U žiži su otpušteni, odbačeni, izigrani i na sam rub egzistencije ali i zdravog razuma proterani radnici u privatizaciji i sumnjivom požaru uništene fabrike u neimenovanom srpskom gradiću, radnici koji se u svom (nekim čudom još uvek borbenom) očaju čak okreću i onostranom u pokušaju da ponovo stignu do tačke kakvog-takvog temelja za najbazičnije preživljavanje
Iz pogovora Gijoma Paolija Pravu na lenjost Pola Lafarga (na srpski preveli Goran Bojović i Mirjana Avramović, objavila kuća Karpos Books) može se saznati i sledeće: “Rezultati su zastrašujući. Po njima je tek 13% radnika u Nemačkoj emocionalno vezano za svog poslodavca. Većina (66%) je samo neznatno vezana i obavlja dužnost po propisu. A čitavih 21% ne oseća čak nikakvu emocionalnu vezu sa radnim mestom. Drugim rečima, te kolege mrze svoj posao i aktivno rade protiv interesa preduzeća” – zanimljiv izbor reči: demotivisani se ne žigošu kao “lenji”, oni “aktivno rade” i upravo to je neprihvatljivo. Kao što kategorija “rad” više ne valja za opisivanje pozitivnog učešća u sistemu, “lenjost” više nije odgovarajući naziv za nepokornost. Da bismo aktuelizovali Lafarga, moramo “rad” da zamenimo sa “zavisnost” a lenjost sa “demotivisanost”. Zavisnik, pa i onaj zavisan od rada, pati od tromosti, odvikavanje stalno pomera za sutra, lenjo klizi niz tobogan svakodnevice. Nasuprot tome, demotivisanost zahteva punu meru snage otpora i odlučnosti. Potrebna je, na primer, nova vrsta samodiscipline da se ne odgovori na zahteve kompjutera “u realnom vremenu” i da se na elektronsku poštu ne odgovori nekoliko dana. Demotivisanost je proces odvezivanja, distanciranje od prethodno montiranih ciljeva koji hoće da nas pokrenu.
Pravo na lenjost (u formi pravog pamfleta blago posprdnog i, dakle, lekovitog tona) osmišljeno je i plasirano kao provokacija, doduše, ukorenjena u nečemu svakako opipljivom i stvarnosnom, ali aktere filma Radnička klasa ide u pakao, novog celovečernjeg igranog ostvarenja Mladena Đorđevića, ipak muče neke druge, nazovimo ih zemaljskije i stvarnosnije brige i nevolje. A da se pritom i ovaj Đorđevićev film, baš kao i njegova ranija dela – Made In Serbia, Život i smrt porno bande, pa donekle i Sumrak u bečkom haustoru, može posmatrati i kao u isti mah nadahnuta i nadahnjujuća provokacija. Ali provokacija koja se kreće u podosta vijugavo-digresivnih pravaca, pri čemu subverzija ostaje njeno krajnje odredište, što jeste i anamneza i nepobitna konstanta čitavog Đorđevićevog filmskog opusa. Međutim, ovde je lestvica dodatno podignuta – u ovom filmu imamo subverziju unutar subverzije, pri čemu oštrina i visprenost te blagotvorne remetilačke rabote ne gubi u smislu i svrsishodnosti. Ali o tome detaljnije ipak nešto kasnije…
Da se vratimo na aktere (uslovno rečeno, heroje/heroine) ove Đorđevićeve priče – u žiži su otpušteni, odbačeni, izigrani (na svim nivoima sistema koji nepogrešivo štiti samoga sebe, pa onda prevashodno i sebi slične, sopstvene pione i eksponente) i na sam rub egzistencije ali i zdravog razuma proterani radnici u privatizaciji i sumnjivom požaru (sa desetak smrtnih ishoda) uništene fabrike u neimenovanom srpskom gradiću, radnici koji se u svom (nekim čudom proaktivističkom i još uvek borbenom) očaju čak okreću i onostranom u pokušaju da ponovo stignu do tačke kakvog-takvog temelja za najbazičnije preživljavanje. Poput ispovesti iz refrena hita Lepe Brene i Slatkog greha, koji se i čuje u središtu prilično eksplozivne završnice, “ja bih srce mogla poklanjati svima, toliko u meni još ljubavi ima”, prebrisani radnici (kao ilustrativni eksponenti te u ovom srpskom, slobodarskom veku “kenselovane” kaste) traže ljubav i utehu gde i kako god znaju i umeju, i Đorđević je izvrstan i krajnje ubedljiv u filmičnom i rečitom prikazu tih katkad i nevidljivih prelaza između beznađa i varljive nade da nekakve pomoći – pa bilo to i tamo negde – ima, a sve to garnirano i svima nama/vama lako pojmljivom potrebom za bliskošću i ljudskom toplinom.
