Prethodni vikend u glavnom gradu Srbije uokvirila su dva velika koncerta – sasvim različita, ali povezana istim poprištem, organizatorom i regionalnom privlačnošću. Lokalitet im je istorijski (bojno polje = turski: kale megdan), u Donjem gradu podno lepo osvetljene tvrđave. Napravila ih je produkcija Avalon (osn. ‘93) iz Makedonije, poslednjih godina vodeća i u regionu, posebno za gostovanja zvezda svetske rok-scene u zoni Skoplje-Sofija-Bukurešt-Zagreb; tako je punila i Beogradsku arenu (Bob Dilan itd.), a dosad posebno zapamćena po odjavnom koncertu Ejmi Vajnhaus, takođe između zidina i Dunava.
Kakogod prigovarali, Đorđa Balaševića ne možete istisnuti iz šačice najkvalitetnijih kantautora Balkana, a najpopularniji ostaje nepobitno. Nakon gotovo 150 koncerata u Sava centru, početkom ovog milenijuma i u Beogradu se otisnuo u druge prostore; pre nekih godinu dana završio je neformalni, mesečni kamerni serijal „Kalendar mog detinjstva“ u pozorištu Madlenianum u Zemunu (ugođaj većeg kluba, samo klavirska pratnja, Vreme 1113). A malo posle napunjenih 35 godina karijere, i nekoliko dana stariji od 60 sopstvenih, stigao je i na svoj prvi koncert pod otvorenim nebom u Beogradu, ujedno glavnogradsku premijeru njegovog aktuelnog pratećeg sastava Panonska mornarica.
I Đole je 2012. nove pesme počeo (osim uživo) da pušta u promet na internet-kašičicu, pa je ovaj koncert naslovljen jednom od njih – Osmeh se vratio u grad. Čak se i na TV pojavljivao, probrano i efektno; malo oglašavanja, taljige s jedrima tek da se vide, i ulaznice (1990-3200 d.) se razgrabljuju. Odlično organizovani prilazi i obezbeđenje kakvi i priliče arheo-parku između bedema beogradske tvrđave i ušća Save, pa se s lakoćom okupilo oko 30.000 posetilaca, one vrste kojoj pun mesec obasjava romantičnu a ne tamnu stranu. Dosad najveći Balaševićev nastup u Srbiji imao je sve izglede da bude besprekorno prijatan, samo da je ostala na snazi ona fraza pod vedrim nebom. Znalački postavljena pozornica – kao što je isti organizator uradio i unutar te tvrđave za Simply Red 2009 – omogućila je ušuškani osećaj, a Đorđe Balašević Big Band bez zatezanja krenuo je nižući uglavnom hitove s majstorovih singlova i ranih albuma (kasnih 70-ih), protkane ponekom retko izvođenom tačkom njegovog bogatog opusa (Citron pesma).
A onda je maj 2013 – varljiv da bi i Koljčickog zamajao – naglo naoblačio Mesec i izbušio nebo kontra svim prognozama, pa se plaha prolećna kiša u navratima goropadila u letnje pljuskove, nanošene olujnim vetrom baš iz Pokrajine. Verna i vatrena publika je zbijala redove i cvetala kišobrane, s par varljivih intervala za uklanjanje tog neobičnog mozaika, čak je i Đole prestao da se šali glede padavina, i skratio svoje monologe. Program se pouzdano odvijao dalje, i u 4-i-kusur sata svako je mogao da izabere vrhunac po svom ćefu, meni recimo završnica neformalnog kantri-bloka s Čovek za koga se udala Buba Erdeljan. Ipak, ono što je dobro za poljoprivredu i Vojvodinu, umanjilo je i doživljaje na Kalemegdanu, pa ni izuzetno ozvučenje nije uvek najbolje opsluživalo 20-ak članova posade Panonske mornarice (uz postavu uobičajenu za pop/rok, tamburaši i drugi žičani akustični itd.), te ostavilo donekle pokisao utisak o raskošnim novim aranžmanima (npr. Olivera)
Niti je odronjavio papirni brodić oslikan u scenografiji, nit’ su za kulminaciju nedostajali oni u međuvremenu odliveni; a prisutni sigurno nisu zažalili što to veče ne ostadoše na suvom (Satriani, i Ring Ring festival). Štaviše, u inat preovlađujućem ‘…ali šteta zbog pljuska’ ostatka sveta, zagriženi će ovaj izuzetan događaj veličati sve više kako vreme prolazi. Nije prvi put da provala oblaka pretvori pesak obožavanja u cement odanosti.
Prošlog juna sezonu koncerata na otvorenom Avalon nam je započeo zaletevši se u trodnevni festival Belgrade Calling na onom Ušću (Ozzy, PIL, FNM, Public Enemy… Vreme 1122). Slabom posetom i tehničkim problemima poučen, vratio se u praktičnije okvire, a prvobitna koncepcija – mesto i termin održavanja festivala variraju u skladu s ponudom velikih zvezda, naročito prekookeanskih, koje pred leto počinju evropske turneje – omogućila je da se reprezentativna organizacija usidri na potezu mirni Pobednik–kula Nebojša, i koncentriše na datum kada Green Day (dalje: GD) mogu da održe prvi i jedini svoj nastup na Balkanu. Među najkomercijalnijim rok-sastavima uopšte, i jedna od vodećih koncertnih atrakcija, GD su tek krenuli u live-promovisanje trilinga svojih albuma (Uno! Dos! Tre! – Reprise) objavljenih krajem 2012, te ih ovog leta čekaju rasprodati stadioni i glavne pozicije na velikim rok-festivalima od Redinga do Moskve! Utoliko važnije, najzad imamo priliku da ih i ovde doživimo live, uz to s najjeftinijim ulaznicama (2790-3990 d.) na tekućoj turneji. Spretnošću organizatora, bina i lokacija su iskorišćene da u četiri dana i prvorazredna balkanska zvezda održi svoj reprezentativni koncert, sa drugom, ali ne mnogo slabijom opremom; i najavljeno je toga još za ovu sezonu.
