Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Ideja da je "život negde drugde" bila je duboko strana Matavulju. Sokove, šale, jezik, punoću života, tipove koji su ga zanimali i o kojima je želeo da piše, on je nalazio ovde, od Dalmacije do Beograda. Kod njega nema stida pred sopstvenim životom, stida od lokalnog (koje je u njegovoj interpretaciji univerzalno). Njemu je Balkan bio pun značenja i zanimljiv. Sve je želeo da opiše…
Može biti da je udaren, a opet može bit da ti čovjek ima baš od naravi moć kojom svačemu uhiti smješnu stranu.
Simo Matavulj
Poznata – i humana – definicija obrazovanja:
Ono što pročitaš, pa zaboraviš; ono što ostane – to je obrazovanje.
Do Sime Matavulja sam stigao preko Andrića, koji ga je smatrao majstorom. Razne Matavuljeve slike i teme još mi sevaju kroz glavu: Životnost Bakonjina. Lik onog strašnog hajduka koji opljačka manastir. Smešni pederasti fratar od koga se Bakonja odmiče. Žena koju glavni junak na kraju nalazi u selu. Mali Butre (od „butrasti obrazi“). Jedna rečenica iz tog romana bi me oraspoložila u teškim časovima: „Bakonja ugleda nasmijano lice veseloga Butre pa se i sam razvedri.“ Kad god bih pomislio na tu rečenicu, ko zna zašto, razvedrio bih se.
Još kao student sam mislio da je dobar pisac. Sad mislim da je još bolji.
Sećam se arogancije starih novljanskih kapetana, epileptičnog doktora Paola, putnika po Levantu koga optužuju da se poturčio a on kaže da se u džamiji može lepo posedeti i misliti o raznim glupostima, uključujući i katoličanstvo. Sećam se i nesrećnog popa Cijuna koga šalju u selo Nelepe na bugarskoj granici. I crnogorskih razreda u kojima su se deca delila na „soj“ i „nesoj“. I onog đaka-makroa iz beogradske priče Siroto dete i kako se crnokosom Beograđaninu, koji ima riđeg kuma, rodilo riđe dete. Mislim na neizgrađeni Beograd sa kraja devetnaestog veka. Ulice u današnjem „strogom centru“ bile su napravljene donekle, do određene kuće – a posle toga više nije bilo ničeg. Novi Beograd je pomalo tako izgledao u vreme moga detinjstva. U beogradskom slengu iz Matavuljevog vremena za vešta čoveka se govorilo „Filadelfija“. Izraz se do kraja dvadesetog veka sačuvao u Kraljevu. Koristio ga je moj prijatelj Miroslav Jovović. Lepo je susresti stogodišnji argo. Ali – zašto „Filadelfija?“ To me kopkalo. Raspitao sam se kad sam stigao u Ameriku. I dobio sam odgovor. U novom svetu je postojao izraz „Philadelphia lawyer“ – filadelfijski advokat – za veoma prepredenog, sposobnog čoveka. Kada je taj izraz prešao Atlantski okean? Kako je dospeo u Beograd? Kako se tamo zapatio? Kada je nestao iz grada?
U Matavuljevom Beogradu cincarski je bio živ jezik. Nekim njihovim potomcima, mojim prijateljima (gospodinu Fundi, na primer) sam citirao Matavuljeve opaske o mekim očima i tvrdim dušama njihovih predaka. Neću ih ponoviti.
Sve mi je interesantno u Matavuljevom književnom dućanu. On mi je, ni manje ni više, objasnio prirodu epskog mišljenja. Jedan crnogorski poštar se kod njega hvali da je od Budve do Cetinja došao za nekoliko sati (ne sećam se tačno koliko). Kasnije dolazi drugi poštar i u prisustvu onog prvog se hvali da je on došao od Budve do Cetinja za nekoliko sati. Onaj prvi se ne buni iako je drugi poštar ukrao „njegov podvig“. Zašto? Zato što idealni poštar, takoreći Hermes, stiže od Budve do Cetinja za nekoliko sati. Zato što u epskom društvu ličnost predstavlja neku vrstu uloge. Podvizi, kao stalni epiteti, koje objašnjava Milman Peri, pripadaju herojskom tipu i može da ih deli veći broj pojedinaca. Ep je imperativ, kome obojica poštara svojim hvalisanjem samo odaju poštovanje. Svaka druga ličnija ličnost – onakva kakva se rađa recimo sa Rusoovim ispovestima – predstavlja neku vrstu zakeranja, slabosti ili nakaznosti. Tomas Man je u Josifu i njegovoj braći sugerisao da su imena Abraham, Isak i Jakov ponavljana kroz generacije kao imena i uloge (Arkadio ili Aurelijano u Sto godina samoće). Pa zar nije nesrećni Milan Tepić u bjelovarskom Bedeniku u poslednjem ratu ponovio epski podvig Stevana Sinđelića koji je pucao u barutanu? Život ljudski je, u jungijanskom svetu, suženih izbora i nesumnjive snage, topljeni vosak koji se samo uliva u epski obrazac.
