Pismo iz Kanade

Evo me u Kanadi, na severozapadu.

Pa ipak, nisam daleko od Beograda. Svega nekoliko stotina kilometara južnije, u američkoj Montani, na putu za Jeloustonski nacionalni park, postoji mali grad, imenom Beograd. Turističko svratište, moteli, usluge, prijatni trenuci odmora za putnike koji čim prespavaju osete strahovitu dosadu i odmah odlaze, tamo gde su se zaputili, pa čak i ako ne znaju gde će, hvataju prvi voz, što dalje od Beograda. U znak zahvalnosti srpskim investitorima (dobro sam pročitao, nekoliko puta, i verno vam prenosim: da, baš tako, srpskim investitorima) za ulaganje u izgradnju čuvene Northen Pacific Railway, tom zabitom mestu, ustanovljenom 1882. godine, dato je ime Beograd, po prestonici Srbije.

Danas to zvuči kao najčistiji mogući oksimoron: „srpski investitori“, pa nešto razmišljam kako se takva činjenica nekada davno, recimo pre dve godine, mogla upotrebiti u propagandne svrhe. Eto, mi njima pravili železnicu, pomagali im da stanu na noge, a oni nama sada tako vraćaju, sa avionskom kamatom. Koja korist od zakasnele propagande, ovde se gotovo više niko toga ne seća, u toku je play–off NBA i NHL liga…

Beograd (Montana) je „blind siting„, konačište na kraju sveta. Da nije bilo srpskih investitora i da pruga nije baš tuda prošla, teško da bi taj gradić ikada postojao. Nisam bio u njemu, tamo se ne može bez vize, ali sasvim lako zamišljam kako izgleda. Svi gradovi u preriji su isti, to nisam rekao ja, to mi je rekao kanadski pesnik Ted Bladžet, svi su „in the middle of nowhere„. Nikada ne sanjam grad u kome živim skoro četrdeset godina, kaže mi profesor Milan Dimić dok ručamo zajedno u klubu albertanskog univerziteta u Edmontonu, gradu sa najvećim tržnim centrom na svetu, uvek sanjam Beograd, nekako je izobličen, ali je uvek Beograd, čovek se ukorenjuje u snu. Da, prostor nas određuje, možda najviše onda kada toga nismo svesni.

A kanadski prostor gotovo da se graniči sa mogućnošću stvarnog poimanja, toliko veličinom (huge & 6x–large) prevazilazi naše evropske, džepne koordinate. Višak prostora mora biti u nekoj vezi sa ovdašnjim „plutajućim identitetom“, u Kanadi su svi Kanađani, ali su u isti mah i nešto drugo, u jeziku, u snu, u sećanju, u poreklu. Na taj se „problem“ (mada tu nikakvog problema nema) brzo zaboravi u najstabilnijem i najbogatijem društvu savremenog sveta. U nedavnoj anketi najpouzdanijih svetskih istraživačkih institucija Kanada je po uslovima života izbila na sam vrh lestvice. Evo primera koji to potvrđuje: tri miliona stanovnika kanadske države Alberte, neravnomerno raspoređenih na površini šest i po puta većoj od sadašnje Jugoslavije (hm, sa tendencijom daljeg smanjivanja), prošle godine ostvarili su suficit od deset milijardi dolara. Taman toliko. Kunem se da nisam pomislio na srpske investitore kada sam pročitao taj podatak, poređenje je u svakom pogledu neumesno.

I onda je sasvim jasno zbog čega je ovde svakodnevica sasvim pobedila politiku i istoriju, bez kojih kod nas čovek više ne može ni pristojno da ruča sa prijateljima, odmah se posvađa. Vesti iz politike zastupljene su na naslovnim stranama kanadskih novina u istoj, ako ne i u manjoj meri, koliko i vesti iz sporta ili zabave. Istorije nema ni na vidiku, svuda dokle pogled seže prostire se beskrajna, blago ustalasana prerija, svakodnevica u preriji na manje ili više slučajno podignutim mestima (koja se mogu zvati London, Amsterdam, Pariz ili Beograd: Evropa broj dva, rekao bi Voja Despotov) odbija da postane istorija. U grad se spustile dve pume, pratite decu u školu i zatvarajte kontejnere sa smećem. Demonstracije protiv samita globalista u Kvebek sitiju. Rasprodaja zimske opreme. Uspešno otpušen kanalizacioni ispust na jezeru u Ontariju, sprečena ekološka katastrofa. Novi nesporazumi na Balkanu. Bil Gejts skliznuo sa liderskog mesta top-liste najbogatijih ljudi sveta. Marsovci ulažu kapital u novi lanac robnih kuća. (Naslov je iz jednog tabloida. Mislim da je neinventivan za senzacionalističke novine, jer je sasvim verovatan, posmatrano sa stanovišta istorije investiranja.) Vreme je za prolećno uređivanje bašta i kućnih vrtova. Kitovi su u stanju da otpevaju Betovenov oratorijum. Fidel Kastro oštro osudio američki imperijalizam. Vesti kao vesti, mediji svakodnevno i uporno tragaju za čovekom koji je ujeo psa, samo što ovde više nema nikakve hijerarhije, sve je podjednako važno, angažman lokalne vatrogasne brigade koja spasava mačku sa zaleđenog krova (kakva je to mačka koja ne zna sama da siđe) i avionska nesreća u Peruu. Svakodnevica je postala sveta ideologija. Najozbiljnije se razmišlja o akciji opismenjavanja doktora: na severnoameričkom kontinentu, naime, svake godine umre nekoliko hiljada ljudi od teško izlečive bolesti koja se zove „naškrabani recept“. Postoje dva načina, ne zna se koji će prevagnuti: da jednom nedeljno gospoda doktori idu na časove krasnopisa ili da gospoda apotekari završe tečaj iz grafologije. Svakodnevica poravnava.

Dok u pošti lepim marku na pismo za Beograd, ljubazna Vijetnamka koja radi za pultom pita me kako se osećam danas. Lepo, odgovaram, mada se osećam sasvim svakodnevno, vrlo svakodnevno, u svakodnevici se svi isto osećaju. – A, Beograd, Yugoslavia – čita ona naglas adresu sa koverte. – Znam gde je to, blizu Bosne. Zar ne?

– Da – kažem – vrlo blizu Bosne. Najvažnije je da nije u preriji, mislim u sebi, ali to ne kažem. Potom se nasmejem. Setim se u čemu je ključna sličnost između dveju tako različitih zemalja kakve su ona u kojoj živim i ona u koju sam došao. Ni jedna ni druga nemaju Bosnu, a kakve su to zemlje u kojoj Bosne neima. Ne znam niti bih mogao znati ko bi eventualno mogao da zna.