Pisma Slobodanu Jovanoviću (5)

Exp: Rastko Petrović

Rim, 21. jul 1929:

„Dragi i vrlo poštovani Gospodine Jovanoviću, pojma nemam gde će Vas ovo moje pismo naći, ili gde će Vas sačekati. Po ovim vrućinama više je nego moguće da niste u Beogradu. Pre neki dan sam dobio pismo od G.M. Bogdanovića u kome mi javlja da je njegovom krivicom izostala ona posveta. Ja sam mu odgovorio da mu verujem ali još radije da mu ne verujem, no da pošto je Vama bilo neprijatno, Vi ste čak i one inicijale izbacili, što ja potpuno povlađujem i zadovoljan sam, samo ako je Vama tako prijatnije. Još sam mu puno oko toga napisao, što ne ponavljam uveren da ćete to pismo i Vi čitati. Kako ste vi u ovom strašnom i veličanstvenom požaru gde ni Ostijevska plaža i more više ništa ne pomažu? Ne treba da mislite da ako Vam ne pišem (nisam vam pisao dok je ono izlazilo u Glasniku, od dosade sam se razvukao po istome i da je bolje da za to vreme ne postojim – a propos, pričitao sam onaj pasus o Režan i iznenadio kako sam ga sublimno napisao) da se često Vas ne setim, ali pojma nemam šta se sa mnom događa i kad ću jednom početi da pamtim lica s kojima se upoznam da bi im se javio kad ih sretnem (maločas sam sreo jednu damu, prešao je, setio se da se osramotio što joj se nisam javio, vratio se, pokazalo se da sam je sto puta sretao po svetu i izvinio se; malo posle sreo jedan par, prošao ga, izgledalo mi da se čudi što ih se ne sećam, vratio se dva koraka i pitao ih: ‘Ako se ne varam mi se poznajemo i ja sam kriv i t.d.’ – ‘A ne, ne poznajemo se!’, Kažu oni, i tako me obrukaju). Čitao Napoleona od Stendala – slabo. Sve me to strašno ekscipira (razvodnjava) kao pića kojima ni čovek nije zadovoljan ali koja su jača od njega pa se vraća na negovanje svoje loze. Još se nisam odrekao onoga što se zove volja i nada da će da se napiše jedna stvar koja će biti tako moćna, tako istinita, da će sama živeti kao čovek koji ima sve svoje noge i ruke. Bacio se glavačke u pisanje jednog romana koji pišem od ranije. Ne znam kad ću iz Rima za Beograd, ni kako se dogodilo da me je kosa sasvim napustila i td. Dakle treba mi oprostiti sve krivice i nemarnosti. Education Floberov čitao na lađi s velikim štovanjem jer ga Rakić obožava i predosećao sam i Vi. Da budem pošten moram priznati da je retka knjiga koja je tako odmah izbrisana iz mene. Sećam se da sam o protagonisti mislio da je banalan čovek koji se celog života trudio da se iščupa iz banalnosti. Ne umem više knjigu da situiram u vreme kad je postala i kad je nosila na sebi svežinu novosti: Izgledalo mi je da je jedva čitam kroz debele slojeve prašine. Nisam imao ni prisutna uzbuđenja kao u susretu sa Ž. Sorelom. Čitam mnogo same Amerikance i Engleze. Od Džemsa sam čitao još nekoliko manjih stvari od kojih je ‘učenik’ sjajna stvar, u kavezu cerebralna apstraktna algebra – otvaranje pasijansa sa čudnim sličnostima s Prustom, naročito snobizam, dame, analize frivolnosti. Inače Džemsa stavljam u pisce koji me ne zanimaju. Anderson: uzbudljivo kao legende Selme Lagerlef ili Hamsun. Egoist, Hardi i V. Vulf vuku mi se po sobi poludočitani. Završio sam Enfants terribles, mnogo Žida unutra ali i penušave svežine, nekad genijalnog. Meni je jasno zašto jedna gomila u romanu, banalna, bezbojna, postaje zanimljiva sama sebi, oduševljena, prevaziđe se i td. zašto jednog trenutka jedna stara-majka u romanu pretstavlja princip mladosti, što je ona baš oličenje rađanja. Kad napišem jednu stranicu o čemu bilo, o onom Francuzu što putuje u kuteru morima, pa posle, boga mi, postajem genijalan ako u romanu treba opisati žurbe jedne žene da završi svoje smišljeno, čije junake ne poznajem ni iz mašte, čiji život je za mene mrak; pišem svaki dan ono što mi se čini da mora da žive i da govore između sebe. Da sam između njih prvo ne videći ih a posle razaznajući ih kao da se takav tromi mesec diže i osvetljava ih. Istina sâm treba da napišem taj roman i sa uživanjem ubijam svaku reč došanutu u laži. Ima, Boga mi, unutra ljudi i žena i svačega istinitijeg nego što sam sâm. Pri tom nikakvom planu ne robuju moji junaci, ne moraju se usiljavati da izvrše ono što sasvim nije prirodno, ideja nije originalna, ni nova, ali dopušta da se sve što je originalno i novo rađa. Ima jedno dete koje se rađa u romanu koga svakako očekuje drukčije a ono dođe na neočekivan i jedino prirodan način i td. Izgleda mi da mogu da nađem u sebi mnogo stvari koje sam u sebi učinio istinitim, možda snažnim. Ali treba da radim mnogo i naročito mnogo stvari uz ono što je glavno. Kad napišem jedan stih, ja sam ili mračan, meni je jasno šta ima da kaže moja junakinja mome junaku toga dana, kad napišem pozorište, pozorište su druge hronike: politička, pozorišna, književna i td. Ako bi to Glasniku bilo zanimljivo ja bih mu za svaki broj slao po šest sedam strana, oživljavajući ga time dosta, jer bi bio više vezan za savremeno u svetu, za letove Lindberga, za smrt Amundsena i td. Mene bi to mnogo radovalo i ako se Vi izsavetujete s G. Grolom i nađete da to može da liči na nešto lepo ja bih vam poslao ugleda radi jednu ili dve hronike (imam puno listova u fijokama) pa ako vam se sviđa izvrsno, ako ne, ja ću eventualno kad se vratim početi to sa Vremenom; kao gimnastiku posmatranja, opažanja, osećanja savremenog itd. Takve stalne hronike uvek oživljuju časopise, daju mu širu marku zanimanja za koje on opet ne odgovara pošto je hronika potpisana i pošto se on uvek može ograditi od nje. Ja bih gledao da hronika govori o tome šta se događa u svetu oko mene, u meni, tj. prikazati po jedan događaj ili lektiru, ili samo uspomenu, samo o svemu onom jedino što je u tom događaju ili lektiri apsolutno zanimljivo i duboko čovečansko i sublimno. Ništa kritika, ništa politika, ništa pretenzija za branjenje ili napadanje bilo čega. Zamislite ljudi idu na Južni ili Severni Pol, hronika o tome, kratko, istinito, čovečanski – detalji sporedni. Olimpijske igre, jedna crnkinja igra, jedna švedska jedrilica na moru bez ekipaža, jedna pročitana knjiga, jedno upoznato lice, čudno – originalno, jedan dan putovanja, jedna papska procesija itd, itd, uopšte sve što mi u toku nekoliko dana izgleda da mi u životu udara pečat zanimljivog i čovečanskog i za šta mislim da može zanimati čitaoce moje hronike. To bi bila kao hronika Dana ili Hronika Savremenog ili tako nešto i išla bi kao što su druge hronike. Ja bih hteo da me nešto primora da svakih deset, petnaest dana napišem i objavim nekoliko stranica. Grolu pišem ali mu to ne spominjem da mu Vi ne bi govorili ako mislite da stvar ne vredi i da bi mu objasnili u protivnom slučaju. Vreme je da se večera i da Vas prestanem gnjaviti. Mnogo Vas, iskreno i srdačno mnogo poštuje, pozdravlja Vaš R.P.“

