Pitanje banana

Slavenka je Drakulić još poodavno – ima tome više od petnaestak a manje od dvadesetak godina – krenula u svoj nezadrživi međunarodni spisateljsko-esejistički uspon knjigom Kako smo preživjeli komunizam i još se smijali, kolekcijom esejističkih tekstova napisanih na engleskom jeziku. Knjiga je bila namenjena pre svega „zapadnom“ čitaocu & čitateljki, tada još sasvim fasciniranim još relativno „egzotičnim“ pričama sa druge strane tek srušene Gvozdene zavese. Bila je to više nego solidna knjiga, otuda je i dobro što je baš ona označila svojevrsni „novi“ početak za na ex-YU prostorima uveliko etabliranu autorku.

Od tada je, kažem, prošlo podosta godina, i ljude danas zanimaju neke druge teme; pisati danas ekstenzivnije „o komunizmu“ bilo šta, pa makar i basne, na prvi pogled mora da deluje kao nešto anahrono i bajato, kao mamuzanje mrtvog konja. Pa ipak, nova knjiga Slavenke D. potvrđuje jednu prastaru istinu: nema pogrešnih tema, ima samo pogrešnih pisaca…

Dakako, u skladu s novim (za nas, sirote Istočnoevropljane…) kapitalističkim vremenima, nije da u svemu ovome nema izvesnog tržišnog rezona. Najpre, knjiga je objavljena tačno na dvadesetu godišnjicu pada Berlinskog zida: 9. novembra 2009. pojavila se u prodaji u pet evropskih zemalja. Nadalje, i sam autorski izbor neobičnog i oneobičavajućeg pripovedačkog fokusa – kroz formu basne – deluje kao neka vrsta pokušaja preventivnog bekstva iz zamke moguće „izanđalosti“ teme, samim tim i prezasićenosti potencijalne publike već viđenim. Sve je to, dakako, sasvim legitiman kalkil – na kraju je ionako bitan samo rezultat. Ne mislim, naravno, na onaj na blagajni, odnosno na bankovnom računu, pošto taj nije naša briga…

Basne o komunizmu sastoje se od šest pripovedno-esejističkih celina; svaka od njih bavi se jednom od zemalja bivšeg komunističkog sveta: istočnom Nemačkom, Češkom, Rumunijom, Poljskom, Albanijom i Jugoslavijom. U svim pričama osim „albanske“ – gde je životinjsko prisustvo više simboličke naravi – narator je neka životinjica (krtica, miš, pas, mačka, ptica), koja začuđeno posmatra običaje i ponašanje dvonožnih stvorenja nazvanih Ljudima… Naravno da to u startu znači svečano opraštanje od bilo kakve realističke „psihološke uverljivosti“ i sličnog: Slavenkine životinje ne samo da govore nego i poseduju glavninu „ljudskih“ znanja, sve do citiranja latinskih izraza! Ovo humorno „poživotinjenje“ pripovedačke perspektive nekad je beskrajno šarmantno, a nekad i trapavo i isforsirano, te ume da postane balast; naprosto, ne mogu sve ove priče podjednako dobro da iznesu „basnoliki“ koncept u koji su zajednički ugurane, pa kako im bude. Prva priča Legenda o Berlinskom zidu – predavanje jedne Krtice možda je i najuspelija; krtica naučnik, koja živi negde ispod Berlina, pokušava svom radoznalom krtičjem publikumu da objasni šta se to dešava(lo) Tamo Gore iznad njih, kakav su to šušur napravili Ljudi, a zbog kojeg su se njihovi krtičji preci svojedobno tako uznemirili, zarad treska koji je proizveo pad Berlinskog zida… Gledano iz poluinformisane krtičje perspektive, sve je to tamo gore bilo dosta zbunjujuće: imate jedan Zid koji sa svih strana opasuje ceo jedan grad (zapadni Berlin), iz čega sirota krtica logično zaključuje da unutar tih zidina stanuju zatvorenici, dočim su oni izvan njih slobodni ljudi… Međutim, gle, produbljeno istraživanje pokazuje da je Slobodnjacima bilo zabranjeno da posećuju zatvor, a zatvorenici su mogli napolje kad i kud su hteli; mnogi slobodnjaci stradali su pokušavajući da pobegnu iz slobode, da ilegalno upadnu u zatvor… Krajnje nelogično, zar ne? Šta bi mogao biti motiv ovakvog ponašanja? Krtica na kraju shvata: banane! Ljudi, naime, jako vole to egzotično voće, kojeg u zatvoru ima koliko hoćeš – pa ga blazirani zatvorenici baš nešto i ne cene – ali ga na slobodi nema uopšte. Na kraju zid pada (zbog banana, dakle!), i obe njegove strane postaju jedno. To jest, postaju deo zajedničke religije zvane Konzumerizam, u čijim crkvama se ulaz ne naplaćuje, ali se zato naplaćuje izlaz: možeš uzeti šta hoćeš od divota koje ti se nude, ali samo ako na kontroli na izlazu (tzv. blagajna) predaš dovoljno šarenih žetončića koji dokazuju da si dostojan da poseduješ sve to…

Tu dolazimo do „višeg“ smisla Basni o komunizmu: bolji deo ove knjige upravo su priče koje i nisu toliko „o komunizmu“ koliko su o onome što je usledilo posle njega i što živi na njegovim razvalinama; dakle, o svetu koji naseljavaju konzumeristički rituali i praznoverja, ili o čoporima pasa lutalica savremenog Bukurešta kao nekovrsnim „Čaušeskuovim siročićima“, ili o strategijama zaborava koje totalitarno vreme bezbedno smeštaju u muzej ne bi li ga tako lakše prebrodile, i ne bi li Građanin Pokorni izbegao pitanje šta je sam radio tada. Drugim rečima, Basne o komunizmu jesu pomalo prigodne, tematski ne osobito originalne, ali pronicljive priče o najčudnijim od svih životinja – o ljudima, onima koji su taj „komunizam“ i stvorili i uništili, uglavnom podjednako ne znajući i ne razumevajući – zašto. Ili se možda i zna? Jer sve je na kraju nekako ipak pitanje banana. Njet banane – njet progres.