Sin City Roberta Rodrigeza i koreditelja i scenariste, čuvenog strip umetnika Franka Milera, jeste beskompromisan, nekorektan, beskrajno zbavan, ekstremno nasilan noir na steroidima. Jedan od onih filmova koji ne može da vam se ne sviđa, može samo da vam se zgadi. Ovo ostvarenje je i najvernija i najdirektnija ekranizacija stripa u istoriji odnosa pokretnih i nepokretnih slika. Upravo ta vernost, odsustvo zazora ili svesti o promenjenom kontekstu između jedne skrajnute, supkulturne tvorevine kao što je strip i mejnstrim holivudske produkcije intravenozno priključene na glave najšire publike, jeste ono što ovom spektaklu natopljenom krvlju i kič mačoizmom, daje posebnu draž za gledanje.
Sin City je zapravo neka vrsta omnibusa, sastavljenog od priča tri epizode Milerovog papirnatog predloška, radnjom labavo povezanih ali zato obuhvaćenih istim ideološkim i moralnim kontekstom te imaginarne naseobine. Tri glavna junaka iz priča su naizgled sa različitih strana društvenog spektra. Jedan je ulični tabadžija, drugi nešto uglađeniji ubica koji je plastičnom operacijom promenio izgled lica, dok je treći pošteni policajac. Međutim, tip junaka je potpuno isti bez obzira na to sa koje strane zakona se nalazili. Isti onaj tip koji je kamenim licem godinama tumačio Klint Istvud. To su marginalci na rubovima ili van sistema koji sprovode sopstvenu pravdu dal’ pesnicama dal’ nekim drugim oružjem, i to onu vrstu pravde koja se ne opterećuje zakonom ni pravom, ali ni brojem leševa koje ostavljaju za sobom. Ima u tome izvesne perverzne čistote, one sušte amerikanštine u svom najnevinijem i najstupidnijem liku. Iako se na prvu loptu ovakav osećaj za pravdu čini kao krajnje subverzivan, on je, zapravo utkan u detinjasti, samozadovoljni i pomalo nasilnički neokonzervativizam – vladajuću moralnu paradigmu tamo preko bare. Nije ni čudo da su glavni tumači tog tipa heroja u Holivudu, usamljenog jahača, teškog na rečima i lakog na obaraču bili republikanci, počevši od Džona Vejna preko pomenutog Istvuda, koji je bio i gradonačelnik jednog gradića u Kaliforniji, pa do Arnolda Švarcenegera koji je čak dospeo do mesta guvernera tog parčeta raja na zemlji. Ipak, pored toga, film svojom brutalnošću i nepatvorenom infantilnošću zapravo pervertira i ironizuje isti taj koncept heroja i obesmišljava bazična načela utkana u američke vrednosti. U svrhu te prikrivene ironizacije su unutrašnji monolozi koje svaki od tri junaka skoro sve vreme izgovaraju. Ovi najčistiji izrazi stripovske neuvijenosti i komičnog pseudoherojskog pisma podsećaju gledaoca da pored tog direktnog akcionog užitka mogu da konzumiraju i jedan farsični koji se nalazi ispod njega. Ostatak bestijarija Grada greha čine standardni likovi iz ovih priča: prljavi policajci, korumpirani političari, dijabolični sveštenici, striptizete, plaćenici, kurve i tako dalje. Oni popunjavaju prazna mesta i tvore sistem u kome heroji mogu da odplešu svoje besmisleno tragične role.
Ako vam ove neposredne priče zalivene litrima i litrima krvi budu gledljive biće vam gledljive na afektivnom nivou. I to ne samo zato što su spektakularno snimljene i vizuelno atraktivne već zato što sa sobom nose jednu posebnu vrstu utehe – izvesno uverenje da zlikovci na kraju stradaju pa i po cenu da i heroji odu do đavola zajedno s njima. Drugim rečima da strip, ovde verno pretočen u celuloidnu vrpcu, pripoveda o poslednjoj mogućoj moralnosti u svetu izgubljene nevinosti.