Da ga ponovi.
Da ga oživi.
Interesantno je da autor Novog svijeta u Starom Rozopeku, koji mi je ovaj mehanizam prvi objasnio, nije ponavljao epske obrasce. On je, iz nekog razloga, lična zapažanja pretpostavljao obaveznim, zazirao od arhetipova i držao oči otvorene. Voleo je da se izražava trezno i da garantuje za ono što kaže. Taj lirični i originalni posmatrač je prvi uveo novi tip u srpsku i svetsku literaturu: tip vrednog Crnogorca. Ono što njegovim pričama daje visok lični pečat jesu upravo neočekivana zapažanja (percepcija je uvek važnija od koncepcije), smeh i jezik.
Za duhovitog čoveka je koristio zanimljiv izraz „spirituozan“. U beogradskim pričama opisuje tipa koji je nesvesno duhovit pa ljudi oko njega padaju od smeha. U Snazi bez očiju ima kapetana za koga stari dubrovački filozof onoga vremena kaže:
„Taj čovjek mimo ostale ljude, vrlo brzo vidi smješnu stranu a, može biti, nju jedinu i vidi.“
O humoru Sime Matavulja bi trebalo pisati posebno. U ovom kratkom zapisu evo samo jednog primera. Opis zanosne lepotice iz dalmatinske zagore:
„Što jeste, jest! Nabrekle joj grudi, vrat joj kao u dobre mazge, zubi su joj kao u vučice!“
Matavuljev jezik stoji na razmeđi između narodnog i književnog. Neobično je moćan. Dozvolite da ponovim nekoliko izraza: Šibenčani zovu zvona „glasovima božjim“. Pisac kaže „živolažan“ za starijeg žovijalnoga popa, „odviše čarno“ za neki krajolik. Ili pak: „na licu mu se proli strah“, „ustadoh s nategom“, „svjetlomrčaše plamičak“, „mene vino zagrija iznutra a spolja me ozari sunce“, „buknu pravi požar južnjačke naglosti“, „čivitasto nebo“, „obmane i obajanja mladosti“ , „neobično prozorljive oči“.
Na ovakvoj rečenici bi mu svaki pisac pozavideo:
„U isti mah i vjetar huknu jače i plamen buknu i voda u loncu uzavri.“
Penzionisani kapetan Mićo Gorčinović se ispoveda:
„I tako, moj mladi gospodine, ja ti u životu nikako uživao nijesam, sjem očima…“
Veza sa drugim mediteranskim majstorom je očigledna. Kod Vladana Desnice baš takav jezik obasjava psihološke dubine i prelazi u čistu poeziju.
Što se samog Matavulja tiče, podozrevam da, za njegov ukus, preterano psihologiziranje i filozofiranje kvari pripovedanje. Jedna priča mu se zove Mrvica filozofije. Smatram to i naslovom i metaforom. Prosto gledam starog humoristu kako trezveno zatvara neku filozofsku debatu nakon što ju je kratko ocrtao, pa mirno suče brkove, kao da će reći: „Dobro je i dovoljno je.“
Matavulj je pre svega Mediteranac. On rado opisuje svet „dolje uz more (gdje ljudi) slade živovanje vinom, voćem, povrćem, vesele oči lijepim vidicima, uživaju u blagosti vazduha“, a „s prozora koji se sučeljavaju mogu se susjedi rukovati“. Dolazio sam u njegov Šibenik posle nekih dvanaest sati vožnje vozom iz Beograda, smlavljen od umora. Laste su cičale nad gradskim krovovima i vile se u nebu kao gar. Silazio sam niz strme ulice i ukrcavao se na brod, pošto me je bivša devojka Marina čekala na obližnjem ostrvu Zlarinu. Ponovo prelistavajući Matavulja našao sam opis ostrvljana iz šibenskog kraja, koji ću Marini kad završim ovaj tekst, posleti u pismu. Po njegovom mišljenju „ostrvljani (boduli i bodulice), (su) narod jedar, čist, prilično tup (sic!) i do kraja pošten“. Nikakve slasti ne bi bilo u čitanju „klasika“ kada bi ono ostalo samo akademsko, kad ga ne bismo mogli ovako primeniti. Literatura mora imati veze sa životom i imati uticaja na njega. Jesam li imao na umu život naroda? Mmm… da, ali i lični život čitaoca. Može se čitati na apstraktniji način, ali se pri tome mnogo gubi.
O ovom starom „lirskom realisti“ mislim kao o nekom pra-stricu. Reči kakve on koristi (čiste reči!) putovale su uzvodno i nizvodno dolinom Neretve i koristila ih je moja prababa. (I u Mostaru i u okolini Šibenika kaže se „bajam“ za badem.) Ta prababa, koju dobro pamtim, je nosila neku vrstu narodne gradske nošnje. Ona je bila živi ostatak iz carsko-kraljevskog vremena. Iz Matavuljevog vremena.