Exp: Veljko Petrović

Pesnik i pripovedač Veljko Petrović je u ovoj zbirci zastupljen samo jednim pismom, datiranim 1. jul 1927. u Beogradu:

„Vrlopoštovani Gospodine Profesore, uopšte nemamo sreće, zamislite pored mog stalnog zla još sam pre neki dan i nazebao, te sam tek danas došao u zvanje gde sam zatekao Vaše cenjeno pismo. Iako sam uveren da bih ja najmanje uspeo, ipak žalim što nisam bio na večeri, najviše zbog Vas; bar bih se naslušao Vaših gorkih, prijateljskih ljubaznosti. Vama se sve mora da oprašta kao lepotici od Holivuda. Inače, ja više ne verujem da ćete Vi nešto učiniti s Glasnikom, tim započetim putem. Od G. Bogdana ništa neće biti. Čak i da se primi, pitanje je veliko, a bez njega, ili ko drugi iz njegove svite, à la Pavle mali, Ibrovac, Bogdanović et tutti grandi!? Samo otkupiti. Nas dvojica bi lako našli pare, a za redakciju, za saradnike, za osvežavanje književnog rada, čak i interesa za književnost, ne bojim se u tom slučaju. Sve je ostalo polumera, limunada; u sve ostale kombinacije ušao bih ja samo za Vašu ljubaznost, ali ne s nekim osobitim oduševljenjem. Ali pravi caballero kao što Vi mene karikirate – može i bez oduševljenja da pogine za prijatelja. Gledaću da Vas večeras vidim. Vaš odani i na pozivu zahvalan V. Petrović.“

