Po(r)noć u Inđiji

Svako ko je u životu odgledao više od pet minuta nekog pornografskog filma zna da su „zaplet“ i „radnja“ u ovom žanru duboko posvađani, to jest, da je „zaplet“ – koji možemo definisati i kao „ono što partnere dovodi do seksa“ – tek neka vrsta nužnog zla, tako da njegov otvoreni i nepatvoreni idiotizam potrošaču tog žanra uopšte ne smeta: prava radnja se ionako dešava u krevetu (ili gde već), a savršeno je nebitno kako se do tog kreveta došlo. Pohotni kurati vanzemaljci oteli grupu zagorelih Zemljanki? Super! Orgije na dvoru kakvog dekadentnog cara ili sultana? Kupljeno! Novi kvartovski poštar se zapiljio u dekolte sisate plavuše u šlafroku, a ona mu odmah s vrata ultimativno ponudila sve svoje telesne otvore, i još mu rekla da pozove i njegove drugare da se pogoste, kuća časti? Ma, normalno. To što su situacije nadrealne – to jest, nadrealno „lake“, i u potpunosti se suprotstavljaju doslovno svačijem životnom iskustvu – savršeno je irelevantno. Štaviše, to je sam njen smisao jer, parafrazirajući Hičkoka, pornografija je nešto kao: čist seks minus životne okolnosti, komplikacije i inhibicije. Pornografija je, dakle, „nadrealna“ i utopijska, mada je sam „čin“ koji gledamo stvaran: ono dvoje (dvojica, dve; ili više njih, uostalom) se, da prostite, vaistinu tucaju. Ali, nestvarno je sve ono drugo u vezi s njim.

Dobro, ali kakve sve to, pobogu, veze ima s novim romanom Davida Albaharija, Našeg Uglednog Književnika? O, ima, ima… Slučajan susret starijeg profesora i mlađane devojke, koji se sticajem-bizarnih-okolnosti (how yes no…) pretvara u razuzdanu erotsku avanturu, impregniran je detaljima i simbolima „pornografske imaginacije“, na i preko granice elementarne uverljivosti sa stanovišta makar i rastegljivo shvaćenog realističkog pripovedanja. Najpre, tu je otvorena nadrealnost okolnosti koje do njega dovode: dvoje slučajnih saputnika u vozu Novi Sad-Beograd, tek što su započeli laku konverzaciju, prekida zli kondukter koji ustanovljava da devojka „nije overila kartu“ (!) i da zbog toga „mora da napusti voz na sledećoj stanici“ (!!! – a ne, recimo, da doplati koji dinar i srećno nastavi dalje…), te ona prinudno silazi na stanici za koju će se ispostaviti da je Inđija; za njom u panici iz voza izlazi i profesor, jer je – slučajno ili ne – ponela i njegovu torbu, a voz u međuvremenu odlazi… Pa dobro, ima još jedan malo kasnije, ali ovo dvoje neznanaca nekako ipak, pod potpuno mahnitim (samo)izgovorima, odlučuju da prenoće u inđijskom hotelu, iako su na pišljivih četrdesetak kilometara od svojih kuća, do kojih bi i dalje lako mogli da dođu. U hotelu – hajde, pogađajte – ima samo jedna slobodna soba, baš nekako dvokrevetna, pa su prinuđeni da je dele… No, ovo je tek početak: tek što ga je lak san na časak prevario, profesor se budi i… šta? Ugleda devojku kako se u drugom krevetu samozadovoljava gledajući porno film. Naravno, gde ima mesta za jedno, naći će se i za dvoje, i da skratim priču – koja nije da nije pikantna – ovo dvoje neznanaca provode prilično vatrenu noć, malo zvirkajući u ekranske egzibicije profesionalnih tucanika, malo primenjujući naučeno, a sve to onako iznenadno ižljebljeni iz svojih uobičajenih građanskih egzistencija (profesora kod kuće, u Zemunu, dakako, čeka Zakonita Supruga; ili ga možda i ne čeka, pošto su i njene whereabouts – naučićemo docnije u romanu – krajnje nepouzdane, albaharijevski nepostojane).

Profesor neće uspeti da čuje/zapamti ni devojčino ime – još jedan detalj nevažan u pornotopijskom svetu – ali će o njoj saznati nešto mnogo važnije: da je kći njegovog fakultetskog arhirivala, s kojim se godinama nateže oko toga ko je bolji i veći poznavalac blago koeljovsko-kastanedinskih mudrolija špansko-američkog (pop)filozofa Santajane… Zajednički povratak ljubavnika u Beograd ucveljenom će ocu otkriti Strašnu Tajnu o njegovom očinsko-rivalskom muškom poniženju (?), i ovaj će izazvati Profesora na dvoboj močugama (dobro ste pročitali) usred bela dana i usred Studentskog trga.

E sad: dvoboj će se odigrati, to jest, dvoboj se odigrao, osim ako nije; na njemu je jedan izvukao deblji kraj, osim ako nije, no je onaj drugi; devojka je bila prisutna, ili možda i nije, kako se uzme. Jer, (u) Profesorovoj je svesti sve teže razlučiti dogođeno od izmaštanog. Možda je sve to, na koncu, samo fantazija, prenapregnutost živaca, čudna posledica neobičnog noćno-inđijskog zapleta u jednom starom rivalstvu? U redu. Ali, čitalac nije baš siguran da se ovde mora stati. Možda je granica realnog i fiktivnog još zamućenija, to jest, povučena na štetu „realnog“ još mnogo ranije? Možda nikakve pornoinđijske noći „u stvarnosti“ nije ni bilo? Teško da će naći eksplicitnu potvrdu tome u samom tekstu romana, ali (ovom) čitaocu će na koncu sve ovo delovati najprihvatljivije kao jedan veliki erotsko-socijalni fantazam klimakteričnog profe, suočenog sa neodoljivim dojkama nepoznate saputnice… Hoće se reći: kondukter možda naposletku i nije tako zao, devojka i profesor možda nikada nisu sišli sa voza nego su normalno nastavili put za Beograd, i otišli svako svojoj kući, bez pozdrava. A kod kuće, zna se, sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj, jedan mali raj…

Naravno, David Albahari je odviše vešt pisac da ovo ne bi bio dobar roman, čitljiv nadušak. Nemojte samo da me pitate „šta je pisac hteo da kaže“. To zna samo Santajana, a Santajana se, kao i svaki pop-mudrac, izražava zagonetno, u tome je tajna njegove Dubine…