Pet za deset

Uve Jonzon: Svaki dan u godini. Iz života Gezine Krespal (4 toma)
s nemačkog prevele Drinka Gojković, Spomenka Krajčević, Tijana Tropin, Bojana Denić, Biljana Pajić; Laguna, Beograd, 2020–2022.

uve

Uve Jonzon je morao znati da se upušta u nemoguć poduhvat: opisati svaki dan u jednoj godini života Gezine Krespal (od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968), kao, uostalom, i bilo čijeg života, znači falsifikovati taj život, uobličiti ga prema sopstvenim merama i proizvoljnostima, izmisliti ga, na kraju krajeva. Književnost, međutim, ne samo da ima pravo na takve pokušaje, nego ona od takvih pokušaja i živi (nije li isto radio i Servantes?), ali ovako radikalan poduhvat, ako potpisniku ovih redova nije promaklo nešto krupno, jedinstven je u književnosti kako po širini zahvata, tako i po učincima: Svaki dan u godini remek je delo. Uve Jonzon je uspeo da iz beskonačnog broja čestica jednog života – jedne godine jednog života – izdvoji ono što je nužno, uspeo je da ščepa ono najličnije iz života Gezine Krespal i da ga, na 2000 stranica sitnog sloga srpskog izdanja, odbrani od proizvoljnosti i viškova, uveže s desetinama drugih sudbina i utka u političku priču – nacistička vladavina, Drugi svetski rat, savremena Amerika i rat u Vijetnamu (bez ikakvih neumesnih poređenja, dodajmo). Nemica Gezina Krespal (33 godine) svakodnevno, kao ritual koji se ne sme propustiti, čita “Njujork tajms” i na taj način, uz svakodnevni susret s Njujorkom, upoznaje Ameriku, ali je, iz svoje evropske perspektive, neprestano promišlja i propituje. To je prva nit priče. Druga, paralelna nit njena su sećanja, u formi usmenog dnevnika namenjenog desetogodišnjoj kćeri Mari, na detinjstvo u nacističkoj Nermačkoj, na Drugi svetski rat, kao i poratni život u dve Nemačke. Američka poglavlja se, dakle, u pravilnom ritmu smenjuju s nemačkim, a Uve Jonzon s takvom lakoćom menja registre pripovedanja i perspektive da je njegovom majstorstvu nemoguće odoleti čak i kada naiđemo na delove kroz koje je, iz različitih razloga, teško probijati se. Sa ovim velikim romanom (nesvakidašnjim izdavačkim i prevodilačkim poduhvatom) čitalac može da se ukotvi u čitanje iz kojeg nema potrebe mesecima izlaziti.

Temelkuran

Edže Temelkuran: Kako izgubiti državu. Sedam koraka od demokratije do diktature
s engleskog prevela Ana Pejović; Krupni plan, Beograd, 2022.

Edže Temelkuran je turska novinarka koja je odbila da služi Erdoganovoj propagandi, te je pred pretnjama Erdoganove bande morala da izbegne iz Turske. Pored toga, Edže Temelkuran je briljantna spisateljica, a njena knjiga – kritika Erdoganove populističke diktature – može se primeniti na bilo koji populistčki režim ili na bilo koju populističku ekipu u rasponu od Trampa, Putina, Borisa Džonsona ili indijskog premijera Narendre Modija, preko Orbana, Kačinjskog i Janeza Janše, do, naravno, Vučića. Ukoliko bismo, dakle, ime Erdogan zamenili imenom Vučić, umesto Turska stavili Srbija, te neke turske kulturne specifičnosti zamenili srpskim specifičnostima (turski bilmezi, recimo, nose masivne zlatne prstenove koje nesvesno vrte dok pokušavaju, ni malo suptilno uostalom, da Edže privuku na svoju stranu, sve dok ona ne podivlja i svašta im saspe u lice, a srpski bilmezi, šta-ti-ja-znam, javno nose paravojne uniforme i vole novinarke koje lako kleknu… bilmez je, inače, turska reč iz vojničke terminologije, a u međuvremenu je dobila značenje “krupan čovek, velike, sirove snage i malih intelektutalnih kapaciteta; glup, neotesan čovek; izvedeno od glagola bilmek, znati (Škaljić)”. Ili, prema Vukajliji, “rafinisani bizgov; ima jednu vijugu više od bizgova, a ona mu služi da ne sere po dvorištu, već ume da koristi poljski WC”. Dakle, knjiga Edže Temelkuran govori o tome kako su se i zbog čega bilmezi dokopali vlasti, kako su je učvrstili i kako sada vladaju na nesreću svojih građana koje doživljavaju kao podanike. Edže Temelkuran u sedam poglavlja-koraka analizira pretpostavke populističke vladavine: razaranje javnog prostora, jezika i logike, preko medijske dominacije, do konstitutivne vulgarnosti i odsustva svakog stida kod bilmeza, pri čemu nikako ne preskače ni naš udeo u svemu tome: kako je uopšte bilo moguće da dopustimo najgorima da odlučuju o našim životima? U obilju knjiga na temu populizma, delo Edže Temelkuran se izdvaja čistotom perspektive, ulaganjem iskustva, te prodornošću iza koje stoje obrazovanje, hrabrost i nesumnjiv spisateljski talenat.

Namik Kabil copy

Namik Kabil: Isijavanje
Akademska knjiga, Novi Sad, 2022.

