Pismenost postoji od prvobitnog zapisivanja i tumačenje znakova slikovnog pisma na zidovima pećina, preko zapisa na egipatskim papirusima, a zatim pergamentima (smišljenim jer je jedan od faraona zabranio izvoz papirusa uviđajući moć biblioteka, ali su te moći itekako bili svesni i drugi), pa sve do naše „Gutenbergove galaksije“. Kroz milenijume pismenosti (i nepismenosti), pismenima se smatraju ljudi koji su ovladali različitim nivoima pisanja i čitanja i aritmetike: od osnovnog korišćenja slova, reči i brojeva, preko komplikovanijeg baratanja pravopisnim, gramatičkim i stilističkim strukturama maternjeg i drugih jezika i računskim operacijama, do onoga što je do skora značio izraz „pismen čovek“: svestrano obrazovana osoba, tj. intelektualac u najširem smislu. Za ovog poslednjeg, smatra se da je sposoban da autonomno misli, sagledava stvari sa različitih strana, objektivno logički zaključuje i donosi sudove.
Pismen čovek bivao je jedan od nosilaca sveopšte slovesnosti. Osim što su slovesni stubovi društava kojima pripadaju, u situacijama sukoba i smutnim vremenima oni su bivali i opasni protivnici jer su posedovali veliko znanje. Znanje je, pak, za dugi istorijski period, predstavljalo moć. Znanje tj. moć slovesnih bila je i ostala dvojaka: njima je teško manipulisati, a oni sami sposobni su da manipulišu beslovesnima. Iako ni jednoj vlasti kroz istoriju nije preterano odgovaralo da ima pismene podanike, široka pismenost pokazivala se kao odlična kad je trebalo boriti se protiv tzv. spoljašnjeg neprijatelja. I tako su bazična pismenost, pa zatim i književnost, a onda i istorija i teorija književnosti postale deo konvencionalnog obrazovanja.
No, s pojavom pokretnih slika, filma i televizije, a zatim i svih ostalih elektronskih digitalnih medija, fenomen pismenosti se proširio, kao i fenomen nepismenosti. Već više od sto godina svi gledamo pokretne slike zvane film, duže od polovine tog perioda gledamo televiziju, a danas svi koristimo internet, pa svi i pišemo, fotografišemo, snimamo i objavljujemo medijske sadržaje na društvenim mrežama. Reklo bi se kako je očigledno da nam je za to nužna edukacija u medijskoj pismenosti, slična onoj koju imamo u vezi sa tradicionalnom pismenošću, no sistemi neverovatno sporo reaguju. U osnovnim i srednjim školama izučava se, doduše, informatika, ali sadržaji koji se prenose novim medijima ostali su po strani. Ne uči se jezik i gramatika mirnih i pokretnih slika, ne uče se njihove istorije i teorije. Poput emocionalne i socijalne pismenosti, medijska pismenost prepuštena je vansistemskom učenju koje zavisi od porodice, talenta, sreće. Sve ove amorfno razbarušene oblasti naših života grade novi svet – povremeno briljantno savladan, ali češće sasvim zapušten, a ipak u njemu svako – kako zna i ume – stvara i prima poruke.
Tim svetom, u kojem ni etički, ni estetski principi nisu stvar društvene nege i staranja, povremeno bivamo oduševljeni, a povremeno zgroženi. Medijske kampanje, reklame, informativni i zabavni sadržaji divljaju i rastu po sistemu grešaka i pokušaja, vođeni sve više materijalnom korisnošću. Čak i medijski pismeni, bilo da je reč o školovanim ili samoukim profesionalcima filma, televizije, novinarstva, dizajna i računarstva, sve više se povinuju navodnim, a zapravom projektovanim željama beslovesnih: surovo kapitalistički kalkulisanim bofl-proizvodima onih u čijim je rukama medijski kapital i objedinjeno globalno tržište. Da stvar bude gora, ni tradicionalno, nekad dobro organizovano opismenjavanje u starinskom smislu više ne može pomoći da se informacioni i dezinformacioni stampedo zaustavi – gramatika, stilistika, čitanje Ćopićeve Bašte sljezove boje ili Sofoklove Antigone u osnovnim i srednjim školama teško će zabaviti ili pomoći u formiranju zdravih saznajnih i etičkih sudova kod onih koji od malena gledaju rijalitije kao svojevrsne gladijatorske borbe, koji ne odvajaju oči od monitora, zavisni od popularnosti na društvenim mrežama i od virtuelnih svetova video-igara.
Zdrav razum, osim kritikovanja i lamentiranja, rekao bi da se mora početi od sredine – da se medijska pismenost mora izučavati od početka, čak i ako se čini da se stvar uveliko i odavno otela kontroli. Letnja škola medijske pismenosti za srednjoškolce i njihove profesore, koju je ovog avgusta u Sirogojnu organizovala izdavačka kuća Clio, koja se već godinama bavi objavljivanjem knjiga iz ove oblasti, primer je za pohvalu. Mladi su imali prilike da čuju stručnjake i profesionalce, da se sami okušaju u pismenom i pravilnom korišćenju medija, da analiziraju medijske sadržaje pod vođstvom mentora. Ovaj pionirski pokušaj mogao bi, uz nešto volje onih koji odlučuju i truda onih koji rade, postati putokaz ka razumnijem i efikasnijem savremenom obrazovanju, tj. opismenjavanju – u školama za decu i mlade, a u medijima za odrasle, kao što je to nekad činila čuvena Kika Bibić.
