Od prvog februara ove godine, Operu beogradskog Narodnog pozorišta vodi Katarina Jovanović. Šta god da postigne i dostigne tokom svog mandata, Katarina Jovanović će biti istaknuta u istoriji naše Opere kao prva žena direktor, i kao prvi direktor mlađi od 40 godina. Zasad, priča se po Narodnom pozorištu, uvela je pozitivnu atmosferu, elan, osmehe, planove…
Katarina Jovanović je primadona. Diplomirala je i magistrirala na beogradskom Fakultetu muzičkih umetnosti, pobeda na takmičenju „Monserat Kabalje“ 2000. godine bila je početak njene karijere na operskim i koncertnim scenama sveta. U Srbiji, u Aleksandrovcu Župskom, gde je rođena, osnovala je međunarodni festival klasične muzike Kos art, a u Beogradu je docent na Katedri solo pevanje FMU. Visina njenog glasa je sopran. Bila je Aida, Toska, Violeta Valeri, Margareta, Mimi, Leonora, Dona Ana, Madlena, Grofica, Tatjana… Nedavno je na sceni kuće koju vodi pevala neplanirano, umesto sprečene koleginice, na koncertu Mocartovih operskih arija, a 6. juna će pevati na gala donatorskom koncertu kojim se završava ova operska sezona. Dan nakon ovog razgovora putovala je u Pariz, na koncert.
„VREME„: Operski pevači se retko bave rukovođenjem i ostalim društvenim delatnostima. Šta je vas, primadonu, motivisalo da prihvatite posao direktora? Mogli ste i dalje da uživate u aplauzima, da putujete…
KATARINA JOVANOVIĆ: Mogu ja i dalje da putujem, nisam otkazala još nijedan poziv ni angažman u inostranstvu! Znate, kad neko nekom ponudi ovako nešto kao što su meni ponudili Ministarstvo kulture i upravnik Narodnog pozorišta, onda se to ne odbija. Uostalom, možda grešim, ali imam utisak da postoje suvisli razlozi što su mi oni ponudili ovaj posao. Tačno je da mi je nova uloga promenila život. Činjenica da imam karijeru van granica ove zemlje, koju evo već desetu godinu gradim polako, od festivala do festivala, od uloge do uloge, od snimanja do snimanja, zahteva ozbiljnu organizaciju rada i života. Neću da kažem da je lako, nije, ali ne žalim se. Istina, poslednjih nekoliko meseci bila sam više bolesna nego u poslednjih nekoliko godina, ali to je samo posledica prilagođavanja novom načinu života. Neki moji prijatelji misle da živim abnormalnim tempom, ali ja sve stignem. Pored obaveza, u dvadeset četiri sata moram da nađem vremena još i za sebe, i to u miru i tišini, i za svoj glas. Još uvek stižem da slušam i časove filozofije, istina sve manje i manje, odem i na trening, nedovoljno često, ali… Trudim se da produžim dan, radim intenzivno na pronalaženju mašine za produžavanje dana. Čim je pronađem, patentiraću je, usrećiti svet, a ja zaraditi veliki novac!
Došli ste na čelo Opere nakon ostavke Dejana Savića, na koju se odlučio zato što, kako je izjavio, nije hteo da „pravi neke repertoarske izmene i smanjuje ansambl„, što je zazvučalo kao da nije hteo da se povinuje zahtevima države, osnivača Narodnog pozorišta. Da li i vi morate da vodite računa o potrebama države?
Narodno pozorište je država u malom, mikro-plan političkih, socijalnih odnosa i raznih raslojavanja koja postoje u državi. Tako je u svakom državnom pozorištu. Naša država nije najstabilnija, naročito ekonomski, a politička trvenja su ko zna kome i iz kojih razloga korisna. Ljudima kao da se ne da da žive i grade udobniji život sebi, pa i svojoj deci. Stalno smo u nekoj zahvalnosti što smo dosad preživeli, a to je destruktivna ideja. Suviše se flertuje sa Tanatosom, a na Eros, na stvaranje, kao da malo ko misli. A što se tiče izjave Dejana Savića, ja je ne razumem. Kad neko ne želi ništa da menja, to znači da se uravnio. Uravnjavanje u umetnosti ne postoji. Mi moramo mnogo da menjamo. Da budemo mnogo bolji, tačniji, interesantniji, komunikativniji, da mnogo više tražimo od sebe. Pogotovo što nas i muzika i pozorište XX veka tome uče, a takođe, kao što znamo, i prilike i način života XXI.
