Poriv za zgrtanjem mraka

Na sreću, u jeku, zapravo u halabuci sve srčanijih zamerki na (malo je reći) upitan kvalitet tamošnjih “originalnih” filmova, Netfliks se barem na mahove seti i odrednica “prestižan sadržaj” i “kulturni kapital”. Avaj, to se zasad zbiva uglavnom u sferi inostranih filmova (dakle, filmova sa neengleskog govornog područja), koji se mahom kao već gotovi jednostavno pazare za dalju, “originalnu” eksploataciju, a nešto ređe i u domenu serijskih programa. Tako je ovo proleće, kada je u pitanju Netfliksova ponuda, proteklo i dalje protiče u atmosferi pohvala za dve i tim putem izvorno plasirane igrane serije – prva je Jelenko (Baby Reindeer), a druga Ripli (Ripley). Budući da druga predstavlja domaćinsku ekranizaciju proze znamenite Patriše Hajsmit, koja je u svetu sedme umetnosti (kada ona to – dakle, umetnost – zbilja i jeste) značajna jer je kroz decenije i decenije nadahnjivala velike filmske autore – Hičkoka, Vendersa, Lilijanu Kavani, Renea Klemana, Šabrola – ovaj prikaz će se baviti samo dometima Riplija. Jelenko je već sam po sebi izrastao u popkulturni fenomen, te kao takav može da sačeka i neki docniji kritičarski osvrt.

Teza je jednostavna – sve i da po dovoljno osnova pod onaj metaforični znak pitanja stavimo film Ripli pod zemljom (Ripley Under Ground) s početka ovog milenijuma, a u režiji prekaljenog Rodžera Spotisvuda, evidentno je da su se ekranizacije proze Patriše Hajsmit prihvatali samo izvrsni reditelji, koji su u isti mah i vrsne zanatlije i autori dovoljno osobenog izraza. U tom pogledu ovaj novi, serijski Ripli nastavlja tu svetlu i zdravu tradiciju – svih osam (manje-više jednosatnih) epizoda ove serije po sopstvenom je scenariju režirao cenjeni i traženi holivudski mahom scenarista – Stiven Zejlijan, Oskarom ovenčan za scenarističko-dramaturški doprinos Spilbergovoj Šindlerovoj listi, a prisutan u višim sferama Holivuda i svetske kinematografije i više od tri decenije. Imajući u vidu neporecivu minucioznost i jednako lako zametljivu temeljnost kao osnovu pristupa već mnogo puta rabljenoj literaranoj građi (a pri čemu, da tu zabune ne bude, brojne filmske adaptacije u ovih pola veka ili duže nisu uspele da u zasenak bace vrhunske literarne domete i krajnje specifičan izraz i stil proze Patriše Hajsmit!), sa podosta samopouzdanja može se ustvrditi da je za Zejlijana ovaj angažman, između ostalog i povrh svega drugog, prvenstveno bio rad iz strasti. Čak i ako po strani ostavimo te i takve pretpostavke, njegov Ripli sija nepomućenim sjajem, dovoljno osoben, a u isti mah i saobrazan nespornosti proze Patriše Hajsmit i konkretnije – te njene kreacije, Toma Riplija, kao i Zejlijanovom “minulom radu”. I nije ovde prevashodna posebnost to što je novovekovni Ripli urađen u visokoestetizovanom modu crno-bele slike (briljantan rad Roberta Elsvita, veterana ambiciozne filmske slike i čestog saradnika Pola Tomasa Andersona, koji je, povrh toga, bio silno hvaljen za sličan snimateljski pristup i rad u filmu Laku noć i srećno [Good Night and Good Luck] u režiji Džordža Klunija), a ovde je crno-belo na prvom mestu odraz Zejlijanovog poriva da priču, taj njen prvi komad, vrati u svoj prvi dom – noir, taj i dalje nepresušno nadahnjujući podžanr i izraz.

Jer, ima dosta toga što ovde evidentno ide naruku Zejlijanovim autorskim odlukama i pristupima – uprkos toj visokoj estetizaciji, priča o ketmanima među nama, o tim zadivljujuće prilagodljivim prevrtljivcima koje je naprosto porodio društveni darvinizam i koji katkad, kao što je to u ovoj seriji reč, priču o ponovo metaforičnoj akumulaciji prvobitnog kapitala preusmeravaju i znatno dublje, u potrebu autora da se, premda u dominatno naturalističkom izrazu, što pomnije prikaže i ljudski poriv ne samo za zgrtanjem novca već i za mrakom, za onim pogubnim i rušilačkim koje neki od nas nose i svesno-nesvesno brižno gaje u sebi, za uništenjem svega na putu, a ponajpre onoga uz šta bi išli epiteti snađenog, relaksiranog, spokojnijeg, ukorenjenog…

