućih – mehanizama turboglobalizacijskih masovnotržišnih („Koka-kola, marlboro, suzuki“…), popkulturnih ili, recimo, sportskih opštih mesta nadnacionalnog Duha Vremena.
Hrestomatija putničkih tekstova „Književni voz – Evropa 2000“ (srpsko izdanje: Geopoetika, Beograd, 2002, priredili Vida Ognjenović, Vladislav Bajac i Aleksandar Gatalica) sada, evo, nudi i onima koji nisu tumarali litvozom po Evropi panoramu pogleda, evokacija i razmišljanja o jednom neobičnom iskustvu, ali i o „evropskim pitanjima“ uopšte, solidno odražavajući postojeće izobilje mogućih pogleda na jedan (?) protivurečni (id)entitet. Knjiga je, naravno, sastavni deo „projekta“: ideja je bila da se nakon okončanja tripa u svakoj zemlji štampaju tekstovi pisaca koji su se onomad na voz ukrcali. Srpsko izdanje je treće koje se uistinu pojavilo do sada – nakon nemačkog i ruskog – ali je, u skladu s lokalnim sirotinjskim prilikama, u domaću verziju ušlo „samo“ dvadeset i devet priloga, tj. oko trećine od ukupnog broja. Ipak, i ovako „krnja“, knjiga zaprema cele tri stotine stranica, i nesumnjivo je relevantan i reprezentativan presek „sećanja i razmišljanja“ (po Nadeždi Mandeljštam, žiteljki jedne mnogo nesrećnije Evrope) družine Putujućih Pisaca.
OKO NA PUTU: Glavnina se priloga u „Književnom vozu“ drži implicitno zadate teme: radi se o lucidnim, neretko duhovitim, jetkim ili melanholičnim opažanjima piščevog „oka na putu“ – štono bi rekao Mileta Prodanović – začuđenog onim što vidi, a još više onim što čuje, ili neskladom između jednog i drugog. Druga je po brojnosti „čista esejistika“, svakovrsna spisateljska promišljanja evropskih identiteta, nacionalizma i kosmopolitizma, nepodnošljive lakoće preziranja suseda i čežnje za Dalekim, i drugih, čini se, nužno opsesivnih tema za svakoga ko se dohvati raščlanjivanja bar nekih od najproblematičnijih delića Večite Evrokontroverze. Kolikogod se u ovakve paušalne ocene načelno ne treba upuštati, čini se da je većina najintrigantnijih tekstova upravo među onima koji su umeli da spoje narativno i kontemplativno, kao recimo Dubravka Ugrešić, Letonac Maris Čaklais, Slovenac Aleš Čar, Švajcarka (mađarskih korena) Kristina Firag, Španac Karlos Kasares ili Nemac Rihard Vagner (poreklom iz rumunskog Banata). Na drugoj su strani izvanredne i uzbudljive prozne invektive (sa direktnom vezom s narečenim Putovanjem ili bez nje), recimo, Bugarina Georgija Borisova, Mađara Lasla Garacija, Nemice Felisitas Hope, Portugalke Ineš Pedroša – priča „Evropa, noćna perspektiva“ jedna je od nesumnjivih highlights ove kolekcije! – ili Albanca Baškima Šehua, čija onirička i zaumna proza „Voz, san i zatvor“ izaziva hladan znoj, čak i ako ne znate za robijaške detalje piščeve biografije.
Voz je, dakle, otkloparao u spremište, pisci su se razišli kućama, s novim poznanstvima ali i novim prevodima kojih bez ovoga iskustva ne bi bilo, a stara, dobra (?) Evropa i dalje jaše na leđima onog bika… Pa dobro, samo neka se ispostavi da je epoha onih koji, iz bilo kojih razloga i za bilo čiju Svetu Stvar, zaustavljaju vozove i vade iz njih „nepodobne“ putnike da ih pobiju, ili prekidaju pruge da se Mi više ne bismo mešali sa Drugima – zauvek okončana, i sve će biti O. K. Dakle, što kažu Ameri: All aboard! Pa sad, ko dresinu, ko TGV! Neko u Ćićevac, neko pod Lamanš! Suština je ionako u putu (i vrlini), a ne u cilju, odavno je napisao jedan mudar kosooki čovek koji, doduše, nije bio Evropljanin.