Prilike na koje se pozivate ukazuju nam na ekonomsku krizu. Ministarstvo kulture preporučuje da se programi prilagode novoj situaciji. Kako ćete rešiti taj problem? Zna se da su operske produkcije najskuplje pozorišne produkcije. Da li ćemo dok traje kriza slušati samo koncertna izvođenja opera?
Narodnom pozorištu država redovno šalje novac, mi smo kuća koja nema dugova, u kojoj se tačno zna kad će plata i koja honorare spoljnih saradnika isplaćuje kako je dogovoreno ugovorom. Taj novac je ograničen. Situacija u kojoj raspolažete ograničenom količinom novca je situacija u kojoj se nalazi svako pozorište u svetu, što znači da ekonomske probleme imamo i mi i Metropoliten. Takođe, od kad sam se rodila ne sećam se da ova zemlja nije u ekonomskoj krizi. Tako je od smrti Josipa Broza pa do danas. Naša veća kriza od te ekonomske je odsustvo validne umetničke ideje i moralnog stanovišta – to je, tvrdim, najveća kriza u kojoj se nalazimo. Osim toga, mi smo i dalje u borbama za teritoriju, i dalje smo u tim arhaičnim idejama, i teško je baviti se umetnošću u zemlji koja je nestabilna. I, šta sad? Treba odlučiti: da li zavrnuti rukave i ubaciti se, neću za novine da kažem – u šta, do lakata, ili ostati sa strane pa posmatrati šta se događa i komentarisati. Eto, to je sve, treba se opredeliti. Kažu mi prijatelji da dam sebi rok koliko želim da radim ovaj posao. Ne znam kako da to uradim, ne znam koji bi to rok bio: godinu dana je malo, dve mi se sad na početku čini veliko. Ali, kad prođe prva godina verovatno ću pomisliti: evo, upravo smo malo raščistili kuću, hajde sad da je okrečimo, pa ću posle toga hteti i nov nameštaj, i tako… nema tu rokova. Pozorište je takva vrsta organizma da uvek mora nešto da se radi.
Čuje se da ste uveli disciplinu u ansambl, zar je moguće da je do sada nije bilo?
Ja verujem u disciplinu. I pored posla kojim se bavim, i pored raznih umetničkih neuroza koje me prate, veoma sam centrirana osoba. Znam da disciplina i savršena organizacija rada, tačnost, poštovanje teksta, poštovanje kompozitora, da su to nepomerljivi postulati na kojima počiva profesionalno pozorište. Dolaženje na probu na vreme, da znate napamet teksta kad ulazite u režijske probe, da orkestar svira čisto, da se trude da vežbaju što više – to su stvari na kojima ja insistiram, i koje su još daleko. Naravno, to jeste strašno saznanje. Ali, postoji u ovom ansamblu ogroman neiskorišćen potencijal za rad, za stvaranje. I zato se može stvarati u ovakvoj mašineriji od 267 zaposlenih kakvu ja imam u Operi. To je mašina koja funkcioniše. Ja samo treba da je nauljim dobrim uljima. A dobra ulja su poštovanje teksta, rokova, tuđeg vremena, lepo ponašanje. Rad koji ja očekujem od solista i od prvaka, to je rad koji ja ulažem. Ne pričam o nečemu što ne znam, znam šta znači otvoriti partituru i naučiti je do kraja. I biti spreman za probu. Kao što znam kako izgleda i šta znači kad neko nije spreman za probu, i kako to urušava sistem.
