Poštovana deco

„Kad danas pogledam – šta sam to radio – čini mi se da sam više eksperimentisao, tražio kako se sve može pisati za decu nego što sam pisao i ostvarivao neke svoje mogućnosti“, rekao je svojevremeno Dušan Radović. Jedan od mogućih odgovora na pitanje kako pisati za decu ponudio je ovogodišnji laureat nagrade „Politikinog zabavnika“ Vladimir Andrić zbirkom priča Pustolov (RTS, edicija TV Polica): ponudio je deci da se prepuste Pustolovu, sledbeniku Barona Minhauzena, Tila Ojlenšpigela i ostalih simpatičnih opsenara, i da sa njim krenu u avanture kakve samo mašta može da priredi.

Andrićeva zbirka priča je jedna od nekoliko kvalitetnih iz prošlogodišnje produkcije, što, moguće je, govori da književnost za decu uspostavlja nivo koji je sedamdesetih i osamdesetih godina odredio Duško Radović – nivo koji je, evo sve dosad, vidno padao. „Čini se da više ne dominiraju pisci koji su se latili pisanja za decu zbog profita, i pisci čiji je najveći kvalitet 1000 dm kojim plate štampanje svog rukopisa. Ja sam i prošle i ove godine u žiriju nagrade Neven, i mislim da je od pedesetak ponuđenih knjiga šest na nivou srećnog vremena kad su pisali Duško Radović, Stevan Raičković, Dragan Lukić“, kaže za „Vreme“ Mirjana Stefanović, pisac za decu. Izdvaja knjigu Puženko Vesne Vidojević-Gajović, „pikarski roman o životu Puža na pedesetak stranica, pravo remek-delce“; za Vrtešku Spomenke Krajčević kaže da je „mogu čitati i odrasli, pisana je na prustovsko-čehovljevski način, do sad ovako vrsnog pisanja nismo imali, pravo iznenađenje“; u nagrađenom Pustolovu nalazi „beogradski duh u svom vrhuncu, izuzetnu fantastiku i verbalnu akrobatiku“; pisca Vladimira Andrića smatra „krunom škole Duška Radovića“, škole kojoj i sama pripada i u kojoj je sve manje pisaca; o Bajkama Luke Pavlovića kaže da su pisane „u realističkoj tradiciji iako su bajke“; u Onoga leta Dragana Lakićevića hvali autorovu umešnost da „s osmehom gleda na sebe kao dečaka punog strepnji i strahova“.

NAZAHTEVNIJI ČITAOCI: Svi teoretičari književnosti ističu da ni u jednoj grani književnosti kvalitet nije toliko bitan kao u književnosti za decu – suvišno je objašnjavati zašto. „Književnost za decu je pomalo nezgodan žanr zato što osim estetskih kriterijuma mora da zadovolji i neke neliterarne, zbog specifične vizure, iskustva i mogućnosti čitalačke publike. Utoliko piscima preti opasnost da, zbog potrebe da postignu što bolju komunikaciju sa decom, žrtvuju neke estetske principe“, kaže Spomenka Krajčević, pisac i prevodilac za decu i glavni i odgovorni urednik časopisa „Veliko dvorište“, objašnjavajući šta pisci za decu moraju neprestano da imaju na umu. Zato su u dečjoj književnosti, smatra ona, više nego inače, jasno i očigledno izdvojeni dobri od loših autora. Zato je i teško pisati za decu, iako se misli suprotno. „Ko sve ne daje sebi za pravo da piše! Najlošije se pisalo za decu do deset godina – ne bih mogla ništa da izdvojim u produkciji iz protekle decenije. U književnosti za tinejdžere bilo je pozitivnih pojava, Gradimir Stojković, na primer, deca vole njegove romane. U tom periodu jedino je humorističko štivo ostalo kvalitetno, bez surogata koje su autori nametali deci umesto pravih vrednosti – pogledajte, recimo, Bića o kojima malo znamo Voje Žanetića.“

U priči o krivcu za nekvalitetnu dečju literaturu izdavači su odgovorniji od autora: od njih zavisi fizionomija tržišta, oni, svojom ponudom, formiraju stav javnosti prema književnosti za decu. „Status književnosti za decu u senci je drugih žanrova, tema i oblika pisanja“, kaže Gojko Božović, urednik Stubova kulture, insistirajući na tome da je književnost za decu deo književnosti, pa je treba i tretirati na takav način. Veliku grešku prema književnosti za decu vidi u „često prisutnom neoprostivom stepenu infantilizma, što je nepoštovanje dece, kao da su deca čitaoci kojima treba sve kazati i na čiju inteligenciju ne treba računati“ a u književnosti za decu smatra vrednim „ona dela koja poštuju svoje čitaoce, dakle decu“. Biblioteka Sat Stubova kulture namenjena je deci. Gospodin Božović izdvaja Knjigu za Marka SvetlaneVelmar-Janković, a zatim romane Eni iz zelenih zabata Lusi Montgomeri, Silvija i Bruno Luisa Kerola, zatim Obične neke pričice Radjarda Kiplinga, i niz dela savremene domaće književnosti: Krilato prase Mile Stanojević-Bajford, Školu za vile Zorice Kuburović i pesme Čarobnjak Zorice Bajin-Đukanović.