Namik Kabil, filmski režiser i pisac, rođen je u Trebinju odakle je, zbog “pogrešnog” imena, morao da izbegne i, iscrtavajući liniju bekstva, dokopao se Švedske u kojoj je, daleko od rata, nastavio da živi i radi – i život i rad bili su sasvim uspešni – osim što je za njega iz života pod škrtim švedskim suncem bila isisana supstancija. Šta je supstancija života – upravo o tome piše Namik Kabil u svojim divnim romanima smelih naslova (Amarcord, Isijivanje, Yesterday). Isijavanje je prvi njegov roman koji se pojavio kod srpskih izdavača. Ako Amarcord već svojim naslovom nudi (gorka) sećanja, Isijavanje radi to na još tananijoj niti koja se spušta do duboko intimnih detalja, do odnosa koji su oblikovani ljubavlju, a da, u istom gestu, potpuno nedvosmisleno govori o silama koje su najpre tutnjale ispod površine, kao najava zemljotresa, da bi potom unakazile zemlju u kojoj je Kabil živeo. Priču, dakle, priča čovek koji živi daleko od rodnog grada koji mrzi i koji ne prestaje da voli, i u njega se vraća da bi očuvao, ili iznova otkrio, onu supstanciju koju ne uspeva da zahvati u tuđini. U roditeljskoj kući prošlost provaljuje gotovo iz svakog predmeta, a svako sećanje pokreće novu priču. Gorku priču, uglavnom, ali ispričanu čisto i bez primisli zlobe, tako uravnoteženu da se čitaocu čini kako je ta ravnoteža mogla da odagna katastrofu. Ili, ako nije mogla tada, može li nekom alhemijskom transsupstancijacijom to da uradi sada? Šta je, najzad, supstancija života koji se živi uprkos svemu? Očuvana sećanja, nesumnjivo, ali i svi oni ljudi koji su ostali neoštećeni, ili makar toliko živi da su i dalje u stanju da prepoznaju prijateljstvo, nežnost (makar to bila i gruba hercegovačka nežnost) i onu sasvim posebnu vernost susretima koji se ne troše čak i kada je sve ostalo otišlo u vražju mater. O tim i takvim susretima piše Namik Kamil. Zbog toga, najzad, i uspeva da mračnu energiju katastrofe pretvori u najplemenitiju supstanciju umetnosti, a, time, možda, i života samog.

Periš 1

Želimir Periš: Mladenka Kostonoga
Booka, Beograd, 2022.

Kako biste reagovali kada bi vam dobronamerni čitalac preporučio knjigu koja se događa u zadarskom zaleđu u 19. veku, u krajevima toliko zabačenim da ni carstvu austrougarskom, a ni bogu, nije previše stalo do njih, te da je glavna junakinja žena koja izgleda lepo i neobično (što je već razlog za podozrivost), koju bije glas da je isceliteljka (što je u redu), vračara (što je već manje u redu) i veštica (što uopšte nije u redu) i koja, u svetu kojim vladaju neotesani muškarci, pokušava da preživi, u čemu će joj glas koji je prati ponekad biti saveznik, a ponekad muka živa (u vreme u kojem se roman odvija sasvim je bilo prirodno da se sporadično organizuje lov na veštice, ali odistinski)? Kako biste, dakle, reagovali na ovakvu preporuku? Potpisnik ovih redova vrlo bi odlučno odbio da se bavi tako nečim, a okolnost da se priča proteže na 560 stranica svakako ne bi doprinela entuzijazmu. Na svu sreću, potpisnik ništa od ovoga nije znao kada mu je roman dopao šaka, da bi svih 500 i kusur stranica – ovo se ne može reći drugačije – progutao s najživljim čitalačkim ushićenjem. Mladenka Kostonoga čudo je od romana. Želimir Periš je i u prethodnim svojim romanima stvarao žive, uverljive, zapravo sjajne ženske likove i s razlogom se učvrstio na samom vrhu hrvatske književnosti (a tamo je konkurencija žestoka), ali saga o veštici Gili nešto je sasvim posebno jer, zapravo, na ovom jeziku niko ne piše kao Periš. Dok sigurnom rečenicom, zarazno duhovito i pametno, vodi priču, Periš ni ne pokušava da bude neutralan pripovedač, već svoje ženske likove, sapete zastrašujuće nasilnim odnosima, svim silama nastoji da oslobodi. Ipak, one slobodu moraju da zasluže, moraju da budu hrabre, pametne i da imaju strast. Zbog toga u velikom romanu ovoga jezika – velikom u oba značenja te reči – Periš nagrađuje svoje junakinje (i po kojeg junaka) time što ukršta njihove sudbine i što im pruža, koliko god je to moguće, priliku da izmaknu sudbini koja se čini kao da je upisana u ljuti planinski kamen.

Mravak

Tanja Mravak: Naša žena
Booka, Beograd, 2022.

Naša žena druga je po redu zbirka priča splitske spisateljice Tanje Mravak, a prva objavljena kod srpskih izdavača. Tanja Mravak, kako sama kaže, piše kada ima šta da kaže, a i kada govori, radi to štedljivo, pazeći na svaku reč, odmeravajući rečenice upravo onako kako je to sugerisao Ivo Andrić: napišeš rečenicu, a onda nemilosrdno gaziš po njoj. Ako izdrži – onda je možeš zadržati. Piše Tanja Mravak uglavnom o ženama, smešta ih u najobičnije, svakodnevne situacije – mlada doktorka iz grada koja odlazi da radi u zabiti, usamljena žena koja se viđa s oženjenim muškarcem, susret s tetka Zorom koja se ne najavljuje kad dolazi u goste, o Magdi koja ima problem s kilažom – i iz tih situacija u kojima ne samo da nema ničeg junačkog, već se zbog svoje običnosti ni ne registruju, izvlači priče začudne siline pokazujući ubedljivo da nema stvarnosti, kakvom se god ona činila, koja ne može biti predmet pisanja. I to vrhunskog.