U tom pogledu nikoga ne bi trebalo da iznenadi što Đorđević ovde varira motiv bande, odnosno živopisne, disperzivne, međusobno raznorodne grupe marginalaca/marginalizovanih koju filmoljupci svakako pamte kao jednu od maestralno izvedenih dimenzija iz njegovog prvenca, filma Život i smrt porno bande (2012), ali uz primetne otklone od te “mustre” s početka veka. Naime, u međuvremenu su se stvari i u socioekonomskom smislu primetno zaoštrile, a kreativnost koja je, u spoju sa porivom za provokacijom usmerenom ka onome srednjačkom, uvreženom, okoštalom, opisana u tom Životu i smrti porno bande, u filmu Radnička klasa ide u pakao dobrano je pak utemeljena u egzistencijalnoj tegobi opipljivog i konkretizovanog tereta. Dakle, u ovoj novoj priči nema damarskih iskliznuća put kempa i treša, ovde je na vlasti mrkli mrak puke borbe za fizičko preživljavanje. Međutim, mada bi se to očekivalo od, recimo, nekog autora manje izbrušene poetike, Đorđevćeva Radnička klasa ide u pakao ne očitava nikakve tragove crnotalasovske poetike; ovo je, bez daljeg, autohton i upečatljiv svet u svakom svom domenu, i tu impresiju u iole značajnijoj meri ne mogu da pomute ni intervencije u smislu žanrovskih skretanja unutar priče, praćenih, naravno, i podatnom estetizacijom. U tom pogledu, Radnička klasa ide u pakao je na prvom mestu delo svog udarnog autora, s tim da je taj sud, nimalo iznenađujuće, privilegija samo onih već upućenih i iniciranih u Đorđevićev filmski i idejni svetonazor.
Na tom se tragu može stići i do pitanja višeslojnosti i svojevrsne žanrovske pometnje ovog filma, ali Đorđević uspeva dosta rano da zauzda tu uskovitlanu mešavinu socijalne drame, crnohumorne komedije, osvetničkog filma, horora, mračne satire, filma-provokacije (dabome uz neizbežnu pitalicu – šta to još uopšte može da se smatra provokativnim na filmu, a i u širem, egzistencijalističkom i idejnom smislu)… Uza sve navedeno, i Radnička klasa ide u pakao je, a to je konstanta još od Đorđevićevih ranih, pa i studentskih i kratkih filmova, midnight movie, odnosno, izdanak one odrešitije, zbilja provokativnije struje filmova rađenih po ukusu nestašnih i zarad njihovog zadovoljstva. Par koraka dalje stiže se i do za ovog autora neizostavne stanke, kada se mora pojasniti da je Đorđevićeva poetika nešto što unutar sveg okolnog čemera i eksplicitnosti navodi (barem na učestale mahove) na smeh, i to je i dalje tačka susreta Mladena Đorđevića i Želimira Žilnika, kao na ovim adresama najprirodnijeg preteče, saborca i savremenika. Zađemo li, međutim, dublje u “teritoriju” nadžanrovske i mikrožanrovske diferencijacije ovog filma – Radnička klasa ide u pakao je i film istine, odnosno intelektualnog poštenja (kakav se u ovo kalkulantsko-sitnosopstveničko-cinično doba na ovim prostorima retko sreće); tako ćemo čitavim tokom priče pratiti aktere (one unutar “grupe”) kako se dragovoljno anesteziraju rijaliti programima, što nije puki i brzopotezni kontrapunkt težini njihove egzistencijalne muke, a onda i svih onih koje nužno proističu iz nje, već precizan i rečit odblesak postpetooktobarske stvarnosti, gde dobrom delu stanovništva (naravno, uz izuzetak antihisterika, sedativa i antidepresiva) druga i drugačija uteha i potpora nije ni data kao mogućnost. Poenta stiže u samoj konačnici, gde će nestanak struje dovesti do efekta ogledala, tačnije efektno zajedljive autorske opaske da je takvo nešto neophodno kao inicijalna kapisla za neko buduće, pomnije suočavanje sa vlastitim jadom i beizlazom, a što mora da rezultira novim, i snažnijim i promišljenijim (a može biti i radikalnijim?) porivom za borbenim delanjem.
