Gost Narodnog pozorišta je Stafan Valdemar Holm, švedski pozorišni reditelj, koji je, osim u matičnoj zemlji, režirao mnoge predstave i opere u Berlinu, Beču i Madridu, a njegove predstave su gostovale na scenama većine evropskih pozorišta. Takođe, bio je dugogodišnji direktor Kraljevskog dramskog pozorišta u Stokholmu, Dramatena, a uskoro će postati direktor Šaušpilhausa u Diseldorfu. Beograd je do sada video tri Holmove režije iz Dramatena: Igru vatre Augusta Strindberga, Makbeta i Hamleta Vilijema Šekspira. Njegov dramski tekst Ptiče ili Pravda za Zigfrida u režiji Anje Suše, igra se na Sceni „Raša Plaović“. Od 19. februara, Holmov evropski renome će biti dostupan proveri i u Euripidovoj predstavi Bahantkinje, koju režira za Narodno pozorište.
„VREME„: Zašto Bahantkinje? Zna se da vam je Kokan Mladenović, nekadašnji direktor Drame Narodnog pozorišta, predložio ovu Euripidovu dramu zato što je upravo tada dobio njen prevod Aleksandra Gatalice, ali šta je bio razlog da prihvatite predlog? Uobičajen razlog za postavljanje klasičnog teksta pred savremenog Beograđanina je tema, najčešće politička, aktuelna i u današnjem vremenu, u Bahantkinjama, međutim, nema politike…
STAFAN VALDEMAR HOLM: Mislim da su Bahantkinje jedna od najboljih antičkih drama. Počeo sam da se bavim pozorištem zbog grčke drame, ali je sada prvi put režiram, što me, pretpostavljate, veoma uzbuđuje. U Bahantkinjama nema politike, s tim što u ovoj postavci želim da govorim i o njoj, ali na poseban način. Za mene, kao reditelja iz inostranstva, politički sadržaj u ovoj predstavi je kao poruka u boci: onaj ko je nađe u okeanu, protumačiće je na svoj način. Prilikom gostovanja Dramatena s Makbetom, ljudi su u njoj videli konotacije o Slobodanu Miloševiću i Mirjani Marković. Ja sam, naravno, u Stokholmu režirao Makbeta, a ne Slobu i Miru. Bilo bi izuzetno naivno s moje strane da sam pokušao da u Bahantkinje ubacim neki sadržaj iz vaše političke situacije i da tako osavremenim komad. Mislim da je to prilično dosadno. Ja jesam zoon politikon, ali ne želim da to budem u Srbiji – veoma je zbunjujuće. Istovremeno, Bahantkinje su i predstava o pozorištu. Da Dionis nije pobedio Penteja, kralja Tebe koji u Dionisu nije prepoznao božanstvo, mi danas ne bismo imali pozorište zato što ga Atinjani ne bi napravili kao deo Dionisovog kulta. U Bahantkinjama me fascinira što je to predstava o osnovama pozorišta. Druga je Hamlet. U njoj je objašnjeno da nam je pozorište potrebno da ispriča priču. Hamlet, dok umire, kaže Horaciju koji hoće da se ubije: nemoj, ti moraš da živiš, da ispričaš moju priču. Da se Horacio ubio, Hamlet ne bi postojao. To znači da nam je pozorište potrebno da ispriča priču.
O čemu pričaju vaše Bahantkinje?
Dionis je bog iracionalnog, bog noći, halucinacija, bog ženskog aspekta života. Pentej je njegova suprotnost, on insistira na društvenim konvencijama. Po Euripidu, Dionis učini da žene Tebe „otkače“ na planini. I to je divno. Mi svi moramo ponekad da poludimo, ne možemo stalno da budemo racionalni, društvo ne može da počiva samo na redu i zakonu. Društvo koje se ponekad ne povinuje Dionisovim principima je izuzetno opasno. Isto je tako i u našim životima. Naravno, podrazumeva se da je balans između principa reda i principa razuzdanosti neophodan. Ja, na primer, ovde u Beogradu, pokušavam da nađem balans između rakije i posla! Inače, o ovakvoj vrsti balansa raspravljali su i u staroj Atini – tako je ova tema i dospela do Euripida. Demokratija i pozorište su počeli istovremeno, što je interesantna slučajnost. Grčko društvo je raspravljalo kakvi ljudi treba da budu, pa su među mnogim stvarima o kojima su pričali, pričali i o balansu između rakije i rada.
Da li će publika morati da dođe na Bahantkinje sa predznanjem o grčkoj mitologiji i grčkom društvenom uređenju?
