Kada je guverner Kalifornije Arnold Švarceneger pre nekoliko dana proglasio „ekonomsko vanredno stanje„, medijsko izveštavanje je postala potpuna farsa.
Da podsetim, samo u nekoliko navrata smo do sada čuli kompletnu priču o nastanku, razvoju i posledicama sloma berze u Americi. To je, naravno, bilo potpuno nejasno širem auditorijumu i od svega je ostala panika za novac u bankama i povećane rate stambenih kredita. Medijska priča o ekonomskoj krizi postala je priča o kontrolisanju panike. Dakle, po receptu koji je primenjen u Americi nakon 11. septembra kada je strah od terorizma postao globalni bauk i izgovor, danas je ekonomska kriza postala nova magična reč. U Srbiji su ovo shvatili i evo talasa otpuštanja koji imaju isto obrazloženje – svetska kriza! Kada bi vam gazda rekao da vas otpušta jer je „kod nas kriza“, zvučao bi glupo i neuverljivo. Međutim, ako je uzrok „svetska kriza“ , e onda je to druga priča, to mu čak dođe kao da mi u Srbiji pratimo svetske trendove. Mediji zato krizu prate isključivo kroz kursnu listu. Sigurno je nezgodno da svakoga dana snimate radnike otpuštene, sluđene i rezignirane. Posledica ovog stanja je ogromna neizvesnost, psiholozi bi rekli anksioznost, jedan oblak nelagode i straha. Normalno je da ljudi strahuju od gubitka posla, ali države se baš kao i banke ubiše od truda da se građanima (čitaj štedišama) predstave kao odgovorne i pouzdane.
Međutim, u Srbiji je svetska ekonomska kriza samo postavila kulise za političke obračune. U nepisanim pravilima političke borbe, do sada se nisu pominjale seksualne afere i veličina plate. Pošto su svi na vlasti – smatralo se nepopularnim zavirivanje u novčanik i krevet. Podela uticaja u javnim preduzećima je ovoga puta bila jabuka razdora i odjednom je velika korpa prljavog veša prosuta pred publiku. Ogromne plate direktora javnih preduzeća, dodaci u obliku bonusa izazvali su odijum i opštu osudu. Postoji kineska poslovica koja kaže kako je sramota biti bogat u siromašnoj zemlji, a postoji i ona patološka radoznalost ravna virenju kroz ključaonicu a koju žuta štampa godinama obilato pothranjuje. Formalno–pravno gledano, kako to vole da kažu na televiziji, plate su, baš kao i otkazi, po zakonu, samo se danas apeluje na etičnost. Pitanje, dakle, glasi – šta se sve finansira iz javnih preduzeća (pod različitim izgovorima) i gde su granice ljudske i političko/birokratske pohlepe. Da se razumemo, pokazalo se da apsolutno nijedna stranka nije gadljiva na pare iz javnih preduzeća i da je iluzija prepustiti upravnim odborima, direktorima i nadležnim ministarstvima da sami sebi određuju visinu plate.
E tu počinje psihološki test. Rukovodstva javnih preduzeća su, paradoksalno, oaze socijalističkog samoupravljanja, gde je stvorena kasta političkih supersamoupravljača koja menadžeriše društvenom (državnom) svojinom. Politički pluralizam je ovde potpuno obesmišljen, jer je u pitanju princip partijske uprave identičan onom iz vremena jednopartizma. Onda dolazimo do naučne fantastike – gde vam se ispuni srpski san. Sami sebi određujete platu, a jedini uslov vam je da deo donirate svojoj stranci. Kakva je, dakle, vaša vrednost, koju godinama niko nije umeo da prepozna i adekvatno nagradi.
Ono što mene fascinira jeste činjenica da se sve ovo znalo godinama (da ne kažem decenijama), ali da je ta neverovatna omerta trajala sve do momenta kada je objavljena visina plate direktora Aerodroma. U srpskim medijima će se taj fenomen verovatno zvati „Efekat Krišto„, jer je sasvim slučajno počelo od njega. Već nakon nekoliko dana pokazalo se da i od velike plate ima veća. Mediji su punim ustima zagrizli, (jer je koska bila neverovatna), a Vlada je izdala prilično nespretno saopštenje – kao baš ovih dana su oni želeli da regulišu visine plata. Izgleda mi kako se sada svi akteri strašno trude da zatvore Pandorinu kutiju koja bi imala političke posledice. Evo, bivši predsednik Lilić je svečano obećao da će volontirati u Putevima Srbije jer već prima predsedničku apanažu. Što se njega tiče, evo blic psihološkog testa opažanja: zatvorite oči, zamislite Lilića i odgovorite – ima li Zoki brkove ili ne?
Bilo kako da odgovorite, pokazalo se da naši ljudi najracionalnije odluke donose stomakom, a ne glavom ili brkovima.
