Pogledaj me kako pevam

Samo 24h posle Noći istraživača, prestonica Srbije uživala je u Noći policajaca: u srcu grada pripadnici raznih sekcija MUP-a u redovima su čekali pred vratima muzeja, galerija, pozorišta i drugih ustanova, mirni u svojim paradnim uniformama, s transparentnim štitovima, voznim parkom, konjima itd. Toplo jesenje veče izmamilo je u šetnju i neočekivano veliki broj stasitih aktivista civilnog društva s odjednom u ovom gradu najpopularnijom vrstom četvoronožnih ljubimaca – žandarmerijski vučjak. Konstantno diskriminisana Srpska pravoslavna crkva jedina se zabrinula da Krstovdan ostaje u senci uspenja novovekovnog državotvornog praznika, Nedelja na gejove.

Dotle, u stajaćoj/klupskoj sali Amerikana Doma omladine Beograda, na bini uz dosta kontralihta i strobo-svetla neko skače, presamićuje se i vitla bujnim kosama – ali bez „vazdušnih gitara“; ruke im često visoko u vazduhu, no rad nogu nije mutirana šota. Dakle, nit’ je HM, ni grandž niti splavačina. Već je sastav Vrelo iz Rume! Ukoliko slaninica može biti dezenirana, a postoji i zdrav holesterol, onda nije čudo da ima i alternativni etno – ako oznake ičemu sluze. Tih 6 ženskih glasova rade složno kao V6 motor, a u zadnjem pogonu drum’n’bass sekcija razara i ono čega nije bilo između Koje i grupe Boye. Doduše, tokom 2 sata (uključujući bis Čuvam ovce) oktet je mačistički ozvučen, muški ritam-dvojac glasniji nego što bi pratnja i podrška za vokalni sekstet trebalo da bude. Matice i umereno dozirane matrice ipak uravnotežuju utisak, a svakako pomaže što se nekih bas-linija Stanka Tomića ne bi postideli ni Tuxedo Moon.

Program je ekonomičan, bez padova i dorastao većim pozornicama, salama i publikama: devojke su napustile školarski izgled, sad žene u punom cvatu, neupadljivo ali efektno kostimirane, funkcionalno koreografisane (same svoj KUD?), pričaju (pre)malo. I gosti su potpuno u tome, sa po jednom tačkom: njihov producent, Voja Aralica s gitarom (Pošle mome), uzor(ita) Svetlana Spajić u nošnji i akapela, i gajdaška solo-numera; potonje dve dobile su čak najjače aplauze prisutnih (ulaznice 500 d.). No, s violinistom Dejanom Sparavalom (No Smoking Orchestra) i uz basiranje, Marijana Bizumić kroz San me mori pružila je jedan od najboljih momenata večeri, ukazujući i da bi mali izleti pojedinih članica mogli da doprinesu prvoj liniji. Nisu izostali estetski i energetski, gotovo pank uzleti, a humor je udario kad su se na pozornicu vratile „prerušene“ u pastire, sa šubarama i brcima; da nisu Let 3, odaju dekoltei.

I, zašto ovaj koncert ipak nije bio vrhunski, kako Vrelo dosad nije postalo „sledeća velika stvar“? Nataša Tomić osnovala ga je ‘99, od etno VIS-a preko ansambla 2003. Vrelo je postalo bend ove strukture kakvu i danas ima, i iznedrilo svoj prvi, delimično live CD-samizdat Uzde na belo, na kome su im već favoriti Karavilje lale, dodole, mome i sl. No u ovakvoj Srbiji od prela do Vrela put je duži nego od mobe do Mobija, ni saradnje od Rundeka do Kusturice, niti priznanje BBC-ja i pravi diskografski debi (CD Preko reke 2008, PGP RTS) nisu jemčili ispunjenje visokih očekivanja. Iznenada, shvatimo da im je „Vreme“ pažnju posvećivalo još 2007/08. (br. 907, 935, 937) i da će evo već 6 godina od njihovog prvog koncerta u Domu omladine Beograda. Vrcnule su najvećim scenama regiona, a i šire, koketirale sa stranim izdavačima, ubrizgavanje modernosti u slovenske napeve se nastavilo, sexy Sremice i dalje zvuče onako opojno skladno, ali kao da je izvetrila reskost grlenih sazvučja – možda izmenama članica, odsustvom sestrinskih harmonija. Tako ni ove večeri nije bilo kulminacije, nije zablistala vokalna oštrica kojom su nas oduševile, pridobile za bar ovoliko godina.

Najlakše je manjak probojnosti kampanje opravdati nedostajućim resursima; bend je iz malog grada, pretežno ženski, odsutan iz tabloidske javnosti. Normalnost i kreativnost su mu dakle opterećenje, ako ne i mane.

Drugi CD čeka izlazak, a u međuvremenu svoju 15-godišnjicu Vrelo obeležava prvim DVD-izdanjem Pogledaj me kako pevam (2014. WMAS Records), snimljenim krajem 2012. na koncertu u njihovom rodnom gradu. (On-line) Izdavač van Srbije je britanski Brown Cow.

No, kad već okolnosti nameću sporost pa i stagnaciju, jedina uzdanica je upravo suština Vrela, slobodno razvijanje dobro upoznate tradicije. Tako su neke od numera sa sledećeg albuma – kao Ustaj ne spavaj – očito iskorak i osveženje. Bubnjar/perkusionista Zlatko Sakulski tamburaškim manirom preuzima akustičnu gitaru, promoli se rege, naoko unplugged. Lep nastavak njima prirodnih motiva žetve, ljubavi, zvezda… Možda i novi početak, kroz saradnju s čudom iz Jagodine: gde Palma njiše grane, 2000. godine nastala je World Music asocijacija Srbije, 2007. pokrenula magazin i sajt Etnoumlje, krenula u izdavaštvo i organizaciju koncerata! Ukratko, najbolje što na tom polju imamo s ove strane Serbia Sound Global.