Projekcijom filma Kajman italijanskog reditelja Nanija Moretija svečano je zatvoren 35. Beogradski međunarodni filmski festival. Neke nagrade su dodeljene, neki poslovi su dogovoreni, ali najvažnije je da je filmove na ovogodišnjem FEST-u videlo 97.000 posetilaca.
Žiri takmičarskog dela FEST-a nazvanog Evropa van Evrope, čiji je jedan od članova bio i Pavel Pavlikovski, nagradu je dodelio filmu Da bi dospeo u Raj, prvo umri! Đamšeda Usmonova, dok je žiri Udruženja filmskih novinara i kritičara ovenčao nagradom „Nebojša Đukelić“ selekciju nemačkih filmova, okupljenih u programskoj celini jednostavno nazvanoj „Nemačka“. Žiri Fipresci se takođe odlučio za jedan od nemačkih filmova i nagradu je dao ostvarenju Život drugih Floriana Hekera von Donersmarka, koji se nedavno okitio Oskarom za najbolji strani film. Publika je, naravno, imala svoje favorite. Najviše pažnje privukao je Vavilon Meksikanca Alehandra Gonzalesa Injaritua ali, možda neočekivano, i poslednji film legendarnog Miloša Formana Gojine utvare. Za projekcije ovih filmova čak i u repriznom, rano-popodnevnom terminu, velika sala, kao i parking ispred Sava centra, bila je popunjena gotovo do poslednjeg mesta. Ovo je, zapravo, i najveće dostignuće festivala.
S druge strane, FEST pod sadašnjim rukovodstvom kao da se povukao u mrak bioskopskih sala i lagodnost radnih ručkova. Fijasko sa FEST-ovom internom televizijom od pre dve godine opredelio je organizatore da potpuno zanemare ovaj bitan segment festivalskog života koji je, u vidu tadašnje Festovizije, afirmisao pokojni Nebojša Đukelić. Stvar je u tome da je FEST bio mnogo više od zbira projekcija, bio je neka vrsta epidemije filmskim virusom koja bi zahvatila čitav grad, te je, tih deset dana u godini, sedma umetnost postajala najvažnija stvar o kojoj se pisalo, razgovaralo i svađalo. Povlačenjem iz javnog polja FEST gubi dobar deo svog simboličkog potencijala i harizme, čega ne bi trebalo lako da se odrekne. Ovo je važnije od glamura i poznatih gostiju, čije je odsustvo još jedna od zamerki aktuelnom timu FEST-a.
Što se samih filmova tiče, tu je kao i uvek bilo i prijatnih i neprijatnih iznenađenja. Ciklus nemačkih filmova bio je vrhunac festivala. Život drugih, Elementarne čestice, Zimsko putovanje ili Kuća uspavanih lepotica su filmovi po kojima ćemo pamtiti ovogodišnji FEST. Azijska kinematografija koja je bila u ekspanziji poslednjih nekoliko godina ovoga puta je podbacila i pokazuje znake opadanja. I tu ima izuzetaka kao što je kineski film Mrtva priroda. Kaurismaki snima jedan isti film u različitim verzijama već desetak godina. I to u njegovom slučaju funkcioniše. Altmanov poslednji film koji je režirao bukvalno iz samrtne postelje pokazuje znake svežine i kreativnosti na kojoj bi mogli da mu pozavide i dvadesetogošnjaci tek izašli iz filmske škole. Pravog francuskog filma nije ni bilo na FEST-u iako je ova kinematografija bila okosnica skoro svih prethodnih FEST-ova.
Najviše je podbacila, kao i nekoliko godina unazad, američka nezavisna produkcija. Razlog je u lošem selektiranju, naime, na FEST dolaze najmanje zanimljivi filmovi iz tog značajnog umetničkog prostora, jer se previše veruje korporativnoj američkoj filmskoj politici koja se ogleda u nominacijama za Oskare. Dovode se najzvučniji mali filmovi američke produkcije a sama činjenica o njihovoj prihvaćenosti od strane zvaničnog Holivuda već govori o izvesnom kompromisu po kome osrednjost garantuje gledanost. Sve ovo ne bi bilo toliki problem, filmovi kao što su Mala mis Sanšajn i Nacija brze hrane nisu potpuni promašaj FEST-a. Problem je što ne stižu na desetine odličnih ostvarenja nezavisne američke kinematografije, a s druge strane gledamo početničke i nezanimljive filmove iz okruženja.
Sa mnogih strana se potkraj FEST-a mogla čuti pokoja kritika i pominjanje promena. Aktuelna FEST-ova administracija uspela je da stekne dosta kritičara i nekolicinu neprijatelja. Plivati u tom akvarijumu naše filmske čaršije je posebna veština koju će svako ko vodi FEST morati da savlada. Ljudi koji sada predstavljaju ovu manifestaciju doneli su nekolicinu dobrih stvari kao što je uređivanje rasporeda projekcija, kao i program B2B gde su spajali predstavnike zapadnih kinematografija sa mladim rediteljima kojima su potrebna sredstva za njihove projekte, dok su s druge strane zanemarili neke aspekte promotivne strane festivala i neke druge dobre FEST-ovske tradicije. Ni promene u kulturi možda ne treba shvatati posebno dramatično, već kao deo prirodnog toka stvari. Možda ljudi koji su vodili FEST poslednjih nekoliko godina treba da ustupe svoje mesto nekom drugom, ne zbog svojih propusta već zbog svih dobrih stvari koje su uradili.
