U novoj godini sam se nekoliko puta osetio glupo dok sam gledao televiziju. Na primer, tvorcima reklame za akciju „Kupujmo domaće“ bilo je neophodno da nam prikažu prosečnu srpsku porodicu. Ćale i klinac gledaju TV i bistre politiku, bave se globalnom krizom, dok keva u kuhinji priprema etnički čisti ručak od domaćih namirnica. Uz to ćale uči naslednika šta je to ekonomski patriotizam – jer je to dobro za šta? Za Našu privredu! Aferim majstore, samo nemoj da nam se potkrade neka žlica Vegete, ili pavlaka iz Dukata, il Cedevita, ili nešto što nije Naše! Odavno su mi u samoposlugama bile čudne te etničke podele na srpske i slovenačke potrošačke korpe, ili naša i njihova vina. Da paradoks bude veći, ovu akciju sprovodi jedan trgovinski lanac koji nije (bar većinski) u vlasništvu ovdašnjih biznismena. Na sreću, siguran sam da potrošači imaju više pameti nego TV patriote pa biraju, po običaju, rukovodeći se kvalitetom i cenom. U svetlu ovog bavljenja našim potrošačkim mentalitetom, video sam simpatičnu voditeljku na RTS-u koja je napravila ozbiljan prilog o ponašanju naših potrošača u slučaju pogoršanja energetske situacije. Ukoliko Ukrajina nastavi da zateže sa tranzitom gasa, ukoliko gas ne stigne do naših grejnih tela, moramo biti spremni. Nema veze što mislim da ukrajinska premijerka ima najlepši pogled ispod obrva i neviđenu pletenicu (pitam se samo da l’ je umetak il’ prava) – gasa ni pa ni! Elem, na javnom servisu smo dobili nekoliko korisnih i praktičnih saveta za energetsku samopomoć. Recimo – svi ukućani bi imali biti u istoj prostoriji, biće im toplije, jer je ljudski organizam – grejno telo. Izraz „grejno telo“ nosi u sebi dozu erotike, koja je kako nas istorija uči, takođe lep način da se ljudi zagreju. Istini za volju na javnom servisu nije bilo ovakvih saveta, ali što da ne – zašto da nas ne greje ljubav, ili telo voljene osobe? Nadalje, kad se nabijemo u sobu, bilo bi super da tu i kuvamo – jer se tako i grejemo – logično. Neki od saveta se tiču vetrenja (samo povremeno), a gos’n Mrakić iz toplane predložio nam je da u višku soba privrnemo radijatore da bi prištedeli energiju. Kada sam čuo da nas greje Mrakić, malko sam se uplašio, čoveku svaka čast, loži kol’ko može, ali ja već vidim moju porodicu koja se greje na šerpu i decu kako pišu domaći pod petrolejkom. Onda se ja setim Milke Planinc i moga školovanja kada su nas osamdesetih isključivali po grupama. Svaka generacija u Srbiji izgleda mora da se inicira i inficira tim virusom krize, da spozna kako ništa nije zdravo za gotovo i da uvek može da bude mračno i hladno. Tako se čeličimo, poput malih Engleza koji zimi šetaju u kratkim pantalonicama, ili ruskih vojnika koji po snegu rade gimnastiku goli do pasa. Ovo su mitovi koje su meni servirali dok sam služio JNA. No, nije sve gotovo. Uskoro će nam se vratiti pobednici realiti programa „Survivor“. Ukoliko malo pažljivije pratite program, shvatićete da je on TV verzija logora u tropima. Priznajem da sam sa zebnjom provalio da je ovo jedini pravi realiti, gde nema zezanja ni foliranja. Takmičari jedu jednom dnevno, izgledaju kao logoraši iz Omarske ili Keraterma, jedni drugima rade o glavama i imam utisak da im lakne kada ispadnu. Srbi su na pustom ostrvu pokazali neverovatnu sposobnost manipulacije, intriga i izdaje, uz stari običaj da prosečni vrlo brzo i jednostavno izbace one koji pokazuju pažnju i brigu za druge. Pošto je nominalno cilj igre preživljavanje, pomislio sam u prvom momentu kako će suština biti što bolje organizovanje grupe, solidarnost u borbi sa divljim silama prirode. Međutim – cilj je da preživi jedinka, a pokazuje se da su joj naveći neprijatelji, u stvari, drugi takmičari. Bilo mi je sumnjivo da među mladim i lepim ljudima na pustom ostrvu nema neke erotike, pomislio sam da im sipaju brom u vodu (ko nama u vojsci), ali uskoro sam shvatio da tamo niko ni ne pomišlja na seks. Tu se, bato, cepa robija i bukvalno preživljava. Kada se oni vrate u Srbiju, delovaće im mračna i hladna Srbijica kao raj nebeski! A robija je dobra za šta – za našu privredu!