Numerički gledano, računajući sve adute (narečenu iskrenost, te pripovednu i multižanrovsku raznovrsnost, jasnu idejnu potku, intelektualno poštenje, uravnotežena glumačka dostignuća, briljantan spoj, bez ijednog jednog nesigurnog “šava”, profesionalnih i/ili iskusnijih glumaca i naturščika i/ili onih sa znatno manje konkretnog iskustva na filmu, te krajnje atipična rešenja po pitanju spoja autorske muzike i dizajna zvuka, snimateljsku sugestivnost u finim valerima i prelazima, jedak i učinkovit, svakako “organski” humor…), ovo je jaka četvorka na onoj vazda klizavoj skali od 1 do 5. Na putu ka najblistavijoj oceni isprečilo se par stvari: izvesno “štucanje” u ritmu filma i pripovedanja u trenutku kada se pojavi Ilija, možebiti vođa i spasitelj, a što sugeriše da je van filma ostalo i možda poviše toga, zatim primetno slabije glumačke kreacije manjeg, mladog dela glumačke podele (i to u završnici udarnog čina), te utisak da je lik mlade i zlosrećne Danke (u inače besprekornom, samozatajnom i slojevitom tumačenju Lidije Kordić) nedovoljno prisutan i isturen u prethodnom delu priče da bi tragizam njene sudbine u pravom trenutku po celinu bio do poželjne mere eksplozivan i upečatljiv, a što predstavlja okidač za pokret u lucidni osvetnički pir… Međutim, sve upravo nanizane zamerke ne umanjuju ni delić blaga koje smo ovde dobili – a to je vitalistički i istinoljubiv podsetnik da katarza naprosto nije, niti može biti meritokratska nagrada za pretrpljen jad, jer nekada muka nije dovoljan zalog za makar i nagoveštaj srećnijeg ishoda, i to je bitna razlika u odnosu na već pominjani Život i smrt porno bande, čiji junaci pogibeljno idu do kraja u svom srčanom sukobu sa društvom koje ih ne prepoznaje kao svoje nužne i prirodne delove, koje ih odbacije i stigmatizuje… Prezreni heroji filma Radnička klasa ide u pakao naprosto negde pred onim metaforičkim jedanaestercem zastaju u svom osvetničkom besu, kanda svesni da, premda je, kako će reći zloćudni gradonačelnik, “ovaj narod umeo da iznenadi”, trenutak za katarzu preskupa valuta ili nešto za šta još nije kucnuo pravi čas, dabome, uz podosta ambivalentnosti i na tom putu i u samoj završnici ovog filma. A to nije samo usud onih koje je zbilja, društvena i lična, demotivisala.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da nije Noć veštica nego Sveti Luka? Misle li ljudi da su onda bolji pravoslavci?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
