Dušana Stojanović je bio prvi i najznačajniji domaći teoretičar filma
Ljubav Dušana Duška Duce Stojanovića prema čaroliji pokretnih slika verovatno se začela davno, u detinjstvu, kada mu je majka (koju je rano izgubio) davala isečene sličice da se njima igra. On bi ih ređao po prozorskom staklu, pokretao i tako stvarao neke svoje neuhvatljive filmove detinjstva. Kasnije, kao dečak dobio je mali kućni kino-projektor formata 35 milimetara pomoću koga je projicirao, zaustavljao, vraćao i raščlanjavao kratke delove filmova koji su mu dolazili do ruku. Već tada su se pokretne slike utkale u maštu i dušu dečaka, mladog čoveka koji je izrastao u najpotpunijeg zaljubljenika u film jugoslovenske kinematografije. A taj mali projektor, ta mesingana igračka davnog dečaštva, stajala je u Duškovoj sobi i svojim staklenim okom pratila čitav jedan bogat stvaralački život…
Dušan Stojanović je studirao i diplomirao pravo, ali se nezavisno od toga u potpunosti posvetio filmu. Početkom pedesetih godina, još kao student i član Kino-kluba Beograd, objavljuje svoje prve tekstove po filmskim časopisima. Bili su to kraći ili duži eseji, briljantno pisani, zasnovani na izvanrednom poznavanju svetske kinematografije i istorije filma, britke analize problema koji su tada još mučili našu filmski nedovoljno pismenu domaću kinematografiju. Stvaralačka radoznalost, istraživački duh i stalno preispitivanje sopstvenih zaključaka veoma su brzo doveli Duška Stojanovića od istorije do same suštine fenomena film – do teorije filma. On je postao prvi i vodeći jugoslovenski (SFRJ) teoretičar filma, začetnik ove naučne discipline kod nas. U svojim ranim radovima prati tada već klasičan ontološki pristup filmu („Filmski medij“, 1966. i „Velika avantura filma“, 1969), a kasnije razvija svoja semiotička istraživanja („Film kao prevazilaženje jezika“, doktorska disertacija, 1974), na šta se oslanjaju svi njegovi kasniji radovi. Originalni, vodeći i autoritativni jugoslovenski teoretičar filma, veliki deo svojih aktivnosti usmerio je na razvijanje domaće teorije filma i objavljivanje dela najznačajnijih svetskih teoretičara. Pokretač i urednik jedinog našeg časopisa za teoriju i istoriju filma „Filmske sveske“ (od 1968), urednik mnogih edicija i zbornika u oblasti teorije filma, dr Dušan Stojanović je svakako imao odlučujuću ulogu ne samo u formiranju i usmeravanju teorije filma kod nas, već, preko nje, i u oblasti domaćeg filmskog stvaralaštva.
Radnu karijeru na filmu Stojanović je započeo 1953. godine kao saradnik Jugoslovenske kinoteke, da bi 1965. prešao na Fakultet dramskih umetnosti gde je vodio katedru i predavao teoriju filma. Njegova živa reč, puna naboja iskrene ljubavi prema sedmoj umetnosti, plenila je studente. On je na svojim predavanjima otkrivao generacijama filmofila nove svetove u oblasti za koju su mislili da je poznaju. Njegov cilj nije bio da priča o filmu, već da natera slušaoce da razmišljaju o filmu. Odjek njegovih reči bi svako nosio u sebi i posle završenog časa poneo bi ga u svoj budući profesionalni život, pretočio u svoje stvaralaštvo. Zato možemo reći da je životno delo Dušana Stojanovića nemerljiva vrednost koja je ugrađena u sva ostvarenja savremene jugoslovenske i srpske kinematografije, upijena na predavanjima, upijena kroz knjige.
Duškova ljubav prema filmu nije znala za granice – želeo je da proba sve, pa je tako prihvatao i da se pojavi pred kamerama kao glumac , bilo da se radi o profesionalnim (Dvoje Saše Petrovića, Pozorište u kući Dejana Ćorkovića) ili studentskim poduhvatima. A pokretne slike su nam pomogle da sačuvamo njegov dragi lik i topli glas kada je za TV gledalište govorio o filmu, o teoriji, o drugima, o sebi.
Dušan Stojanović je još bio u punoj stvaralačkoj snazi i mogao je još mnogo da kaže, kada ga je 30. juna 1994. godine naglo i neumoljivo smrt otrgla od nas. Da li? Jer tu neumitnu smrt je nadživelo njegovo životno delo kao jedan od temelja neke lepše budućnosti našeg filma…
Odluka članova Odbora Bitefa da odbiju predstavu Mila Raua zbog njegovog govora na prošlogodišnjem otvaranju festivala nije umetnička, nego moralno-politička. I upravo zato je duboko neetična
Novina etičke koncepcije Tome Akvinskog sadržana je i u činjenici kako u njoj ima mjesta i za “nekršćansku”, laičku etiku koja čovjeka (pri)vodi dobru, ali sama po sebi nije dovoljna za ostvarenja vječnog spasenja. Za to je potrebna Božja milost, kojom se usavršavaju “teologijske” vrline: vjera kao natprirodni dar, nada koja nas nosi optimizmom i energijom i ljubav, najveći i najljepši dar kojim je Bog podario čovjeka
Danas se u novinarstvu retko sreće ličnost takve svestranosti i dubine znanja kakvo je posedovao Teofil Pančić. Nosio je u sebi renesansnu radoznalost i životnu radost. “Bez kulture nema slobode”, napisao je u jednom članku, pa nastavio: “Sloboda ne proizlazi iz puke borbe za opstanak, već iz sposobnosti da reflektujemo sami sebe, da se raspravljamo, smejemo, sanjamo”
Istina je da meni niko nikada neće valjati. Kada se bude desila promena, ja ću opet krenuti u akciju. Nisam siguran ni za one prethodne pobede da li su se ikada potpuno ostvarile. Zato je “Pobednik” na Kalemegdanu tu da nas stalno opominje da je pobeda utopija, ali utopija kojoj stalno treba težiti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
