Poker u život

Podugačkih je osam godina trebalo Balši Brkoviću, jednom od frontmena „nove crnogorske scene“, da preskoči senku vrlo uspelog prvog romana Privatna galerija (v. „Vreme“ br. 659), i izađe pred publiku sa novim delom u tom žanru. U međuvremenu je Brković objavio i zbirku priča Berlinski krug, no njena recepcija bila je prilično neadekvatna i nedovoljna, verovatno zato što se knjiga pojavila u dosta nesrećnom izdanju tada već (iz)umiruće Prosvete.

Kako god, Paranoja u Podgorici na nekoliko se važnih nivoa nadaje kao svojevrsni „nastavak“ Brkovićevog debija, mada nipošto ne u doslovnom smislu. Nova je „priča“, novi su junaci, no ono što je ovim romanima zajedničko jeste njihova situiranost u milje današnje Crne Gore, pre svega Podgorice, a nadasve njene tranzicijske (para)elite, iza čijeg se pompeznog i nadriglamuroznog stila življenja – od one sorte kojoj iz odgovarajućeg telesnog otvora veselo izviruje neprskani praziluk – krije skorojevićstvo, priprosti bahatluk, nestašno lepljivi prstići, dođem ti – dođeš mi, i ostali divni epifenomeni dražesne kombinacije plemenskog, komunističkog i neokapitalističkog varvarstva. I dakako – poneki leš u ormaru… Figurativno uvek, a ponekad i doslovno… E, to sveortački prećutkivano prazno mesto u samom epicentru društvenog, pa otuda i mnogo čijeg ličnog života, taj tabu, ta tamna strana koja se nazire iza kulise od mesinganih kafića, prpošnih palmi i lepršavih suknjica wannabe sponzoruša, to je ono gde Balša B. traži, i pronalazi, svoju Podgoricu/Crnu Goru/Balkan, svoj romaneskni mizanscen.

Narator Brkovićevog novog romana nije ni pravdoljubivi policajac ni dugonosi privatni detektiv, ni naloženi „investigativni novinar“ ni jezičavi „slobodni mislilac“ niti galamljivi opozicioni političar; on je tek tihi i skromni bibliotekar, bivši gimnazijski profesor koji je jedva čekao i dočekao da ga svi zaborave nakon davne afere sa učenicom, zbog koje je njegovim imenom čitava varoš propirala usta u jednoj davnoj sezoni; sve u svemu, samozatajni tip koji najvoli da na miru ispija svoj jutarnji espresso nosa zagnjurenog u novine. Ukratko, on vam uopšte ne deluje kao tip koji bi bilo pravio, bilo tražio nevolje. Avaj, to što nešto ne tražite još ne znači da vas to neće i snaći.

Tako je, iz lagodne perspektive čitaoca novina, dočekao i vest da je vrlo ugledni intelektualac i nesmiljeni kritičar vlasti – opšteomiljen, superiorno obrazovan i pametan te legendarno nepotkupljiv – pronađen mrtav u hotelskoj sobi, i to ufiksan, pa još na gomili sa mlađanom narkomankom. Eto ti đavla: ovamo neporočan tip i svima docirajuća Moralna Vertikala, kad ono – narkoman i snubitelj mladih drogerašica… Ili možda i nije tako, nego neko želi da u to poverujemo? Ili je, opet, misliti tako zapravo pouzdan simptom paranoje? I gde je uopšte prava granica između paranoje i stvarnosti u mafiolikim banana državicama tranzicionog Jugoistoka?

Navodna pokeraška mudrost kako je „najbolja prva misao“, dakle, onaj impuls koji ti prvi dođe u situaciji u kojoj treba nešto prokljuviti ili odlučiti, i kako ga otuda treba i poslušati, umesto da dopustiš da ti ga razvodne sumnje i relativizacije, svojevrstan je lajtmotiv ovog vešto vođenog trilera iliti „noara iz nulte decenije“ kako je sam autor podnaslovio roman. Prva naratorova misao jeste da je oko profesorove smrti malo isuviše toga smrdljivog; ipak, „zdrav razum“ okoline ubediće ga u suprotno. No, onda će i sam biti usrkan u epicentar mračne tajne, preko poverljive ispovesti mladog narkomana, njegovog bivšeg učenika i momka umrle narkomanke. A potom će i mladić netragom nestati dok njegov leš ne pronađu na divljem đubrištu, a bibliotekar će potražiti pomoć starog poznanika iz policije… Tako se narator malo-pomalo bespovratno upliće u priču punu „loših“ i „dobrih“ policajaca i, štono reći, „udbaša“, za koje nikad ne znaš koji su koji, jer stalno menjaju uloge, korumpiranih političara i ostale tranzicione oblaporne stoke osrednjeg zuba, kao i intelektualaca koje, što veli Pesnik, „kupiš za špricer i kavurmu“ (a kamoli za belo devojačko meso i ono drugo belo), i cele te galerije zaumnih likova „tranzicionih dobitnika“ koji ne vole da im neko kvari njihova bezbrojna životna zadovoljstva i da ih ometa u širenju poslova. Igrati (se) s njima znači zaigrati poker u život… Da je u pitanju mračna zavera, u to nemojte ni sumnjati; bez toga nema noira ni u sređenijim delovima sveta od ovog. Ali, da li je ta zavera barem „politička“, što bi i stradanju nedužnih dalo kakav-takav smisao i dostojanstvo, ili su pravi motivi drugačiji, oni koji se danas jedino računaju?

Ni u Paranoji u Podgorici Brković nije propustio da nas provede kroz većinu krugova pakla novokomponovane vlastele, i da poprečno preseče crnogorsko društvo tamo gde ga najviše boli, ali takođe, baš kao i Privatna galerija, ovaj roman jeste i diskretan hedonistički omaž iliti posveta jednoj drugačijoj Podgorici, neizbežno manjinskoj i podzemnoj, ali lepoj i dragocenoj, onoj u kojoj se merači u džezu, džointima i vrcavim razgovorima pod vinovom lozom koja štiti od nesnosnih, halucinogenih vrućinčina… Možda je ovaj roman nastajao (pre)dugo, ali čita se brzo i bez zastoja, u maniru pravog page–turnera, što će reći da čekanje ipak nije bilo uzalud. Što je i dolepotpisanom bila prva misao nakon sklapanja korica ove knjige…