Exp: Miloš Crnjanski

Berlin, 26. mart 1929:

„Vrlopoštovani Gospodine, naprotiv. Vaša je knjiga divna. Pročitao sam je za dan i noć. Od knjiga koje proučavaju izborne zakone, ova je knjiga najvrednosnija. Balugdžić je hvali, gđa Crnj. je se grozi. Ona kaže: ‘Čik da ga vidimo kako će pisati iduću.’ Što se mene tiče, ova vaša knjiga, mada Vas ja u poslednje doba ne obožavam više kao pre, opet me je zadivila. Moj roman, uopšte moje pisanje, iduće, biće pod njenim uticajem. Srbija, zid je, iz koga nema izlaza. Iz Vaših knjiga, a naročito iz ove vidimo zašto i vredi živeti do smrti. Ja sam je obožavao, a sad je sve više volim. U mašti ona je ‘kosmos’ sa svim svojim čudima. U njoj ću i ja propasti. Kad bi engleska Akademija izdala ovu Vašu knjigu ljudi bi je čitali više no Aristofana, ili Tukidida. Da Vašu knjigu zna svet video bi državu, užas, zid, o koji svi, zavisi vremenima, razbijaju glavu. Privatni životi smešni su kraj toga, ksao miševi… Ova laskanja zato što su iskrena. Srbija XIX veka je čudo i šteta što Vaša knjiga nije prevedena celom svetu. Ona bi bila vanredna. Moja polemika ide kako sam je predvideo. Ona je samo uvod u borbu. ‘Moja generacija’ ima tek da se organizuje. Zasad se ona lupa po nosu i to međusobno. S.K.Z je odvratna, a naročito Ćorović. Videćemo ih pred sudom. Ne očekujem bog zna šta, ali za izvesne uvrede i klevete biće osuđeni, moraju biti. Ja sam im predložio da mi se izvine i isključe G. Cara. Oni su odbili. Moj advokat već ima uputstva. Duboko sam uveren da kao srpski književnik, treba toj srpskoj ustanovi da dam priliku da čuje, pred sudom, ono što će čuti. G.M. Car, ne samo da je podmuklo klevetao, za vreme polemike, neistinama, nego je pred javnošću izvršio falsifikat jednog dokumenta. Ja sam očekivao bar posle toga da će leteti iz S.K.A. i td. Niko ni uvetom makao nije. A znate li da je u svojoj knjizi upotrebio moj rad ‘neželjen’ i ‘podmukao’? Njegove plagijate čućete. A znate ih od Skerlića. I Vi mi to govorite o džentlmenstvu? Ja znam da je skandal ćutanje onih koji su trebali pitanje da reše. A meni je svejedno. Ja sam se spremio na rat od 20 god. A što je G. Car početak to su ‘naše prilike’. Doći će drugi na red. Što se tiče S.K.Gl. ja sam u stvari sa njim prekinuo. G. Bogdanoviću ja više nisam saradnik ni drug. Običan prijatelj, ali ne književni. U samoj stvari, posle objašnjenja S.K.Z. Glasnik je, kao ‘uvek’ ispao šućmurast. Mene ne raspinje besnilo ni nadutost. Vidim vrlo dobro šahovske figure Bogdana Popovića, njegove epigone, njegovu atmosferu. Pa, polako, Vi volite vojsku, vidim iz Vaše knjige. Znate da je borba duga. Pokazaću ja ko je bio Bogd. Pop. ceo, njegovo doba i njegove figure, i njegove posledice. Čitavu epohu. Ja mislim da je to najvažnije pitanje ‘posleratno’, za Beograd, književni i kulturni, krajnje vreme. Šta se u ‘Matici’ događa smešno je. ‘Politiku’ ste svakako čitali? Za nju tj. za kompetentnog i duhovitog G. Pr-a, to je ‘štof’ za šalu. Videćete kad ja budem pisao o ‘Politici’. Ne ‘profesorski’ nego šaljivo. Sud, naprotiv, prva je i nužna etapa. Pred sudom tek imamo da kažemo svoje – a, posle, čućete. Mene će Min. Sp.P. smeniti. G. Boža Maks. neće da mi dalje daje odsustvo. Gledaću još samo da mesto 1. VII budem smenjen 1.IX. Rado ću se vratiti u gimnaziju. Ja sam se ovde kao ‘kulturni ataše’ mnogo namučio. Oni me smenjuju u vreme kad sam zahvatio korena, počeo šire radove. Oni ne znaju šta je nemačka, ni šta je kult. Propaganda. Pa dobro. Zbog moje žene učiniću još jedan pokušaj. Ovo među nama. Moliću Nj. V. Kralja, da me pošalje u Ameriku, iseljenicima. Kad već opet prekidam dokt. tezu bar da naplatim dugove i otkinem od života još godinu ili dve, za ‘učenje’ i ‘gledanje’. Ako ni to ne dobijem, vratiću se. Zauvek. Nemam više snage da moljakam. Vas ja nisam molio za protekciju, nego da mi javite da li će reorganizacija M. Sp. P. imati službe moje vrste? G. Veljko Petrović valjda priča o Berlinu. Teško je, vrlo teško s njime. Što se tiče želje Gđe Rebac ne mogu je ispuniti. Rešio sam da do svog povratka ništa ne pišem u S.K.Gl. Gospodin Bogdanović ima jednu moju pesmu i jednu moju ‘marginaliju’. Nisam histerična žena da to ištem natrag, ali novo što više neću slati. U pitanjima prijateljstva ja ne znam za izazivanja. A ja ni kriv, ni dužan, zbog jedne knjige dočekao sam sve to što imam da vratim S.K.Z i td. Milan Bogdanović pošteno je izložio moj slučaj. Nisam više tražio. Ali kad je S.K.Z. dala onakvu prepredenu izjavu, on je odbio da štampa moju najmirniju ispravku, zbog ‘preganjanja’ visokonivoog S.K.Gl. Doći će dan kad će se on zato kajati. Ja sa S.K.Gl. nemam do svog povratka šta da govorim. Onda, razgovaraćemo. Verovali Vi, ne verovali, meni je žao ovakve stvari da Vam pišem i što ne mogu da Vam kažem sve ono što bih imao da Vam kažem. A mnogo je vremena prošlo od nas. Vaš Crnjanski“