Dosta smo diskutovali o tome, jer ja ne znam koliko ovde ljudi poznaju staru Grčku. U Švedskoj, na primer, uglavnom ne bi imali pojma ni o čemu iz ovog teksta. Odlučio sam da odstranim malo mitologije kako bi se koncentrisao na osnovu drame, zato što hoću da komuniciram sa današnjom publikom, a i da ih zabavim. U predstavu sam ubacio i nešto pop muzike! Šalim se, naravno, ali pravi razlog prisutnosti pop muzike u antičkoj drami je Dionis. Dionis je moderan kvalitet u Atini, on je, rečeno današnjim jezikom, sex, drugs and rock’ n’roll. Jednostavno, preveo sam neke osnovne tadašnje principe na moderan život kako bih komunicirao sa publikom. U pozorištu želim da budem iznenađen i zabavljen. To sam pokušavao da ostvarim i na probama.
Čulo se da je vaš rad s glumcima neuobičajen, da ste tražili da na prvu probu dođu s naučenim tekstom, da ste već na kraju prve nedelje postavili predstavu što je njima omogućilo da, sagledavanjem celine, bolje odrede svoje likove…
Nastojim da uvek radim drugačije kako bi mi bilo zanimljivo. Potpuno sam sebičan, i ne želim da mi na probama bude dosadno, da zaspim. Režirao sam Vagnerov Prsten Nibelunga, to je predstava od 17 sati. Poslednji deo traje pet sati i 40 minuta, i ako to treba da uradite za šest nedelja, logično je da sve mora da bude pripremljeno unapred. Kad završite tu fazu, a to je 17.000 stranica, posle toga je sve lako. U Bahantkinjama, odlučio sam da glumce upoznam sa celinom kako bi svako mogao da stekne osećaj strukture, pa smo tek onda gradili nivo po nivo. Glumci su rekli da je to veoma čista i čvrsta struktura sa velikom i fantastičnom slobodom unutar nje. Hteo sam da se glumci u predstavi osećaju sigurno, ali slobodno. Hteo sam da tu slobodu iskažu. Pokušavao sam da im tu ideju približim scenom iz filma Egzorcist kad ono stvorenje u vama počne da priča kroz vas. Pominjao sam im i reči velikog i važnog nemačkog pisca Hajnera Milera, koji je, kada je pripremao Šekspira rekao: „Šekspir je transfuzija krvi.“ Ja sam hteo da ova antička drama uđe glumcima u krv, pa da ih odatle pokrene. Glumci su centar predstave, moraju da je razumeju i da se osećaju dobro u njenoj priči – moj posao je da im to omogućim. Mnogi glumci su mi govorili da im je čudno što ne vičem na njih. Morao sam da im objašnjavam da meni ne treba bič, moj bič je ono što ih zamolim da urade. Eto, to je moj koncept u radu s glumcima.
Da li ste gledali vašu dramu Ptiče ili Pravda za Zigfrida u inscenaciji Anje Suše?
Jesam, na premijeri. Pisao sam tu dramu dok sam režirao Zigfrida. Iako je osnova priče ista kao kod Vagnera, kriv je Zigfrid, čija muzika nije mnogo zabavna, kao i ono što se tada dešavalo u Austriji, slučaj Kampuš, slučaj devojke oslobođene iz podruma u kome je bila zarobljena osam godina. U Anjinoj režiji su jasne neke političke konotacije o čemu ja ne mogu da sudim, zato što sa švedske tačke gledišta sve to drugačije izgleda. Na primer, Dunav je jedna od metafora u drami, pa kad ja kažem švedskoj publici da je Sofija pored Dunava oni to ne znaju, ali vi znate. Nisam, na primer, znao kako ćete vi razumeti scenografiju sa Robnom kućom Beograd, da li će vam smetati što je događaj iz Austrije smešten u vama prepoznatljiv ambijent.
Šta biste predložili Narodnom pozorištu, kako da poboljša svoje predstave i organizaciju?
Mislim da Beograd ima veliku pozorišnu tradiciju, i da je poznat po tome a, naravno, i zbog Bitefa. Radite interesantne stvari, imate odlične glumce i reditelje, i ne morate ništa u vezi sa tim da preduzimate. Ali, pozorišta, pa znači i Narodno, mogla bi da budu modernije organizovana. Pomenuću samo jedan detalj: finansije se prekasno uplate na račun pozorišta. Ne može tako da se planira repertoar. Eto, to bi moglo da se promeni, ali umetnički nivo je na visokom nivou. Mi to nemamo, nemamo pozorište. To je problem i u Americi: imaju novac, ali i manjak srca. Kod vas je obrnuto, vi imate srca.