U zgradi subotičkog Narodnog pozorišta Nepszinhaz srušio se plafon, a republička građevinska inspekcija je do daljnjeg zabranila rad u njoj. Ovo verovatno ne bi privuklo veću pažnju ovdašnje javnosti, već navikle da svako malo neko pozorište izgori a pozornica propadne, da tim povodom nije pominjano ime Ljubiše Ristića, negdašnjeg upravnika subotičkog pozorišta i predsednika omraženog JUL-a. Jožef Kasa, dugogodišnji prvi čovek Subotice, lider Lige vojvođanskih Mađara i aktuelni potpredsednik republičke vlade, direktno je prozvao Ristića za katastrofalno stanje u kojem se nalazi subotičko pozorište, najavljujući protiv njega krivičnu prijavu. To što bi Ljubiša Ristić mogao da završi na sudu postalo je odjednom značajnije od sudbine samog pozorišta. Na stranu što s pomenutim rušenjem plafona Ljubiša Ristić, uz sav njegov julovski angažman, nema ama baš nikakve veze. Ljubiša Ristić kaže za „Vreme“ da ceo slučaj ima političku pozadinu. „Kasa već petnaest godina na meni pravi političku karijeru“, kaže Ristić. „Rekao mi je svojevremeno da njega ne interesuje to što sam ja igrao u nekom Zagrebu, Londonu ili Parizu, njega zanima jesam li igrao u njegovom Čantaviru. Tragično je u celoj stvari što provincijski politikanti hoće iznova da napišu istoriju pozorišta, a ne znaju da je ona već napisana, bez njih“, kaže Ristić.
GLUMCI NA ULICI: Dakle, pre tri nedelje srušio se veliki deo plafona na ulazu u malu salu pozorišta, jedinu upotrebljivu salu u ogromnoj zgradi kapaciteta svega 150 sedišta, a koju koriste tri ansambla – Drama na srpskom, Drama na mađarskom i gradsko pozorište Kostolanji. Republički građevinski inspektor zabranio je upotrebu dela zdanja, a kolegijum zaposlenih u pozorištu 21. marta je doneo odluku da obustavi sve aktivnosti u matičnoj zgradi jer je nemoguće raditi u strahu da li će se publici i glumcima sručiti plafon na glavu. Na Svetski dan pozorišta 27. marta glumci mađarske i srpske Drame su ispred zgrade na Trgu slobode u znak protesta na otvorenom izveli dve svoje predstave. „Četvrt veka protestujemo, a za uzvrat dobijamo samo obećanja“, rekao je Friđeš Kovač, direktor Drame na mađarskom, apelujući da nadležni konačno reše hroničan problem subotičkog teatra. Ansambl Drame na srpskom izveo je predstavu Sluga dvaju gospodara Karla Goldonija u režiji Kokana Mladenovića, predstavu sa kojom je prošle nedelje u Jagodini dobio nagradu „Mija Aleksić“ za najbolju predstavu izvedenu na festivalu Dani komedije.
Vlasti su reagovale na apele. Delegacije republičkog i pokrajinskog ministarstva kulture, predvođene potpredsednikom republičke vlade Jožefom Kasom, posetile su Suboticu i najavile kompletnu rekonstrukciju zgrade po već postojećem projektu. Vrednost predviđenih radova procenjena je na 30 miliona eura. Subotica će tako konačno dobiti normalne uslove za rad srpske i mađarske, ali i Drame na hrvatskom jeziku koja će uskoro biti formirana, najavio je Jožef Kasa. U međuvremenu će za potrebe ansambla Narodnog pozorišta biti osposobljena sala KPGT-a, bivša sala bioskopa „Jadran“ koja se nalazi u zgradi Sokolskog doma, a za čiju će adaptaciju, koja treba da počne na leto, biti utrošeno 75.000 eura. Jožef Kasa kaže da će protiv svih onih koji su doprineli propadanju zgrade biti podnete krivične prijave, a naročito protiv Ljubiše Ristića, koji je na čelu Narodnog pozorišta bio u periodu 1985-1995. „Ono što je Ljubiša Ristić uzeo u ruke bilo je osuđeno na propast“, izjavio je Kasa.
ISTORIJAT: Zgrada Narodnog pozorišta Nepszinhaz dominira centrom Subotice. Na njenom ulazu, naspram spomenika bizarnoj istorijskoj figuri Josipu Nenadu, šest stubova daju prepoznatljiv izgled centralnom subotičkom trgu. Ovo reprezentativno zdanje sagrađeno je još 1854. godine što se, nažalost, i te kako vidi. Prvi put je Narodno pozorište zatvoreno 1959. godine, kada je zbog popuštanja građevinske konstrukcije pretila opasnost da se pozornica velike sale sruši. Slična stvar se desila i 1975. kada je građevinska inspekcija na kratko zatvorila zgradu, baš kao i deset godina kasnije, kada je velika sala konačno proglašena neupotrebljivom. Posle toga ona se koristila tek u par navrata, a posle 1993. nikako. U poslednjih trideset godina svaka poseta građevinske inspekcije završavala se kažnjavanjem i zatvaranjem dela zgrade.
