Pitija protiv Talije

Ostavke upravnika Narodnog pozorišta i Beogradske filharmonije, i primedbe dva sindikata Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu upućene javno upravniku te kuće, označile su kraj prvog čina aktuelnih nemira u scensko-muzičkom ogranku nacionalne kulture. Kraj drugog čina bi trebalo da bude razrešenje. Da li će biti povoljno i trajno?

Predrag Ejdus je 27. februara podneo neopozivu ostavku na mesto upravnika Narodnog pozorišta zato što je nakon nekoliko sastanaka sa ministrom kulture Nebojšom Bradićem uvideo „da nema neophodne saradnje i komunikacije u rešavanju nagomilanih problema, kako trenutnih tako i principijelnih“ (citat iz pismene ostavke). Jedan od tih nekoliko sastanaka, i izgleda presudan, održan je dva dana pre Ejdusove ostavke. Na njemu je Ejdus predočio Bradiću da problemi Narodnog pozorišta proizlaze iz dva razloga od kojih je suštinski – tip radnog odnosa, stalni radni odnos. Permanentno se povećava broj izvršilaca, a organizacija je u stvari sve slabija i slabija, teško ju je kontrolisati, radni ljudi u stalnom radnom odnosu objektivno imaju sva prava, a veoma male obaveze. Zbog toga je Narodno pozorište postalo jedna ogromna socijalna institucija, što je po Ejdusu drugi razlog problema kuće.

Na spisku zaposlenih u Narodnom pozorištu je 805 ljudi, od kojih su 58 tu na određeno vreme. Po slobodnoj Ejdusovoj proceni 350 ih je višak, što bi, uveren je, trebalo da reši država sa ljudima iz struke. Ministar Bradić, međutim, tvrdi da su otkazi Ejdusov posao, poziva se na Zakon o radu (koji je u nedostatku zakona o kulturi, o pozorištu, pa i o Narodnom pozorištu, jedini merodavan) po kome upravnik predlaže ko je višak. „Ministar kaže da je broj zaposlenih u Narodnom pozorištu optimalan, ali da među njima ima neradnika i netalentovanih, i da je na upravi da taj problem reši… To je ravno pitijskoj misli neke Sfinge“, izjavio je Ejdus na konferenciji za novinare sazvanoj povodom njegove ostavke.

Sledeći pokazatelj odnosa Ministarstva prema nacionalnom teatru, po Ejdusu, jeste novac: od potrebne svote za realizaciju programa, Pozorište od Ministarstva dobija samo trećinu. Argument u korist države je da Pozorište još nije dostavilo program rada za ovu godinu sa predračunom novih predstava, iako su im više puta traženi. Pa ipak, Narodnom pozorištu je ove godine iz Ministarstva kulture odvojeno 832 miliona dinara od čega za programe 99 miliona.

Sve ovo o čemu sada govori Predrag Ejdus priča još otkad ga je u novembru 2007. godine Vlada Srbije imenovala za upravnika (videti „Vreme“ br. 888, 10. 1. 2008). Kako to da se zainteresovanost Ministarstva za stare probleme Narodnog pozorišta (datiraju još godinama pre Ejdusa) podudarila s optužbama Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata nacionalnog teatra, kao i podrškom iste od strane DSS-a, da je Ejdus pozorišnom platnom karticom namirio lični dug, da prima dva lična dohotka: upravnički i profesorski na Akademiji lepih umetnosti, da mesečno igra u dvadesetak predstava, da snima film? Ejdus je ove optužbe nazvao političkom hajkom protiv njega. Nešto slično desilo se na početku njegove upravničke karijere i bilo je upereno protiv njegovog prezimena. Ako je ekonomska kriza inicirala rešavanje višegodišnjih problema Narodnog pozorišta, što bi bilo razumljivo, zašto ministar Bradić to jasno ne kaže već svojim odgovorima ostavlja nekolike mogućnosti? Kako to da se problem upravničkog kadra u nacionalnim kućama (Narodno plus Filharmonija) podudario sa dilemom kako izabrati nove upravnike gradskih ustanova kulture, pa dakle i nekoliko pozorišta, a da sve političke stranke budu zadovoljne?

Vrlo je moguće da se odgovori na ova pitanja neće saznati ni nakon proglašenja novih čelnika Narodnog pozorišta i Beogradske filharmonije. Ovog vikenda ministar je najavio da će se to desiti za desetak dana. Odmah nakon objavljivanja Ejdusove ostavke, čulo se (i pročitalo) da će ga naslediti Vojislav Brajović (prethodni ministar kulture čijom zaslugom je Ejdus pristao da bude upravnik), Svetlana Bojković (predsednica Upravnog odbora Narodnog pozorišta koja je ponudila ostavku), Dejan Savić (prethodni upravnik Narodnog pozorišta a sadašnji direktor Opere) ili Ivan Tasovac (ne pominje se od Bradićevog saopštenja da je Tasovčeva kampanja „prljava“ pa da s toga ne želi da učestvuje u njoj). O pretendentima na Tasovčevo mesto se nije čulo.

„Od Predraga Ejdusa, dosadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, Ministarstvo kulture očekivalo je pun angažman i konstruktivne predloge. Samo glumački angažman očigledno nije bio dovoljan. Zato je njegova neopoziva ostavka olakšanje, kako za Narodno pozorište i Ministarstvo kulture tako pretpostavljam i za njega samog“, saopšteno je iz Ministarstva kulture. „Obaveza Ministarstva kulture je da za upravnika Narodnog pozorišta predloži adekvatnu ličnost koja će se maksimalno angažovati, što pre svega podrazumeva stalno prisustvo u Narodnom pozorištu, ličnost koja je spremna i na odricanje u uslovima krize koja nas je zahvatila.“ Nijedan od kandidata koji se pominju u javnosti ne zadovoljava uslov „stalno prisustvo“ izuzev ako se liši svoje osnovne profesije. Želja je predstavnika sindikata, sa kojima je ministar Bradić upriličio sastanak krajem prošle nedelje, da budući upravnik poseduje umetnički integritet i menadžerske sposobnosti. Da li sindikalci zaista misle da te dve osobine uopšte treba isticati za nekog ko upravlja bilo kojom ustanovom kulture a kamoli Narodnim pozorištem, ili im je rečeno da tako pomisle?