Konfiguracija terena za gostovanje GD takođe je bila optimalna, nešto manjih razmera gledališta nego za Balaševića, pa je oko 10.000 posetilaca opet pružalo zbijen, ubedljiv prizor. Predveče je počela zabava s dobro spojena tri exYU popularna sastava izrasla iz panka – Atheist Rap (Novi Sad) u produženom oproštajnom zagrljaju s publikom, Superhiks (Skoplje) još uvek u usponu, i ovde masovno omiljeno Hladno pivo (Zagreb). To svakako raspiruje raspravu da li su GD još uvek/uopšte pank, i kakav je to apsurd/glupost ‘stadionski pank’. No, umesto ideološke svađe s pasmaterisanjem, ‘ajde redom…
Od osnivanja u Kaliforniji ‘87, srednjoškolci Bili Džo (Billie Joe, r. ‘72.) Armstrong i njegovi pajtosi uporno, brzo i oštro gurali su svoj trio ka vrhu. Rođeni prekasno da budu izvorni, učinili su najviše što mogli instalirajući se kao punk revival na tadašnjoj sceni u Berkliju uz npr. Offspring. Odradili su neophodno po klubovima i malim nezavisnim etiketama, a milionske tiraže itd. postigli prvim albumom za veliku disko-kuću, Dookie (‘94, Reprise), i tad je izgubilo smisao smatrati ih alternativnim bilo čemu… osim što to u SAD ogromna publika pa i vodeći mediji to još uvek čine. Posle uobičajenih uspon/padova i rasplinjavanja/zastranjenja, nove vrhunce GD 2004. osvojili su (sic!) rok-operom American Idiot i naslovnim hitom čija je podudarnost s reizborom Buša Jr. dodala čak i dozu protesta.
Muzički, to se nekad zvalo pop-pank, melodični pank (ali pesme ipak ne dobacuju do uzora Buzzcocks) ili čak power pop, čiji su najbolji US-izdanak lepo metalizirani Cheap Trick, i ti se uticaji zaista osete kroz Dookie, koji su nam izuzetno ceo izveli – dar za fanove kojima nisu ranije stigli – uživo! Drugih iznenađenja, jok: vrhunski popularni i u virtuelnom svetu, isporučivali su ono što svako može da sazna on-line, od starta s 99 Revolutions po kojoj je nazvana i cela turneja. Bilo bi zanimljivo čuti ih kao trio/kao nekad, no gitarista-orač Džejson Vajt je posle 13 godina koncertnog staža najzad postao punopravni član, a znatnim delom sirovi gitarski zvuk vešto su punila i dvojica klavijaturista; rezultat, otprilike kao ‘voćni sok s divnim ukusom kajsije, baziran na kaši bundeve’.
Turneja je krenula posle polugodišnje Armstrongove rehabilitacije, i očito je vraćen u formu, jer predvodi grupu nesmanjenog energetskog nivoa kakvim većina suparnika samo počinje i/li završava nastupe. U inscenaciji stadionskog rok-spektakla kakav je od ‘70-ih naovamo, GD brzometno smenjuju furiozne sopstvene numere (najbolje su Oh Love i Boulevard of Broken Dreams) i tzv. rokizme, oveštale rituale potpaljivanja mase obožavalaca i kupovine vremena, i sve funkcioniše odlično. Rastrčani B. Dž. Armstrong psuje-pa-iz-usta-ne-vadi (što osigurava neslaganje roditelja), svira solo držeći gitaru iza svoje glave, mlatara srpskom zastavom (Stop When The Red Lights Flash) i uopšte sve što vole mladi, pardon – tabloidi; Belgrade! je ponovio više puta nego Čola Ona spava, a jednako brojne pozive …crazy obavezno prati bljeskanje bogatog osvetljenja (kao da ludilo nema drugih asocijacija). Originalno je ispaljivanje majica iz ručnog ‘bacača’, Bili Džo je punokrvni zabavljač, a posle Dookie-segmenta kvartetu se diskretno prišunjavaju prateći svirači, povremeno imaju i trećeg gitaristu. Pridruživanje saksofoniste za šaljivu/ska King For A Day je znak za zamene uloga/instrumenata, pa smućene obrade Shout/Teenage Kicks (Undertones!)/Satisfaction/Hey Jude, bez ikakvog odnosa prema ovim pesmama do mogućnosti da povedu prisutne u još neki refren.
Pred kraj drugog sata žestoke zabave, zvanični deo dokusuruju Nuclear Family i Minority, a bis je – gle iznenađenja/interneta – American Idiot, itd. Okruženju korporativnog pivoprolića & cigarokanja, licemerno zvanog sponzorstvo – gde ste obično osuđeni na ‘izbor’ jedne vrsta piva i isto toliko vrsta cigareta, i skuplje nego ‘na slobodi’ – sasvim priliči i ovakvo ubijanje spontanosti.
