Uskraćeni za sopstveno tržište i prodavnice u kojima bi slobodno i nesputano tragali za sopstvenim favoritima, građani Srbije ostaju sa tužnom mogućnošću posrednog praćenja svetskih muzičkih trendova
Priča i diskusija o tome šta su vodeći svetski muzički magazini („New Musical Express“, „Mojo“, „Rolling Stone“, „Uncut“, „Spin“) stavili kao svoje godišnje izbore najboljih albuma (singlova, filmova…) ni pre (dakle, za vreme S.M.-a), a ni sada (dakle, posle) nije bila sasvim irelevantna za sve koji sebe ne smatraju sredinom ili pak mogu i žele da utiču na nju. Ukoliko zanemarimo one koje uzrast (oni kažu godine) lišava neozbiljnosti pravljenja lista i one kod kojih je anarhizam ostao na pubertetskom odbijanju (top-) liste kao dovoljno preglednog i informativnog uzorka godine, ostalim Srbima među šljivama, ojađenim za mogućnost samostalnog izbora, liste navedenih magazina pružale su izvestan, ali ne i pouzdan način da se orijentišu prema svetskim tokovima i koliko je to moguće pribave neka od izdanja, trudeći se da štek nemačkih maraka i Internet download upotrebe uz minimum greške.
KONZERVATIVCI I LIBERALI: Najrelevantniji od svih, britanski magazin „NME“ ove godine, sasvim očekivano, za najbolju ploču 2001. izglasao je debi Is This It njujorške grupe The Strokes. Ono što sledi na ostalim mestima, ove godine više nego ikada, bezrizična je podrška afirmisanim bendovima i trendovima (Spiritualized, Slipknot, Starsailor, Jay Z) ili sigurno klađenje na debitante, koji su i pre „NME“-ijevog sertifikata viđeni kao spasioci rokenrola (White Stripes, Elbow). Upadljivo je, u odnosu na prethodne godine, koliko je „NME“ ostao indiferentan spram nekolicine sjajnih novih bendova, što svakako treba pripisati sve komercijalnijoj politici novina, ali i činjenici da ovaj nedeljnik 2002. puni pedeset godina postojanja.
U trci za britanski „Rolling Stone“, magazini „Mojo“ i „Uncut“ su do te mere zaoštrili finiš da njihove godišnje liste izgledaju kao jedan, na dva različita načina rešen matematički zadatak. A zadatak je bio, na najbolji mogući način rasporediti konzervativnu (roots) struju i onu liberalniju koja se prema korenima odnosi kroz sve one neo, kvazi, post prefikse. Tako je u Mojo-u album godine Rings Around The World, velških modernista Super Furry Animals, da bi već na drugom mestu šok bio ublažen Dylanovim back-to-roots albumom, zatim pomenutim Strokes, i konačno, ženskom nastavljačicom Dylan-tradicija- Gillian Welch. U Uncut-u situacija je obrnuta, mladog Dylana- Ryan Admasa i njegov album Gold, na vrhu slede australijske nade intelektualnog klabinga- The Avalanches, a ostatak liste manje-više idejno je varijacija Mojo-ve liste uz nešto upadljivije povlađivanje plesnim i hip hop izvođačima (Missy Eliott, Cannibal X, Daft Punk, Aphex Twin…). Od relevantnih britanskih novina tu je još i Muzik, čija lista ispraća trend opšteg klupskog zamiranja apsorbovanjem žanrova koji više animiraju mozak, nego noge, i tako je kod njih prvi engleski hiphoper Roots Manuva. Stanovitu vitalnost pokazuje nedeljnik Kerrang! koji energiju i ideju hevi metal žanra prepoznaje u rasponu od koledž gitarijade Weezer, preko punk-roka Rival Schools i Fugazi, zatim elektro & industrial koktela Rammstein sve do barkone hevi metal pinkflojdijade Tool, čiji album Lateralus proglašava za najbolji.
U Americi tvrdoglavi i koštunicasti Rolling Stone i dalje se jedini odupire radikalnom konceptu koji već nekoliko godina pokušava da konstatuje smrt čistokrvnih žanrova. Na blesav način, oni tako uspevaju da budu na liniji nekih sasvim novih trendova koji žanr pokušavaju da ožive, ali, RS se kladi na dede umesto na unuke. Bob Dylan i Mick Jagger drže vrh liste, a sem Alicia Keys i Strokes, ostatak top ten-a čine već izlizani, ili već obznanjeni cross-žanrovci poput Garbage, Radiohead ili Bjork. Sledeći rolingstonovsku politiku starijeg, ni omladinski Spin ne uspeva da bude buntovniji. Iako na prvo mesto stavljaju hibridni metal System Of A Down (album Toxicity), žalopojno poredeći histeričnu epiku pesama sa Amerikom posle znamo-kog-dana u septembru, kritičari Spin-a preslikavaju obrazac, zamenjujući rolingstonovske favorite svojima (Tori Amos, Weezer) uz klasičan pozerski osvrt na kontinent (Gorillaz, Basement Jaxx).
Koliko irelevantni, toliko i pouzdani ostaju oni od kojih se mišljenje najmanje traži (i očekuje). Hiper-trendovski britanski magazin The Face i ove godine na svojoj listi situira sve one izvođače čije je inovatorstvo podjednako pogodovalo i Ikea spavaćim sobama, i modnim listama, i klupskim žurkama, te njihov izbor, tradicionalno (ne i konzervativno!!!) fokusira sve relevantne pravce godine, bili oni Prozac-hop Avalanches, bluz-rok White Stripes, sedativni ritmovi Zero 7 ili house-pop Basement Jaxx i Felix Da Housecat.
Uskraćeni za sopstveno tržište i prodavnice u kojima bi slobodno i nesputano rovarili za sopstvenim favoritima, građani Srbije ostaju sa tužnom mogućnošću posrednog praćenja muzičkih trendova sigurni da će kojim god putem da krenu – pogrešiti ispravno.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
