Policijsko likovno vaspitanje

Jedino što policija još nije uradila, a moglo se očekivati, bilo je da posavetuje slikarku Biljanu Cincarević da svoju konceptualnu izložbu „Gospode pomiluj“ iz Doma omladine, održanu od 21. do 24. septembra, preseli na Ušće. Sve drugo je pokušano kako bi ceo umetnički koncept koji govori o „paklu“ sveštenstva projektovanom na samo dno morala, ostao pod ključem.

Tako je policija, „ubeđujući“ umetnicu i organizatora da se izložba prekine, izvrnula svoju ulogu u kultur-komesara. Zaista, šta je policija tražila u umetnosti? Prema zvaničnoj verziji, učinila je to u ime razbesnelih ekstremista, jer bi ih navodno ovako provokativna izložba samo još više iritirala – što bi bilo u redu ako bi iko mogao poverovati u to da policija nije sposobna da obezbedi jedan izložbeni prostor u zgradi sa dva ulaza.

Ono što se čini mnogo očiglednijim jeste da je policija ovog puta radila na kulturnoj selekciji, ne toliko zarad bezbednosti, incidenata ionako nije bilo, već zarad Crkve. Jer teza koncepta „Gospode pomiluj“ i njegove satirične šibe koju čine fotografije, instalacija i performans, tiče se socijalno-psihološkog terena Crkve, tačnije onog što je na njemu najnegativnije. Crkva je, računajući valjda na policiju, sve to oćutala. S druge strane, na prozivke policije ćutalo je i Ministarstvo kulture, i Grad Beograd, kao da su svi jednako postali alergični na slobodu izražavanja. Uprkos tome, budući da je izložba održana baš u trenutku otkazivanja Povorke ponosa i premlaćivanja stranaca na beogradskim ulicama, u prvi plan izbio je njen nus-efekat a to je karikatura „pobedničke“ strane.

„VREME„: Da li je slučajnost što je izložba otvorena 21. septembra, samo dan kasnije od planirane Povorke ponosa?

BILJANA CINCAREVIĆ: Izložbu sam spremala više od dve godine. Pošto sam je sama finansirala, bez ičije podrške, finansijske ili ideološke, plan mi je bio, čim je pripremim, da nađem prostor za izlaganje i zakažem datum otvaranja. Posle mnogih koji su okrenuli glavu na drugu stranu kada je o prostoru reč, u junu sam razgovarala sa Milanom Lučićem i dobila odgovor da će mi Dom omladine dati prostor za izlaganje i termin koji je meni odgovarao, a to je kraj septembra. Znači, izložba nikako nije povezana sa Paradom ponosa, već su se svi ovi događaji koncentrisali sami po sebi u septembru.

Da li je policija od početka tražila da ne otvorite izložbu ili tek nakon otkazivanja Povorke ponosa?

Iz policije su tražili da dođem na razgovor dva dana pred otvaranje. Verovatno zato što su hteli da me „savetuju“ da otkažem izložbu. Ovo tvrdim jer sam odmah ujutro nakon otvaranja izložbe pozvana na razgovor od načelnika MUP-a Stari grad Željka Peroševića. Savetovana sam, to jest on je zatražio da momentalno prekinem izložbu. To znači da sam otišla i pre izložbe, isto bi tražili od mene. Naveo je da bi zbog skorašnjih događaja, misleći na otkazanu paradu i prebijanje stranaca, bilo bolje da izložbu prekinem jer će iziritirati te ekstremiste. Pitala sam ga da li postoje zvanične informacije o pretnjama i da li je to naređenje, on je odgovorio neodređeno o pretnjama i da to nije naređenje već savetovanje da moram skinuti izložbu.

Iz medija se već danima moglo znati da se sprema izložba posvećena kritici klera, korumpiranog sveštenstva, ogrezlog u nemoralu, koje podgreva nacionalizam…

Dobijala sam uznemiravajuće mejlove koje nisam smatrala ozbiljnim pretnjama.

Na otvaranju, u ponedeljak, sve je proteklo u redu, a bilo je i mnogo policije. Sutradan je usledio poziv na razgovor od načelnika Peroševića, kome ste na njegov „savet“ da zatvorite izložbu rekli „važi“ – i niste je zatvorili. U sredu su vas opet zvali…

U sredu me je Perošević pozvao telefonom i pitao zašto nisam zatvorila izložbu. Odgovorila sam da čekam galeriste iz inostranstva, i da moram da ih sačekam, i pitala da li ga Crkva pritiska da utiče na mene. Rekao je – ne, naravno. Bio je ljubazan i fin, zaista nije ništa zvučalo ni kao pretnja ni kao naređenje. To je vid pritiska „zvaću te i zapitkivati da ćeš morati da me poslušaš“.

Baš kao što sam na jednoj od fotografija i predstavila povezanost službe, Crkve, i SANU-a. Čekam samo još da se i SANU oglasi i anatemiše me pa da se moja izložba još jednom potvrdi kao istina.

Šta se posle tog poziva dogodilo?

Nakon telefonskog poziva u sredu načelnik Perošević se više nije javljao i četvrtak je protekao „mirno“. S obzirom na to da je izložba sadržavala i performans koji se dešavao samo na otvaranju, odlučila sam da traje samo četiri dana i tako je i bilo najavljeno u pozivnici.

U svešteničkoj mantiji, glavni „junak“ vaše izložbe je Ratibor Trivunac, vođa anarho sindikalista? Da li je reč o novom poglavlju u vašoj političkoj orijentaciji?

Ne, naravno. Ratibora sam upoznala pre više od godinu dana na nekoj Queerijinoj promociji gde je bio odeven u svešteničku odeću. Tada sam shvatila da sam našla model za svoj konceptualni projekat. Inače, ne sarađujem s anarho-sindikalistima.

Žao mi je, međutim, što postoje dvostruka merila u našoj zemlji. Ratibora optužuju za terorizam jer sumnjaju da je bacio Molotovljev koktel na grčku ambasadu, iako su anarhisti izjavili da to nisu učinili, a grupu ljudi koja je zapalila američku ambasadu s istim tim Molotovljevim koktelima i pri tom je poginula jedna osoba, ne optužuju za terorizam, već su oni samo revoltirane patriote.