Poslednjih sezona građanin Dilan očito se vraća svojim korenima/počecima, ukazuju nam na to i njegova prerušena/odrpana inkognito-tumaranja međ’ običnim svetom (nikakav slučaj, ili vrhunska ironija sudbine da ga onda policija privodi kao sumnjivca), i skorašnji albumi kao ponovo prvi na top-listama Together Through Life (2009, Columbia/Sony – Multimedia Records). A vraća se i kod nas, gotovo u dan 19 godina od neslavnog nastupa na stadionu FK (tada još) Galenika, u Zemunu. Oni koji su ga još onda otpisivali kao bivšeg, istrošenog… dugo su bili u pravu, mada nam je država imala poluvreme raspadanja znatno kraće od njegovog, a sad smo i mi i Bob dobili priliku za popravni ispit. Mi se pokazali!
Ovde se u međuvremenu mnogo toga promenilo, drastično. FK postade Zemun, stadion renoviran, Milošević osveštao novu Arenu (začetu zbog nečeg sasvim drugog) svojim poslednjim mitingom, radikalizovani Zemun ‘proslavio’ se klanom gorim od KKK, i uopšte… Razlike su otprilike kao između prve beogradske postavke Kose koja je protresla palančane, i ove koja – opet u Ateljeu 212 – palanci podilazi. Bob Dilan je naravno iznad i daleko van svega toga. Nema(m) odgovora zašto je baš sad naišao ovuda, između Skoplja i Zagreba. Da osokoli posustalu borbu za građanska prava? Da kod najšire publike ne ostane zapamćen samo po serijski silovanoj Knockin’ on Heaven’s Door, ili kao dedica koji piše pesme za B. Ferija? Uostalom, što i da nam ne navrati opet – EuroMan Dačić ima veliki kambek, lako su i njegovi drugari iz Galije mogli i ovaj put da ‘zagrevaju’ posetioce. Stvarno, gde su, da se nije tim ljudima nešto desilo?
Kako god, uprkos bedi tranzicije i bogatstvu demokratske, pardon – koncertne ponude u Srbiji, u prestoničkoj Areni skupilo se više od 12.000 posetilaca s ulaznicama po ceni 2500-4500 din. Atmosfera je nedeljama poslovno podgrevana PR-om o Never Ending turneji sa prosečno više od 100 Prorokovih koncerata godišnje, još od ‘88, pa znamo da je tako učestvovao i na Radar-festivalu u Varaždinu, juna 2008. Bilo je i proizvoljnosti kao „Jedini muzičar koji je dobio Pulicerovu nagradu“… Izvan pozornice bard je sreo Ambasadorku SAD u Beogradu, a na binu je izašao u tamnom odelu sa svetlim šeširom i košuljom, dok je prateći kvintet bio u obrnutim bojama. Počeli su nizom ranih Dilanovih klasika (Rainy Day Women.., It Ain’t Me, Babe, I’ll Be Your Baby Tonight) za koje je Bob svirao električnu gitaru i povremeno nabadao (pa i mašio!) neke melodijske fraze po bas-žicama. Prešao je za klavijature, stojeći bočno okrenut publici, u Masters Of War, a tokom Stuck Inside Of Mobile With Memphis Blues Again vratio se na sredinu i svirao usnu harmoniku, i tako više puta.
Bob Dilan nikad nije bio veliki pevač, naprotiv, ali od njegovog prepoznatljivog, nazalnog i rapavog glasa malo šta je ostalo, tako da je zvučalo kao da nam te pesme – povremeno izobličene do neprepoznatljivosti – interpretira Tom Vejts (Waits), i to iz svoje gore/poznije faze. Naravno da kriterijum za ocenjivanje koncerta bilo koje starije zvezde nije pravovernost prošlosti, ali ni kreketanje standarda nije domet vredan pažnje, kamoli veličanja. No, većina prisutnih ionako je pošla na hadžiluk, shodno neprikosnovenom statusu Dilana kao autora, i u redu je da su ga uživo videli/čuli u nešto boljem izdanju nego ‘91. Prva od numera s prošlogodišnjeg albuma je živahna, nepretenciozna Beyond Here Lies Nothin’, za koju je pedal stil (steel) gitarista Doni Heron (Donny Herron) uzeo trubu, kao što će malo kasnije, za Forgetful Heart, violinu.
Iako su u postavi vrsni gitaristi, povratnici Čarli Sekston (Charlie Sexton, svojevremeno tinejdžersko sviračko čudo, sada ‘presvukao’ bar tuce gitara) i Stju Kimbol (Stu Kimball, takođe kantautor i veoma tražen saradnik, ovde zadužen i za akustične gitare), ukupni zvuk je umuljan, aranžmanski nedefinisan kao da dobar RnB-sastav prvi put u garaži prosvirava nečije nove pesme. Siguran sam da je namerno, no ne pomaže, mada je poštovanja vredan i starinski koncept pozornice bez ikakvih video-bimova (problem za dalji deo dvorane), s jednobojnim, škrtim osvetljenjem koje se retko menja, i sa glomaznim veteranskim pojačalima (‘lampašima’). Štaviše, između numera čulo se i odavno zaboravljeno uštimavanje žica. Manje poznate/novije tačke (s albuma Time Out Of Mind ‘97, Love And Theft 2001, Modern Times 2006) naravno manje su patile od Bobove vokalne veštine – uostalom, opšte je mesto da pesnici loše govore sopstvene stihove, pa evo analogije – da bi posle nekih sat muziciranja sva šestorica ‘nabola’ vrhunac sa Highway 61 Revisited. Tada je za trenutak bilo jasno i šta je Bob Amerikani, a rastuće oduševljenje u Areni dobilo je opravdanje. Dilan se povremeno, da publika ne vidi, smeškao sebi u brk.
Sat i po zvaničnog programa dovršio je opet klasik, Ballad Of A Thin Man, i ovacije su dovele do bisa: Like A Rolling Stone (iako kod orgulja Bob nije svirao legendarnu dvoprstašku frazu Ala Kupera), nova Jolene i u poslednje vreme ređe uvrštena Blowin’ In The Wind. Dobro da je bio ovde, super da smo svedočili kad Autor lično interpretira svoje bisere. Suština je da je najbolje i najvažnije u karijeri Bob uradio pre nekoliko decenija, a Beskrajna turneja je kometin rep, čiji je plafon da ne obruka legendu. Zato ne secite vene na svaki njegov novi suvisli album, sveden na ritam-i-bluz, nego čitajte Dilanovu staru poeziju, njegove Hronike prvi deo (Geopoetika), ili o njemu, na nama još uvek razumljivom hrvatskom, u knjigama prodavanim i kod nas (Spomenar 1955–1966, Algoritam; Kotrljajuća grmljavina Sema Šeparda, Šareni dućan).