Dok nas upravnica Narodnog pozorišta Nepszinhaz Ljubica Ristovski uvodi na službeni ulaz zgrade pozorišta kroz vrata koja su sigurno još iz vakta Franje Josifa i provodi kroz ruiniranu zgradu, ona opisuje kako je rušenje plafona samo poslednji u nizu događaja koji će valjda konačno skrenuti pažnju na katastrofalne uslove u kojima pozorište radi. Nekadašnja velika sala pretvorena je u skladište, na plafonima su vidljive posledice vlage, na svakom koraku uočljivi su tragovi propadanja. Ulaz u malu salu zablindiran je najlonom i daskama, a iznad stepeništa koje vodi u nju zjapi ogromna rupa. Na tom mestu se srušio plafon.
„Prošle godine je počelo da prokišnjava i u maloj sali. Republička građevinska inspekcija konstatovala je da glumci zbog dotrajalosti zgrade rizikuju život igrajući u njoj, pa je njenu upotrebu uslovila popravkom krova i instalacija“, priča upravnica pozorišta. Posle njenih apela osnivačima, Ministarstvu kulture i Opštini, u Direkciji za imovinu određena su sredstva za sanaciju. Radovi su počeli polovinom januara kada je zakrpljen krov iznad male sale, sređena požarna zaštita i elektroinstalacija. „Ali, kako nije bilo novca, popravljen je krov, ali ne plafon i tavanska konstrukcija“, kaže Ristovska. „Majstori koji su radili na popravci krova primetili su da su grede čudno iskrivljene, pa su srećom sklepali neku skelu ispod tog mesta, na koju su pale teške grede tako da nisu oštetile stepenište.“
Projekat adaptacije, izgradnje i rekonstrukcije subotičkog pozorišta, čiju je realizaciju najavio Kasa, predviđa da od čitave sadašnje zgrade ostanu samo prednji deo, ulaz sa šest stubova, mala sala i stepenište, a da se sve ostalo sruši uključujući veliku salu i da se tu podignu koncertna dvorana, dramska scena i dramski studio, kaže Ljubica Ristovski pokazujući nacrt projekta započet 1997. godine. Normalnom dinamikom njegova bi realizacija trebalo da traje deset godina. Ako se zna da je od 1970. godine ovo peti nerealizovan projekat rekonstrukcije zgrade, razumljiva je bojazan koja stiže iz pozorišta. Oni predlažu drugu, realniju varijantu, da se uz manja ulaganja rekonstruiše postojeća zgrada.
A gde je tu predsednik JUL-a?
RISTIĆ U SUBOTICU…: Ljubiša Ristić je u Suboticu došao 1985. godine. Pošto su ga tadašnji partijski moćnici proglasili za „kulturnog teroristu“, bilo mu je zabranjeno da postavlja svoje predstave u krugu od 200 km oko Beograda. Ljubiša Ristić je zato, posle poziva opštinskih vlasti, odlučio da se skući u Subutici, udaljenoj od Beograda 201 km. Postavši upravnik subotičkog Narodnog pozorišta Nepszinhaz, Ristić je zatekao zgradu koja se rušila i dva odvojena ansambla – mađarski i srpski. On je ova dva ansambla spojio u jedan koji je igrao predstave na svim jezicima kojima se u SFRJ govorilo, sprovodeći u delo svoju staru zamisao o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru koju je od 1977. pokušavao da realizuje kroz svoj projekat KPGT (Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar). Zahvaljujući Ristiću, Subotica je ubrzo postala jedan od pozorišnih centara Jugoslavije, u kojoj su radili i stvarali ljudi poput Radeta Šerbedžije, Miodraga Krivokapića, Harisa Pašovića, Borke Pavićević, Envera Petrovcija, Nade Kokotović i mnogih drugih. Predstave, koje su bile izraz Ristićevog nekonvencionalnog shvatanja pozorišta, igrale su se na nekoliko lokacija u gradu – u za to prilagođenoj zgradi Sinagoge, koja je pre Ristićevog dolaska služila kao skladište za bicikle, na maloj sceni Narodnog pozorišta, ali i na subotičkim trgovima i ulicama i okolini grada. Ubrzo se javio otpor gradskih struktura prema Ristiću, a naročito posle dolaska Jožefa Kase na mesto gradonačelnika Subotice 1988. godine. Prvi razlog bio je u tome što je Ristićev koncept pozorišta bio previše radikalan za jednu sredinu koja ipak preferira najklasičnije građansko pozorište koje bi negovalo raznolik repertoar prihvatljiv za najširu gradsku publiku, priča nam Ljubica Ristovska. Drugi i mnogo važniji razlog bila je potreba da se Drama na mađarskom kao poseban entitet ponovo formira unutar Narodnog pozorišta.