Berlin, 20. aprila 1929:

„Vrlopoštovani Gospodine, da će mene Srbija dovesti do ludila, to ja već znam, ali da me idiotska neumešnost njenih činovnika dovodi do formalnog udara u mozgu, od toga, dragi G. Slobodane, još jedanput i poslednji put, spasavajte. Ja sam imao godišnje odsustvo. Pošto sam otišao iz Beograda aprila, valjda je dakle trajalo do 1. IV. Nikakva pisma nisu bila u stanju da to raščlane, je li do 1.IV? G. Balugdžić tražio je da mi se produži još godina dana. Kumanudi je produžio pre neki dan još tri meseca, javivši ujedno pov. aktom da Min. Prosv. neće dalje produžavati. Znači li to da mi odsustvo ističe 1.VII? Nikakva pisma, molbe, nisu bila u stanju da mi doznadu dokle mi traje odsustvo. Sad Vam G. Kumanudi piše, ali niko živ ne zna jesam li, protivno produženju, već smenjen, ili ću biti smenjen 1. VII? Da li znači ono: ‘naredio sam da mu se izda još jedna mesečna plata’, da je naredio to prilikom mog imenovanja 1. VII da mi je još da? Ili je svoj rođeni akt, o produžetku još tri meseca sad ostavio, bez obzira, i smenio već, a ja još to zvanično i ne znam. Jer platu za april još ni dana 20-og!!! primio nisam i niko živi da mi javi šta je sa mnom!! Zar je sav taj haos nužan? Ja sam ležao od angine, koja ovde vlada i još poboljevam. Sa Nemcima ne znam šta da radim, treba li da spremam predavanja na Univerzitetu, ili ću ići pre? Samo se zgledamo. Vi ne možete zamisliti kakvih teškoća imam sa otkazom stana, što je ovde teško i strogo, a sve zato što ne znam kada imam da idem iz B. Pasoš mi ne vraćaju iz Min. Spolj. P., putne troškove mi ne šalju, samo svaki dan čujemo idiotske gluposti i gluposti. Ja Vas molim vrlopoštovani gospodine, doznajte mi samo kad me smenjuju, dokle dobijam platu i kad će mi poslati putne troškove. Jer kakvi su i to može da izostane. Vaš Crnjanski.“

(Kraj)