Živa sećanja traju tri generacije. Neumorni usmeni pripovedač i slušalac priča je kao i ja sedeo sa starcima. Moji starci su pamtili Austriju i Matavuljevo vreme. Njegovi sagovornici su pamtili Mletke. Zato se Matavulj i „sećao“ dolaska Napoleona u Dalmaciju. U vreme Francuske revolucije mnogi primorski plemići su izgubili sve i neki su se sudili tri generacije dok su im vratili zemlju. (Zvuči li poznato?) Ako je verovati Matavulju, u mletačko vreme jedina sloboda u primorskim gradovima bila je sloboda flertovanja. On je opisao reakcije lokalnog sveta na krimski rat, danski rat, italijansku i prusku vojnu. On je naslikao renesansni svet seljaka i plemića sličan onom iz Bertolučijevog Dvadesetog veka, koji počinje oživljavanjem one čuvene slike.
I Matavuljev opis Hercegovačkog ustanka iz 1875. deluje kao slika koja pred našim očima počinje da se miče. To je freska u jednom paragrafu:
„Gotovo sve nošnje jevropske bjehu zastupljene, čujahu se gotovo svi jevropski jezici – bilo je tu kaluđera sa kamilavkama, ljudi u šumadijskoj nošnji, Crnogoraca, garibaldinaca sa crvenim košuljama i fantastičnim šeširima, Rusa u crnogorskim gunjevima i sa dalmatinskim crvenim kapama! Sjem toga, tu se mogla odabrati najljepša panoplija, koja bi predstavljala razvitak oružja! Bilo je sesana, kremenjača, dževerdara, srednjovjekovnog ‘trombuna’, ostraguša, pištolja, revolvera, sabalja, čak i kopalja! Ali bilo ih je dosta bez ikakva oružja.“
Ideja da je „život negde drugde“ bila je duboko strana Matavulju. Sokove, šale, jezik, punoću života, tipove koji su ga zanimali i o kojima je želeo da piše, on je nalazio ovde, od Dalmacije do Beograda. Kod njega nema stida pred sopstvenim životom, stida od lokalnog (koje je u njegovoj interpretaciji univerzalno). Njemu je Balkan bio pun značenja i zanimljiv. Sve je želeo da opiše… I gradove i okolinu i gradske tipove, ikavce, i ijekavce, domaće Italijane koji govore dijalekt sa ponekom toskanskom rečju i one iz Italije koji govore književni jezik, Crnogorce, Hercegovce i Beograđane, bilo da su došli iz Prištine, Šumadije ili egejske Makedonije. I narodne nošnje i jezik i legedne: kao što su ona o đavolu caru Duklianu (Dioklecijanu) i o „morskim silama“ i veštici i zduhaču.
Oprostite na nabacanim detaljima. Ovo ne može biti „studija“. Ispalo je življe a i starom piscu bi se možebiti više dopalo ovako – u obliku impresije. Od obrazovanja, kao što smo rekli, ostaju krnjatci.
Ali svetli krnjatci.
Na kraju, pitam se nije li svaki pisac, uključujući i Matavulja – zduhač, ambasador među duhovima, predstavnik zavičaja u spiritualnom svetu?
Nadam se da se sećamo Zduhača koji se nužno ne broji u njegove „velike“ priče. To je nezaboravna pripovetka – skica. Matavulj vodi francuskog lovca, vikonta de C. da love medvede po nekim vrletima Crne Gore, gde se ritualno ljube sa lokalnim glavarima i popovima sa jataganom za pojasom. Jedan momak iz njihove pratnje, div čak i za crnogorske prilike, na putu padne u trans. Gostima objasne da je on zduhač, naime onaj koji izlazi izvan tela da u oblacima brani svoju zemlju od neprijateljskih zduhača i zatim se vraća u telo. Momak se vrati u telo izmožden. Pitaju ga:
„Boga ti, Mićune, bi li dobro za nas?“
„Bi“, veli Mićun.
Vikont de C. zatvara priču poznatim Hamletovim rečima o nedokučivim tajnama između neba i zemlje.
Nedavno je iz štampe, u izdanju „Agore“, izašao novi roman Vladimira Pištala Tesla, portret među maskama, koji predstavlja neobičnu lirsku biografiju Nikole Tesle i rekonstrukciju epohe u kojoj su postavljani temelji globalne civilizacije u kojoj živimo. Istovremeno, francuski prevod Pištalovog romana Milenijum u Beogradu u konkurenciji 700 drugih romana ušao je u najuži izbor od pet najboljih za prestižnu nagradu „Femina“ koja se dodeljuje za prevedene strane romane na francuski jezik.
R. V.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve