Poslednji Denijev solo

Hrabal je otišao još poodavno, hrabalovskom smrću: kažu da se previše nagnuo kroz prozor pokušavajući da nahrani golubove, što možda i nije tačno, ali je opet nekako istina; Havel je preminuo sasvim nedavno, takoreći pred novu godinu, i otišao je havelovski: kao slavljeni državnik i već nešto manje slavljeni dramatičar; Kundera je još tu, ali on već dugo ne piše na češkom, ne smatra se češkim piscem i ima vrlo komplikovan odnos sa otadžbinom (a vredi i obrnuto); trećeg januara svet je napustio i Jozef Škvorecki, i time kao da je stavljena tačka na „zemaljsku deonicu“ priče o kvartetu najslavnijih čeških pisaca druge polovine dvadesetog veka, onih koji su nam bili nekako prirodni baštinici nasleđa Hašeka i Čapeka, te onih koji su i ovde, u našem južnom slovenskom svračijem zakutku, predstavljali etalon duha (i) slobode, pa kanda čak i pomalo romantizovanu sliku-projekciju „nas“ kakvi nismo bili niti ćemo biti ali nam se činilo da bismo mogli i trebali biti, baš kao što je i naša konfuzna kompozitna jugoslovenska veleotadžbina – koju su odreda nadživeli – za bezbrojne Čehe predstavljala etalon nekog, za predugih olovnih godina, nedostižnog života u slobodi i blagostanju, a opet njima ne preegzotičnog – dakle, slobodu samu, mada u svojoj hronično neurednoj i nesolidnoj (južno)slovenskoj varijanti. Dakako, imala je Češka tog i ovog doba i drugih velikih pisaca, za neke možda i većih, poput Sajferta, Vaculika, Kohouta ili Klime, ali njih ništa u nama nije na ovaj način prepoznavalo, njihova je simbolička težina bila od drugačije sorte.

Danas je, u eri vikipedije, pomalo besmisleno, jer je upravo odveć lako – kako držaču virtuelnog posmrtnog govora tako i bilo kome drugome – opraštati se od preminulog pisca ekstenzivno mu nabrajajući dela i nižući biografske (ne)trivijalije, jer baš svako ko bi to poželeo pročitati može se i sam do toga činjeničnog arhiva probiti u nekoliko sekundi, bez posrednika. Ono čemu se smisao i svrha ne može izgubiti jedan je posve drug(ačij)i arhiv: onaj sačinjen od ličnog formativnog iskustva – gde je pisac učestvovao svojim delom na pomalo mističan način, naizgled kaogod oni šarlatani što „leče slikom na daljinu“, osim što ovde nikakvog šarlatanstva nema – a u kojem se prepoznaje i ono opštije iskustvo, uz poveznice pomalo geografske, pomalo generacijske, a najviše naprosto senzibilitetske.

Može li ovo jednostavnije? Može. Jozef Škvorecki je bio ona vedra strana (čak i na mnogim svojim zapravo vrlo melanholičnim stranicama) češkog literarnog čuda, začetog u otporu (post)staljinizmu, razvijenog u dobu otopljavanja, a sazrelog u vreme beskrajnog husakovskog okupacijskog mraza. Šta ta „vedrina“ zapravo znači? Ne to da je Škvorecki bio „lak“ pisac, pogotovo ne na onaj način koji inače tako gadljivo preziru naši nacionalistički, postmodernistički i neolevičarski namrgođeni duduci, tutumraci i antitalenti, kao valjda jedinu stvar oko koje će se vazda lako složiti, nego znači to da je njegov rukopis bio unapred brižljivo očišćen od natruha neliterarne i antiliterarne pretencioznosti; dakako, ne u korist nekakvog književnog populizma, nego u korist divote pripovedanja (posledično i: hedonizma čitanja), a u toj je najplemenitijoj literarnoj disciplini Škvorecki bio majstor svetskog ranga.

Škvorecki je bio plodan pisac, a srećom je i kod nas izobilno prevođen, što u Srbiji, što u Hrvatskoj, i bio je, bar neko vreme, veoma čitan; to što se tragovi te lektire slabo vide u delima naših pisaca bilo koje generacije, druga je sad priča… Kako god, ostaje to da je Oklopni bataljon jedna od najupečatljivijih antimilitarističkih oda vaskolike weltliteratur u XX veku; ostaju novelistički biseri poput Bas saksofona ili Legende Emeke (uf, Emeke!), ostaje neodoljiva duhovitost i lucidno skroziranje „ljudskih slabosti“ a u totalitarnom, nadri-paternalističkom okruženju, recimo u Sjajnoj sezoni, Miraklu, Iz života češkog društva, ili u Inženjerima ljudskih duša, gde su svoje svojski dobili i oni nepodnošljivi zapadni snobovsko-salonski utopisti i „prijatelji tiranije“ pod uslovom da se ova iživljava na tuđim (recimo, češkim) leđima.

Pa ipak nije, čini mi se, preterano reći da je prvi roman Škvoreckog, Kukavice (pisan 1948-49, prvi put objavljen tek 1958, i odmah zasut salvama režimskih kritika), sukus njegovog literarnog sveta, prekrasna Objava jednog izuzetnog dara, ali i nastanak jednog literarnog kosmosa kojeg će se pisac držati zapravo do kraja, uz sve neminovne i potrebne promene koje će uslediti. I sam sam svojedobno krenuo u otkrivanje Škvoreckog od Kukavica, a ovih sam dana ponovo, posle tolikih pustih godina, sa istim onim mladićkim užitkom iščitao tu knjigu (prevele Jara Ribnikar i Jasna Novak; Prosveta, Beograd 1967). Narator je Kukavica, poetički opravdano smatran svojevrsnim autorovim alter egom, Deni Smiržicki, mladić iz gradića (izmišljenog, a očigledno modeliranog po škvoreckijevom rodnom Nahodu) Kosteleca u blizini nemačke granice; Deni će, baš kao i Kostelec kao setting, postati neka vrsta „stalnog“ junaka mnogih potonjih proza Škvoreckog. Pozamašan roman na preko četiri stotine strana sav je smešten u nedelju od 4. do 11. maja 1945, u poslednje dane II svetskog rata i prve dane varljivog mira, a koji u uspavani češki gradić donose bizaran, iskrivljen, neretko smešan ali povremeno i pogibeljan eho Velike Istorije koja se valja svugde naokolo, u još jedno prevratno vreme: tiranija nacista okončava se, dolazi nešto što miriše na „slobodu“, ali tu je već slutnja da će se ona brzo pretvoriti u novo ropstvo, ovaj put sa Istoka… „Ugledni građani“ Kosteleca nisu hulje i prodane duše, ali bogme ne čeznu ni za tim da budu heroji: njihova je glavna briga da nekako prežive, a ako to znači da svakog dana stavljaju na prozor drugu zastavu, kako li čuju da se koja vojska približava Kostelecu, pa dobro sad… A u svemu tome, Deniju je samo do sviranja džeza, kao jedne od mogućih i dragih kvintesencija ljudske slobode, a bogme i do… devojaka, naravno, mnogih, ili svih, a naročito jedne – baš one koju ne može da ima… I to je, da, zapravo ono „o čemu je reč“ u ovoj knjizi, pa i kod Škvoreckog uopšte: o potrazi za ljubavlju, i o potrazi za slobodom. A o čemu se drugom uopšte radi u životu, bar onom koji nešto vredi, i koji se ne živi na zečiji način? Jozef Škvorecki znao je sve što je važno o svemu što nam je važno; i znao je da to što zna ne treba da ispredaje, nego da ispripoveda.