IZDAVAČI ZA DECU: Na dodeli „Zabavnikove“ nagrade Vladimiru Andriću čulo se da je dečja književnost nedovoljno nagrađivana, da se o njoj izuzetno retko piše, kritike gotovo da i nema, a da bi sve to, osim što bi uticalo na status ove vrste literature, uticalo i na njen kvalitet. „To nam je bio motiv da osnujemo nagradu Knjiga godine“, kaže Olivera Samardžić, urednik Derete, čiji je ovogodišnji laureat bio Dragan Lakićević za knjigu priča Onoga leta. Nedavno je Dereta objavila treći roman Vesne Aleksić Licitacija srca, a nešto ranije i dva prethodna Ja se zovem Jelena Šuman i Priču o Langustu, a od ostalih izdavača Dereta se izdvaja po antologijama – Milovan Vitezović je autor pet knjiga Antologija svetske dečje književnosti i Antologija jugoslovenske dečje književnosti.

Knjige za decu su isplativa roba i prirodno je što su se njihovi izdavači naglo namnožili. Objavljivali su ili loše priređene svetske klasike ili domaće autore nedovoljno vične pisanju za decu. Međutim, desilo se da publika nije prihvatila takav izdavački program, nisu ostvarili nameru da brzo i lako zarade. „Zato ih je samo nekoliko ostalo. Oni objavljuju klasike, što znači da ziheraše i da su neinventivni. Ali, barem ne srozavaju nivo izdavačke ponude“, kaže Vida Basara, urednik Narodne knjige, što dokazuje da je publiku, izgleda, zaista teško prevariti. „Narodna knjiga poklanja izuzetnu pažnju dečjoj književnosti, pa otud kod čitalaca imamo i status odgovarajući tome.“ Recept je poznat: kvalitetni savremeni domaći autori i isto takvi svetski. „Gradimir Stojković je jedan od najtiražnijih savremenih dečjih pisaca, i objavili smo njegov najnoviji roman Hajduk ostaje hajduk, deo ciklusa u kome junak priče više nije Vasilije Pecikoza nego njegov sin. Naša su i sva četiri nastavka Harija Potera, knjige nesumnjive vrednosti, zbog čega je, uostalom, Hari i postigao takav komercijalni uspeh. Važna nam je svetska klasika, pa smo objavili, na primer, romane Mama, ja te volim i Tata, ti si lud Vilijema Sarojana.“

DEČJI KLASICI: Objavljivanje aktuelnog svetskog hita Hari Poter ne znači da su naši izdavači u toku sa svetskim zbivanjima. Gospođa Basara smatra da sada „monopol drže velike knjige, poput Harija, pa je teško zainteresovati publiku za neke manje“, a gospođa Spomenka Krajčević razloge za deficit kada je u pitanju prevedena književnost vidi u nedostatku novca. „Zato se malo prati inostrana književnost. Zepter je u mom prevodu objavio Hugo, dete u najboljim godinama, Draganić najavljuje Magnasonovu Priču o plavoj planeti, ekološku bajku, i Priče za decu Petera Bihsnela u mom prevodu.“

Kreativni centar nije jedini izdavač koji objavljuje knjige za decu, ali je, po oceni svih sagovornika, primer kako treba da se radi za decu. Uz didaktička izdanja, po kojima je Kreativni centar prepoznatljiv, tu su i domaći klasici dečje književnosti. Hteli su da pisce iz lektire, objašnjava Ljiljana Marinković, direktor Centra, približe „deci ovog vremena, deci medija“, dali su im „dinamičnu knjigu, knjigu koja nije samo za jedno čitanje“. Na marginama su objašnjenja nepoznatih reči i pojmova, često ilustrovana, enciklopedijski podaci za stariju decu, a suvoparni pogovori zamenjeni su, atraktivno, novinskim stilom napisanom pričom o životu autora. „U javnosti su ove naše knjige visoko ocenjene. Deci je pružen nov pogled na delo, a ono što mislim da je u ovo vreme siromašnih kućnih i školskih biblioteka izuzetno važno jesu upravo ta objašnjenja na marginama.“ Na ovaj način Kreativni centar je objavio knjige Pijetao i mačak, Ježeva kućica i Orlovi rano lete Branka Ćopića, Plavog kita Arsena Diklića, Zunzarinu palatu Brane Cvetkovića, Hajduke i Autobiografiju Branislava Nušića, Srpske narodne bajke i Srpske narodne pripovetke.

Tako su stare knjige zbog moderne obrade Kreativnog centra postale nove. I jedan od odgovora na pitanje Duška Radovića „kako se sve može pisati za decu“.