…RISTIĆ IZ SUBOTICE: Tikva je konačno pukla 1995. godine i Ljubiša Ristić se povukao sa mesta upravnika pozorišta. Po tadašnjem dogovoru između KPGT-a, Opštine Subotica, na čijem čelu je bio Jožef Kasa, Ministarstva kulture i tada aktuelnog ministra Nade Popović Perišić, KPGT-u je dodeljena sala bioskopa „Jadran“ u Sokolskom domu, kao i velik deo opreme koja je do tada korišćena u Narodnom pozorištu Nepszinhaz, uključujući i kompletan vozni park, reflektore, kompjutere. Ministarstvo kulture sa svoje strane se obavezalo da će Narodnom pozorištu kupiti drugu opremu. „Tu moram da se nasmejem“, kaže gospođa Ristovska. „Od toga naravno nije bilo ništa. Mi ni dan-danas nemamo nijedno vozilo, da ne govorimo o drugoj opremi.“
Kako se često može čuti da je Narodnom pozorištu oprema zapravo oteta, da bi kasnije bila korišćena u Šećerani, beogradskom sedištu KPGT-a, pitali smo Ljubišu Ristića o čemu je reč. „To su obične budalaštine“, kaže za „Vreme“ prvi čovek KPGT-a. „Kada sam 1985. došao u Suboticu, vozni park je bila neka krntija stara dvadeset godina. Eno im ga tamo i luster koji sam navodno odneo. Pominju da sam odneo i kompjutere. Šta mislite, da li je bilo kompjutera u Narodnom pozorištu 1985? Nije. Ja sam ih kupio iz svog džepa, kao što sam sve to vreme ulagao novac zarađen od predstava KPGT-a i njihovih gostovanja po inostranstvu“, ne bez ogorčenosti priča Ristić i napominje da su Opština i Ministarstvo samo s jednom trećinom sredstava učestvovali u finansiranju projekata pozorišta, dok je dve trećine plaćao KPGT. Po njegovim rečima, sala „Jadrana“ u koju su potom došli bila je potpuno zapuštena. „Mi smo salu osposobili za rad. Pre toga zid prema parku bio je oštećen, a iza zavese na bini stanovao je jedan čovek“, kaže Ristić. Na optužbe da je iščupao sedišta iz velike sale i tako je potpuno uništio, Ristić kaže da su sedišta uklonjena da bi se sačuvala, i to iz sale koju je građevinska inspekcija zbog urušavanja zabranila za korišćenje. Ta sedišta su i danas u sali „Jadrana“.
Po odlasku iz subotičkog Pozorišta, Ljubiša Ristić se, na iznenađenje mnogih, aktivirao u politici postavši ni manje ni više nego predsednik novoformiranog JUL-a. Subotički KPGT je u tom periodu igrao predstave u Sokolskom domu, sve do sloma političke opcije koju je Ristić zastupao. Posle 5. oktobra politički pritisci su bili ogromni i KPGT u Subotici više nije igrao, kaže Ristić. Ubrzo su se čuli zahtevi da se sala „Jadrana“ oduzme KPGT-u. Subotički otporaši su tražili ovaj prostor za sebe uz obrazloženje da je „KPGT politička kreacija Ljubiše Ristića i trebalo bi je zatvoriti“, a zatim je interesovanje za salu bioskopa „Jadran“ navodno pokazala i izvesna izraelska firma Inopsis korporejšn iz Tel Aviva, ali je pod sumnjivim okolnostima ovaj posao propao.
BIOSKOP PRORADIO: U želji da vrati u svoj posed salu „Jadrana“, u oktobru prošle godine Opština Subotica je pokrenula sudski spor protiv KPGT-a. Početkom ove godine opštinski sud u Subotici odbio je tužbu opštinskih vlasti. A onda – obrt.