foto: promo

U tom smislu, ovom Ripliju naruku ide i odluka da naslovni lik igra znatno stariji glumac – Endru Skot (Svi mi stranci, Fleabag, 1917, Šerlok…) rođen je 1976. godine, a ta važna intervencija nagoni nas da se zapitamo i koliko dugo je njegov Ripli putovao do te tačke i te prilike, šta je to sve neizrečeno/nepomenuto uradio i doživeo na tom putu, šta ga je sve to oblikovalo, a onda i narečeni mrak njegovih surovih i hladnokrvnih dela dobija u težini i intenzitetu, a potom i u univerzalnosti. Ovde valja naglasiti da se i Zejlijanov Ripli čitavim tokom priče zadržava isključivo na tački svojevrsne odmazde prema eksponentima više klase, što i jeste mračna postavka znana iz knjiga iz tog serijala Patriše Hajsmit, a čime jeste zadržan izvoran ideološki okvir koji je zadala autorka, a ona je, po vlastitom priznanju, poželela da u slučaju svog Toma Riplija pokuša da kod čitalaca izmami saosećanje prema liku koji tako nešto načelno svakako ne zaslužuje. Ripli se kreće i u tom stalnom kretanju ka ionako varljivom vrhu života u potpunosti lišenog ekonomskih briga povremeno čini zločine, ali istovremeno i potcrtava i za sobom ostavlja jasan trag nihilističkih ubeđenja svoje prve autorke; naime, mimo knjiga o ovom antijunaku, osvedočenom sociopati, tako lakom na okidaču, Patriša Hajsmit je već pri samom početku romana Editin dnevnik kroz usta/prste glavne akterke istakla da je celishodnije i poštenije reći da život nema nikakvog smisla, da ljudi ustaju, rade, daju sve od sebe, ali da život nema nikakvo značenje, te da je jedina svrha biti stalno u pokretu. A sve to Ripli posvećenički i radi, doslovno prateći tu negatorsku mustru do kote na kojoj će mu život, kakav smatra da mu je sudbinski osporen i zakinut, napokon postati dostupan na, naravno, samozatajno uživanje.

A na to se tiho nadovezuje još jedna, na prvi pogled sitnija intervencija – u ovom viđenju i izvođenju Tom Ripli nije samo snob koji mehanički pokušava sebi da obezbedi umetnine pomoću kojih bi onda brzo utvrdio svoj klimavi društveni status, već i dobrim delom sebe uživa u umetnosti i lepoti, a moglo bi se otići tako daleko pa reći da je njegova ganutost delima Karavađa zbilja nepatvorena, da ta dela u njemu pokreću ono za šta je on suštinski itekako kadar – sposobnost da se zaista oseti i prepozna lepota koja onda tako otvorenom umu daruje transformatvnu moć koju vrhunska umetnost nužno mora da nosi u sebi.

Na sve to, Zejlijan ostaje veran sebi, Riplijevi zločini u njegovom su viđenju krajnje detaljistički i grafički predstavljeni, čime se onda gotovo forenzički pomno detektuje i prikazuje ona čuvena banalnost zla, i ti delovi su možda i ponajveće iznenađenje u ovoj vrloj novoj seriji; međutim, poznavaoci tu lako mogu da prepoznaju novi nalet očito i dalje učinkovitog Zejlijanovog manira, koji je on, doduše u različitim vidovima, pokazivao u svojim ranijim delima – kod Spilberga, u Šindlerovoj listi, u delu sastavljanja plana akcije, u Pobedničkoj formuli (Moneyball) u prikazu načina sastavljanja savršeno ukomponovanog sportskog tima, u Građanskoj parnici (A Civil Action) u obraćanjima advokata, u U potrazi za Bobijem Fišerom u pripremi za šahovski duel…

Time se dodatno naglašava autorska zrelost i zaokruženost ove serije, ali to nije sve – Ripli je ubedljiv i kao prikaz američki shvaćenog sumatrizma (naravno, u slučaju srećnika koji takve svoje damare mogu i konkretno da isprate, dajući im pragmatičnog oduška), te jurnjave za smislom postojanja po dalekim i oku ugodnijim adresama starog sveta (poput Hemingveja, Stajn, Ficdžeralda, Džejmsa, Milera i brojnih drugih i ostalih nekoliko decenija ranije), a ubedljiv je i strože žanrovski gledano – kao dinamičan i atmosferičan triler, krcat zlokobnim i tmurnim valerima (a upravo tu do izražaja dolazi složenost i posebnost Skotovog glumačkog aparata i njegove glumačke persone, srećno ukorenjene u samopouzdanju i inteligenciji), gde mrak seže veoma duboko u gledalačko podvesno, kada se shvata da bi ova priča i danas bila moguća, čak i mimo stvari koje bi joj sada predstavljale krupne zapreke na putu (današnja lakoća utvrđivanja identiteta i konkretnog kretanja u datom vremenskom trenutku, recimo).

Tu dolazimo do ponovne kopče sa prozom Patriše Hajsmit, tim neprolazno vrednim i privlačnim i prestižnim sadržajima i egzemplarima kulturnog kapitala koji to zaista i jeste, te do ponovne potrebe da se bezrezervno pohvali Stiven Zejlijan zbog onoga što je ovde postigao, kao i zbog svežine i artikulisanosti koje je darovao ovoj staroj, i samim tim prilično dobro znanoj priči.