Da, ali se takva nespremnost toleriše, kao da je nemoguće sankcionisati kolegu zbog kog proces stagnira.
Moguće je, postoje mehanizmi sankcionisanja i u pravilnicima o radu i u Zakonu o radu, i ja sam odlučila da ih primenjujem od reči do reči. Sad se ne primenjuju. Jedan od opisa mog radnog mesta, a i pravo koje mi je dao upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović, jeste da kažem ljudima kad nisu dovoljno dobro uradili posao. I da im objasnim zašto im to govorim, i kako bi to mogli da isprave.
Smatra se da operske predstave imaju stalnu publiku u bukvalnom smislu te reči. Da li je to posledica činjenice da od svih pozorišnih formi, opera najbolje odoleva novim i modernim trendovima?
Živimo u jednoj konzervativnoj sredini, pa zato, na primer, određenim grupacijama ljudi nije ugodno što žive u Srbiji. Pa ipak, bez obzira na konzervativnost, mnogo toga može da se prikaže na našim scenama a da se ne naruši umetničko delo. Mi smo, na primer, u našoj najnovijoj premijeri, u Donicetijevoj Lučiji od Lamermura, pokazali neka nova rešenja. Volela bih da svaka predstava koju ja kao direktor treba da potpišem bude pomerena u neki, do tada neistražen ugao, pomerena iz kolotečine životnog smaranja.
Taj pravac izmeštanja iz postojećeg je započet angažovanjem poznatih dramskih reditelja – Nebojša Bradić je režirao Vertera, Jagoš Marković upravo priprema Figarovu ženidbu…
Forma operskog pozorišta opstala je samo zahvaljujući pomacima ka dramskom pozorištu. Da je opera ostala na prvobitnom nivou, ne bi je bilo, ne bi imala s čime da komunicira sa sadašnjicom. Ja sam presrećna što nam je Lučiju režirao Džon Ramster. Istina, posle premijere bilo je i komentara, bilo je onih kojima nije bilo jasno zašto Enriko urinira na sceni, zašto se na sceni vidi noćna posuda, zašto otkopčava šlic, zašto mu spadaju pantalone, zašto se umiva go do pojasa pravom vodom…. Pa zato što svi ljudi to rade, zašto ne bi i lik u operi? Neki ljudi u stvarnosti imaju i pokvarene misli prema svojoj sestri, zar ne, pa zašto je onda čudno što smo pokazali nagoveštaj incestne ljubavi Enrika prema Lučiji? Važno je da se pokaže životni put lika na sceni, a ne samo deo koji je opisan u delu. Tako se gradi svaki pozorišni lik, pa zašto ne bi isto pravilo važilo i za operske likove.
Jedan od učesnika predstojećeg BEMUS–a je i Narodno pozorište…
Da, i to je divno: Beogradska opera na BEMUS-u posle deset godina! Jagoš Marković priprema Figarovu ženidbu, biće to sigurno nešto posebno! Nismo učestvovali dosad, zato što nismo bili dovoljno dobri. Lučija je pokazala da možemo da budemo dovoljno dobri. Eto, to je pravi razlog.
Na vratima vaše sobe su upozorenja onima koji ulaze, u sobi, na vidnom mestu je Rečnik rodne ravnopravnosti, iza vaše stolice su radovi Ćelića i Popovića – neuobičajena scenografija za direktorsku sobu.
Ćelić i Popović mi čuvaju leđa, upozorenja na vratima su neophodna zbog onih koji ne kucaju i koji ulaze i kad nemaju nikakvog razloga da to učine, a Rečnik rodne ravnopravnosti je poruka da se treba poštovati međusobno. I da ko to ne zna, mora da nauči. Pristojnost je način života. Verovatno mi ne bi palo na pamet da ga donosim u Pozorište da nema ljudi kojima je čudno što je direktor žena i što imam manje od 40 godina. Htela sam da se zaštitim od tih suludih, destruktivnih priča, i da podstaknem ljude da budu bolji. I da stvaraju. Jer, stvaranje je ono jedino bitno za život, za svet.