„Kako se već duže vreme u tom prostoru ne igraju predstave, četvoro zaposlenih u subotičkom ogranku KPGT-a odlučilo je da se priključi Narodnom pozorištu Nepszinhaz“, kaže Ljubica Ristovski. Tako je pre mesec dana potpisan ugovor između subotičkog ogranka KPGT-a, SO Subotica, Jevrejske zajednice Subotice i Pozorišta Nepszinhaz, po kojem se pozorište obavezuje da primi četiri čoveka iz KPGT-a, a da će zauzvrat ono dobiti salu bioskopa „Jadran“ i opremu koja se tamo zatekla. „Uslovi pod kojim će Narodno pozorište dobiti salu regulisaće se posebnim ugovorom, koji će uskoro biti gotov, i tada ćemo dobiti ključeve KPGT-a. Tako se iznenada pojavio prostor u kojem možemo da igramo, a koji prošle godine nismo imali. Spor između KPGT-a i Opštine je obustavljen jer je obavljeno tzv. vanparnično namirenje“, kaže Ljubica Ristovski.
Ljubiša Ristić tokom našeg razgovora kaže da se radi o klasičnoj otimačini. „Naši ljudi tamo su ucenjeni raznim socijalnim i drugim beneficijama“, smatra on. Osim toga, naša imovina je raznesena. Iz tog prostora su nestali naš električni klavir i druga oprema“, kaže Ristić i najavljuje krivične prijave protiv svih koji su učestvovali u ovome.
KO JE KRIV?: Ako treba identifikovati krivca za stanje u kojem se poslednjih pola veka nalazi zgrada subotičkog pozorišta, onda je to sigurno vlast, i to na svim nivoima – opštinskom, pokrajinskom i republičkom, koja ništa ozbiljno nije preduzela da ovaj problem reši, kaže za „Vreme“ arhitekta Ištvan Hupko, koji je u Narodnom pozorišu Nepszinhaz od 1967, najpre radio kao tehnički direktor, a onda kao scenograf. Od kada je on došao u pozorište, a tome ima preko trideset godina, odnos vlasti prema pozorištu je nepromenjen. Na pitanje koliko je Ljubiša Ristić doprineo propadanju zgrade, Ljubica Ristovski kaže da na to nije lako odgovoriti. „To je kompleksno pitanje. Gledano iz moje pozicije, neko bi isto tako sutra mogao da kaže da sam ja dokrajčila ovo pozorište ili da sam ga uništila. A ja od novca koji od osnivača dobijam jedva imam da platim osnovne režijske troškove, a kamoli da popravljam plafon. Za dve i po godine, koliko sam ovde, nikada nisam dobila ni dinara za popravke“, kaže današnja upravnica.
Tako za sada stoje stvari. A ako ima neke koristi od optuživanja Ljubiše Ristića za rušenje plafona u zgradi iz koje je izašao pre sedam godina, a koja je podignuta pre nastanka Austrougarske monarhije, onda je ona u tome što je konačno skrenuta pažnja na problem koji se mora rešavati.
Nebojša Grujičić
ANTRFILE
Jožef Kasa, potpredsednik Vlade Srbije
Ristić mora da odgovara
„VREME„: Direktno ste optužili Ljubišu Ristića za uništavanje zgrade Narodnog pozorišta Nepszinhaz.
JOŽEF KASA: On je najveći krivac za to što se zgrada nalazi u ovakvom stanju. Iz velike sale počupao je sedišta i na njihovo mesto doneo pivske gajbe, skinuo luster, dovlačio u zgradu nekakve barke sa Palića. On nije hteo građansko, nego antigrađansko pozorište i nije birao sredstva da to ostvari. Iza njega je ostala pustoš.
Pre nego što je Ristić došao u Suboticu, stručnjaci su konstatovali da je još tada zgrada od temelja do krova bila u očajnom stanju. Velika sala je još 1985. proglašena neupotrebljivom.
To nije tačno. Ona je popravljena, ali ju je Ristić dokrajčio.
Ima onih koji optužuju vlasti, pa i vas, zato što nisu ništa uradili na sanaciji zgrade.
Ima nešto u tome. Ali treba da znate da je Ristić posle 1995. bio predsednik JUL-a i da je radio šta je hteo. U vreme njegove vladavine i vladavine SPS-a od njega se nije moglo ništa uraditi.
Ipak, 1997. godine napravljen je projekat rekonstrukcije zgrade, a onda i komisija sa Željkom Simićem na čelu u kojoj ste i vi bili, a koja je trebalo da nadgleda realizaciju projekta. Uplaćena su i neka sredstva.
Da, sredstva su išla od Ministarstva preko Zavoda i uplaćeno je dva puta po 2,5 miliona dinara za izradu projekta i dokumentacije. Ali, dalje od toga nije se moglo.
Ristić vas optužuje za otimačinu sale bioskopa „Jadran„.
On je tvrdio mnogo šta poslednjih godina. Ali, on treba pre svega da odgovara za sve što je uradio. I kao kulturni radnik i kao političar.
