Poslednja deca socijalizma

U epohi podivljale političke i srodnih joj korektnosti takoreći svakog dana nikne neki novi pojam-babaroga koji samim tim proizvede, makar i retroaktivno, i novu količinu krivaca i grešnika, onih koje treba “otkazati” i po mogućnosti zaboraviti da su ikada postojali. Tako je, iz plemenitih antikolonijalnih namera, nastala i “kulturna aproprijacija”, što bi bio greh samovlasnog posezanja za tuđim kulturnim nasleđem kao da je tvoje, bez da si ikoga (a koga, života ti?!) pitao za dozvolu. Izgrađena na bazi sušinski duboko reakcionarne multikulturalističke doktrine, paranoja od “kulturne aproprijacije” zapravo definiše ljudske identitete kao isključivo kolektivne i u osnovi tribalne i, dakako, u-rođene: ono si “u čemu su te rodili”, i malo šta izvan toga, pa se izvoli toga i držati. To je otišlo čak dotle da su holandskoj prevoditeljki jedne američke pesnikinje odrekli pravo da je prevodi jer – nije crnkinja pa, eto, ne deli njenu kulturu, njeno iskustvo, njene traume.

majstorija-ana-snabl-makart–f1-45385

Na tragu ove ideološke divote, možda bismo mi, sada već postariji građani i građanke, mogli zahtevati od mlađih da nam se ne mešaju u epohu u kojoj smo odrastali i sazrevali – konkretno, u osamdesete godine prošlog veka – jer oni o tome iz sopstvenog iskustva ne znaju ništa: neka osave to nama, bar dok smo još tu…

Razume se da se šalim. Umetnost može i sme baš sve, i jedino tako je ispravno.

Slovenačka prozaistkinja Ana Šnabl (Schnabl) rođena je 1985, a baš u godinu svog rođenja, te u onu posle nje, smestila je radnju svog debitantskog romana Majstorija (prevela Jelena Dedeić; Partizanska knjiga, Kikinda 2021). Majstorija je, recimo tako, ljubavna priča uokvirena društveno-istorijskim kontekstom koji naposletku bitno određuje, ako ne njen početak, a onda tok i kraj. Polazište je večni stereotip tajnog odnosa mlade žene i sredovečnog muškarca, pri čemu su oboje married, with children; s druge strane, struktura unapred i spolja zadane društvene i simboličke moći ljubavnog para je u dobnom, pa i rodnom smislu okrenuta naglavačke: Ana je urednica u velikoj izdavačkoj kući, a Adam odocneli pisac debitantskog romana.

E sad, kamo sreće da je to sve što se o njima mora znati – mogla bi onda ovo da bude žanrovski mnogo čistija ljubavna priča… Ali, tu spisateljica upliće tragove epohe: da bi se vredna i ambiciozna Ana tako brzo mogla popeti tako visoko, bilo je neophodno da je neko, hm, pogura, i to naravno zahtevajući protivusluge. Taj neko je famozna “udba”, čijim je konfidentom postala. Socijalizam je iz nekog razloga intelektualce, naročito pisce, smatrao potencijalno jako opasnim bićima, pa je voleo da ima što bliži i detaljniji uvid u njihove poslove, sumnje i snove… Adam je, pak, marginalni član grupe oko “Revije”, sve otvorenije prevratničkog časopisa na koji Partija gleda sa sve većim neprijateljstvom, kao i on na nju.

Šnabl se, kad smo već kod majstorije, pokazuje kao majstorica književnog dočaravanja intimnih svetova protagonista i njihovih i te kako složenih i protivrečnih odnosa i htenja, dok je društveni kontekst relativno diskretno i šturo dat, i ne odmiče mnogo dalje od opštih mesta u koja se možete bezbedno upustiti i ako niste savremenik epohe, što za Sloveniju sredine osamdesetih znači: malo “Nove revije” i rastućeg osećanja da bi Sloveniji bilo bolje kad bi bila samostalna, malo Lajbaha, Pankrta, Mladine… Dovoljno da ne bude većih proklizavanja. Šnabl piše zrelo, slikovito, “kalorično”, kroteći “krležijanski” dugačke rečenice bez veće recepcijske štete, ispisujući priču čiji svevremeni slojevi prilično dobro naležu na scenografiju epohe u kojoj je, eto, tek rođena; “aproprijacija” je u tom smislu prilično uspela…

U istu godinu 1985, ali u Mađarskoj iz vremena Kadarovog “gulaš socijalizma”, smeštena je i serija Doušnik (A besúgó; na engleskom The Informant) koja je dostupna na HBO Max. I opet imamo posla s tajnim službama, tim okrutnim bogovima Istoka, koji vole svugde da turaju nos… Perspektivni, ali siromašni brucoš iz provincije dobija “poklon” u vidu studiranja o državnom trošku, ali zauzvrat (a i da bi država davala neophodne lekove njegovom mlađem bratu) mora da se infiltrira u studentsku antirežimsku organizaciju, naročito držeći na oku njenog harizmatičnog i ludo hrabrog lidera, svog davnašnjeg šulkolegu (koji ga se zapravo ni ne seća). Ovo pokreće ludi karusel napetih, smešnih, mučnih i ko zna još kakvih događaja i preobrata, za koje ćemo još videti kuda će odvesti, jer je do sada prikazano šest od osam epizoda.

Fakultet, studentski internat, mesta gradskog okupljanja zlatne i manje zlatne mladeži, ali i domovi socijalističkih građana raznih vrsta, od disidenata do udbaša, od korumpiranih “klasika” do siromašnih radnika iz uboge i zaturene provincije – sve je to okruženje u kojem stasavaju poslednja deca socijalizma, upoznavajući i iskušavajući prava značenja i granice prijateljstava, ljubavi, lojalnosti, izdajstava, istina i laži, neizdrživo vrućih uverenja i komforno mlakih kompromisa. A tu hoće neretko i da bude da ništa nije uvek onako kako bi “trebalo” i kako deluje na prvi pogled. Recimo, veliki lider borbe za demokratiju i protiv “komunjara” vrlo je autoritaran, gotovo despotski karakter (neko bi tu čak mogao učitati svojevrsni namig na današnju Mađarsku, tj. tumačenje kako je baš ona postala zemlja autoritarnog poretka upravo pod vodstvom nekoga koje u mladosti bio vrlo drčni prodemokratski lider), ali opet, ima i on svoju muku koja ga nagoni i pogoni…

Žanrovski je Doušnik negde na granici između tzv. omladinske serije i nečega “ozbiljnijeg”, ali je u svakom slučaju odlično napisan, režiran, odigran, s nizom više nego uverljivih i životnih likova koji su, svako na svoj način, protagonisti i žrtve ideologije – ne nužno samo jedne.

Ako nije prehrabro to izreći, mogao bi Doušnik u nekoj retrospektivi možda da postane svojevrstan naslednik remek-dela Petera Gotara Vreme je stalo (Megáll az idö) iz 1982, koji je pak “kulturno aproprirao” kasne pedesete i šezdesete!

Tvorac serije Doušnik Balint Sentđerđi još je mlađi od Ane Šnabl, rođen je 1992, kad je Berlinski zid već uveliko prodavan turistima na parčiće. Ali i on je prilično dobro “aproprirao” epohu koju smo mi rođeni šezdesetih skloni da ne damo nikome… Što nas podseća na činjenicu da nismo vlasnici ničega, a ponajmanje neke “kulture” koju bismo mogli čuvati samo za sebe i sebi slične. I da je baš dobro što je tako.